ARHIVA 1 2 3



 

NA[ BIZNIS    CO [E SLU^UW   DISKUSIY   OGLA[KI   DOWNLOAD RUSYN FONT  ARHIVA     GLASAJCE O FORUMU  VA[O TEKSTI 
 RUSNACI NA INTERNETU  CYBER RUTHENIA  RUSNACI - PRE[LOSC , TERA[NQOSC , BUDU^NOSC  cyber art  ZAKON  PO^ATNI BOK
 

BAČVANSKO-SREMSKI RUSNACI

( Poreklo, položaj i prava, način života, institucije i organizacije)

 

            »To those who inquire whether these peasants are Russians or Ukrainians, there is only one answer.
              They are Neither. They are simply   Ruthenians.«

                                                                                            George Kennan, March 1939.

S a d r ž a j:

            Ruskog Narodnog Prosvetnog Društva 1919

 

zmist

1. »RUSKA MATKA«

»RUSKA MATKA«, organizacija Bačvansko-sremskih Rusnaka-Rusina, osnovana u Ruskom Krsturu 1945. godine na tradiciji kulturno-prosvetnih organizacija koje su delovale u periodu izmedju Prvog i Drugog svetskog rata, kao društvena nepolitička, vanstranačka organizacija Bačvansko-sremskih Rusina i pripadnika drugih naroda i etničkih-nacionalnih zajednica u Jugoslaviji. Deluje na platformi očuvanja i razvijanja etno-kulturnog nasledja Bačvansko-sremskih Rusina, saradnje i razumevanja sa većinskim narodom i pripadnicima drugih etničkih-nacionalnih zajednica u Jugoslaviji.

 »Ruska Matka« se afirmisala kao vodeća kulturno-prosvetna organizacija Bačvansko-sremskih Rusina i sve do 1990. bila jedina takva rusinska organizacija. U  prvim  posleratnim godinama 1945-1948., dala je značajan doprinos obnavljanju institucija koje su bile ukinute za vreme okupacije 1941-1944., kao i podsticaj  njihovoj aktivnosti, posebno informativno-izdavačkoj delatnosti, obrazovanju na maternjem jeziku, i uključivanju Rusina u aktuelne društvene tokove šire zajednice na ravnopravnoj osnovi.

U političkoj klimi nastaloj rezolucijom Kominforma 1948., doneta je odluka o samoraspuštanju »Ruske Matke«, pri čemu nije bila bez značaja činjenica da je u politici  Sovjetskog Saveza bio zastupljen stav prema kome Jugoslovenski Rusini predstavljaju »deo Sovjetskog ukrajinskog naroda« (Sovjetski ambasador Lavrentijev u Beogradu 1947., prilikom susreta sa predstavnicima Rusinske zajednice održanom na njegov poziv).

Delatnost je, medjutim, nastavljena posredstvom postojećih obrazovnih-izdavačkih-informativnih institucija, odnosno amaterskih lokalnih kulturno-umetničkih društava i udruženja objedinjenih u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine, pod većom državnom kontrolom kad je reč o političkom delovanju, ali na  programskim opredeljenjima autentičnog etničkog i kulturnog nasledja sve do 1990., kada je »Ruska Matka« obnovljena i nastavila rad na okupljanju i očuvanju Zajednice.

Obeležavanje 200 godišnjice (1947.), kao i 250 godišnjice doseljavanja (1995.) u Bačku, dve najveće manifestacije u tom periodu, predstavljalo je svojevrsnu istorijsku smotru materijalnih i kulturnih dostignuća Rusinske zajednice, potvrdu njene vitalnosti i donelo novi polet nastojanjima usmerenim na afirmaciju istorijskog nasledja u uslovima boljim nego u prošlosti.

»Ruska Matka« je organizovana na teritorijalnoj osnovi, prilagodjenoj ostvarivanju programskih ciljeva. Pored Upravnog odbora sa sedištem u Ruskom Krsturu, postoje mesni odbori u mestima sa Rusinskim stanovništvom. Upravni odbor, predsednik, četiri potpredsednika, generalni sekretar, rukovodioci mesnih organizacija i sekcija predstavljaju rukovodstvo »Ruske Matke«. Učlanjivanje je dobrovoljno, na ličnoj ili porodičnoj osnovi, otvoreno za pripadnike svih nacionalnosti, aktivnost i rad na programskim opredeljenjima nije uslovljena učlanjivanjem. Finansira se iz doprinosa članova, donacija i pomoći društvene zajednice, najveći deo rada odvija se na dobrovoljnoj osnovi i ličnom doprinosu, niko za svoj rad ne prima finansijsku naknadu.

»Ruska Matka« je jedan od osnivača Svetskog Kongresa Rusina sa sedištem u Prjašovu, Republika Slovačka, kao i pridruženi član Organizacije Evropskih Nedržavotvornih naroda »Maison de Pays«, sa sedištem u Kanu, Franncuska.

Gledajući u retrospektivi na rad i ulogu »Ruske Matke« u toku pola veka od njenog osnivanja, mora se konstatovati da je istrajavala na izvornoj ulozi opšte-rusinske kulturno-prosvetne organizacije, iako u kriznim periodima na ovim prostorima ni ona nije ostala poštedjena »zastranjivanja svog vremena«, što ju je na domaćoj sceni vodilo politizaciji, a na medjunarodnoj uključivanju u procese u kojima zajednica Bačvansko-sremskih Rusina nije imala interesa, niti na njih mogla uticati.

Sedište organizacije »Ruska Matka« je u Ruskom Krsturu, na adresi: 21233 Ruski Krstur, Ul. M. Tita 59, generalni sekretar Djura Papuga, e-mail kontakt adresa matka@Eunet.yu

                       

PREDSEDNIK, POTPREDSEDNICI,

UPRAVNI ODBOR, GENERALNI SEKRETAR

Prof. dr Julijan Ramač, predsednik Upravnog odbora sa četvorogodišnjim mandatom, izabran na redovnoj izbornoj skupštini održanoj u Ruskom Krsturu 8. decembra 2001.          

                              Prof. dr Julijan Ramač, rodjen 1940. u Ruskom Krsturu, diplomirao 1961. na Filološkom fakultetu u Beogradu - Grupa za Istočne i Zapadne slovenske jezike i literaturu, magistarsku disertaciju je odbranio 1981., doktorsku disertaciju 1988. Radio kao profesor Ruskog jezika u gimnaziji u Ruskom Krsturu, predavač Ruskog jezika i literature na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 1981. redovni profesor na Katedri za Rusinski jezik i literaturu Univerziteta u Novom Sadu. Autor je više naučnih radova, udžbenika i priručnika sa područja Slavensko-Ruske-Rusinske lingvistike (»Leksika Rusinskog jezika«, »Frazeološki rečnik Rusinskog jezika«, »Leksički rečnik dr Gabrijela Kostelnika«, »Praktična stilistika«, »Predimenične konstrukcije u Rusinskom literaturnom jeziku«, itd.)

                             Prof. dr Julijan Ramač je, u najboljoj tradiciji utemeljivača Rusinskog književnog jezika dr Gabrijela Kostelnika svojim pedagoškim i naučnim radovima sa područja Slavensko-Ruske-Rusinske lingvistike i kao glavni urednik kapitalnog dvotomnog »Srpsko-rusinskog rečnika« (1996-97.) leksičkom obogaćivanju i afirmaciji književnog jezika Jugoslovenskih Rusina dao doprinos koji prevazilazi lokalni-regionalni značaj male Rusinske zajednice u Jugoslaviji.

                Oženjen, živi u Kucuri, 21466, Ul. G. Kostelnika 35, tel (012) 727-342,       e-mail adresa  ramacyu@Eunet.yu

-POTPREDSEDNICI : Djura Papuga, profesor gimnazije u Ruskom Krsturu, Slavko Oros, direktor Doma kulture u Ruskom Krsturu, Slavica Beserminji, privatni preduzimač iz Kucure i Vladimir Bodjanjec, student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

-GENERALNI SEKRETAR: Djura Papuga, novinar Informativno-propagandnog centra u Kuli.

Na skupštini 8. decembra 2001. godine izabrani su i predsedavajući sekcija za Kulturu, Obrazovanje, Informisanje, Privredni razvoj, Zdravstvo i ekologiju, Duhovni život i sakralno nasledje, Aktivnost mladih, Medjunarodne veze, kao i predsedavajući Nadzornog odbora i predstavnik u Svetskom kongresu Rusnaka (Rusina, Lemka).

-POČASNI ČLAN UPRAVNOG ODBORA: DJURA PAPHARHAJI, izabran u znak priznanja za doprinos očuvanju i afirmaciji kulturnog nasledja i razvijanju veza sa Rusinskim zajednicama u svetu, jedan od osnivača organizacije »Ruska Matka«.

                           Djura Papharhaji, rodjen 1936. u Ruskom Krsturu, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu – na Grupi za Jugoslovensku literaturu i južnoslavenske jezike, dugogodišnji novinar-urednik u nedeljniku »Ruske Slovo«, organu Skupštine Vojvodine za Rusinsku zajednicu u Jugoslaviji, urednik časopisa za literaturu, kulturu i društvena pitanja »Švetlosc«, dramaturg-reditelj Rusinskog narodnog teatra »Djadja«, član Udruženja književnika Vojvodine i Srbije, autor  brojnih proznih, pesničkih i dramskih dela na rusinskom i srpskom jeziku, objavljivanih u prevodima na Slovački, Ukrajinski, Rumunski i druge jezike, najviše izvodjen dramski pisac na rusinskom jeziku ( Zbornik poezije – »Olovo-Trešnjev cvet«, Zbornik poezije – »Trovač sna«, Zbornik dramske trilogije »Lica na koži«, Zbornik Izabranih dela I-III tom, itd.).

                           Nosilac je više nagrada i priznanja za književni rad, poeziju i dramaturgiju i doprinos kulturnom razvoju Rusinske zajednice, razumevanju i saradnji sa Srpskim i manjinskim narodima u Vojvodini i Srbiji (nagrada »Iskre kulture« 1982., Oktobarska nagrada Novog Sada 1984., Vukova nagrada 1996., Duhnovičeva nagrada - nagrada Svetske zajednice Rusina za književnost i doprinos razvoju nacionalne kulture 1999., nagrada za Životno delo Udruženja pisaca Vojvodine 2000., itd.).

-Predstavnik u Svetskom kongresu Rusina: dr Mihajlo Fejsa, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, rodjen u Kucuri 1957., diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Grupi za Engleski jezik i literaturu, magistrirao 1988. sa temom »Engleski elementi u Rusinskom jeziku«, doktorirao 2000. sa temom »Vreme i glagolski oblici u Engleskom jeziku« na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

                           Dr M. Fejsa je predsednik Društva za Rusinski jezik i literaturu, jedan od urednika rečnika »Srpsko-rusinskog jezika« (1997-1999.), organizator umetničke kolonije u Kucuri, urednik literarnog časopisa »Erato nad Kucurom«, glavni urednik monografije »Kucura nekad i sad«, koautor (sa dr R.P. Magoči, prof. Univerziteta u Torontu ) priručnika »Rusinsko-engleskog jezika«.

                           Oženjen, živi u Kucuri, 21446, tel.(021) 727-590, kontakt e-mail adresa fejsa@eunet.yu

                                                                       ***                                                                                                                                                                                                   zmist

2. SAVEZ RUSINA I UKRAJINACA JUGOSLAVIJE

   (Savez Rusina Ukrajinaca Srbije i Crne Gore)

»Savez Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije« osnovan 1990., posle  usaglašavanja u Saveznoj konferenciji socijalističkog saveza radnog naroda, na platformi okupljanja, ostvarivanja i unapredjenja prava Rusina i Ukrajinaca u Jugoslaviji i saradnje sa Ukrajinom (tada Ukrajinskom SSR) na osnovama »identifikacije Rusina sa Ukrajincima« (od marta 2002. deluje pod imenom »Savez Rusina Ukrajinaca Srbije i Crne Gore). Osnivačkoj skupštini 1990., pored predstavnika Pokrajinske organizacije SSRN i drugih, prisustvovali su zam. ambasadora SSSR Vitalij Koldovski, direktor Doma sovjetske kulture Anatolij Šostak (danas ambasador Ukrajine u Beogradu), predstavnik »Udruženje Ukrajina« (»Tovaristvo Ukrajina«) iz Kijeva Vitalij Sobko, i drugi.

Od osnivanja, na osnovu plana o kulturnim vezama Saveza sa udruženjem »Tovaristvo Ukrajina« saradjivali su sa Ukrajinskom SSR (posete kulturnih i drugih radnika, folklornih i sličnih ansambla, itd.).Pojavljivanjem Ukrajine kao nezavisne zemlje 1991., saradnja je intenzivirana, dobila nove forme i sadržaje direktnim kontaktima sa ukrajinskim državnim vlastima, upućivanjem prigodnih poruka od strane ministra inostranih i drugih zvaničnih lica, učešćem ambasadora i članova  Ukrajinske ambasade na skupovima i manifestacijama Saveza, dodeljivanjem stipendija za univerzitetske studije Ukrajinistike (književnost, istorija, film, pozorište, žurnalistika, medjunarodni odnosi-diplomatija, i sl.), slanjem humanitarne pomoći (»ukrajinskoj dijaspori u Jugoslaviji«), dodeljivanjem priznanja i odlikovanja za književnost, kulturni i naučni rad i doprinos u  razvijanju saradnje sa Ukrajinom, učlanjivanjem pravnika i pisaca u odgovarajuća ukrajinska udruženja, na čijim skupovima i u rukovodstvu dobijaju visoka mesta, itd. U medjuvremenu, Savez je pristupio Evropskom i Svetskom Ukrajinskom forumu, Svetskoj federaciji ukrajinskih lemkovskih udruženja (SFULO), uspostavio saradnju sa Fondom ukrajinske kulture i sa sličnim proukrajinskim organizacijama  u Slovačkoj, Madjarskoj, Češkoj Poljskoj i Hrvatskoj.

Savez je 1990. izrazio protivljenje osnivanju »Ruske Matke«, argumentom da to vodi »razbijanju Saveza Rusina i Ukrajinaca«, posebnom deklaracijom osudjen je »Rusinski separatizam«, insistiranje na posebnosti Rusina kvalifikovano je kao »Rusinski nacionalizam«, »političko rusinstvo«, što je kvalifikovano kao podrška separatističkim težnjama u Ukrajini, itd.

Aktivnost Saveza je od osnivanja poprimila naglašene političke ciljeve, što je kulminiralo stavom da su »Rusini i Ukrajinci jedno isto«,  zahtevima da  se Rusinima u Jugoslaviji »prizna status Ukrajinske nacionalne manjine i sporazumom sa Ukrajinom garantuje njihov položaj i prava«.

U stavovima Saveza se kontinuirano ističe  da su Rusini – »jedno isto« sa Ukrajincima, da je »Rusin« samo »regionalno ime za Ukrajinca«, da im je Ukrajina  »Matična zemlja«, iznose se tvrdnje da se razvija »Rusinski nacionalizam i šovinizam«, da se »kultura Rusina, negiranjem postojanja matične zemlje svodi na seoske atare«, da je »okretanje ka Ukrajini«, u suočavanju sa procesom asimilacije i siromaštvom jedini način za očuvanje identiteta, ako ne i za opstanak Zajednice, povremeno se čuju i zahtevi da »državne vlasti prestanu sa favorizovanjem istorijski ograničene (!?), veštačke-utopijske varijante rusinskog identiteta«, itd..

U desetogodišnjem periodu, posredstvom Saveza upućeno je oko 60 studenata na univerzitetske studije o trošku ukrajinske vlade, pretežno na studije »Ukrajinistike«, od kojih su tridesetak diplomirali i vratili se na rad u ovdašnje rusinske obrazovne, informativne, kulturne i druge institucije. Ukrajina daje i stipendije za studijski boravak i specijalizaciju, odbranu doktorske teze u Ukrajini, pomoć za štampanje radova rusinskih autora ovde, kao i za prevodjenje i objavljiivanje u Ukrajini, pri čemu je izbor autora i tematike indikativan za ciljeve kojima se teži.

Pripadnici ovdašnje  Ukrajinske nacionalne manjine (procenjuje se da ih ima izmedju 4.000 i 5.000 na teritoriji opština Kula, Vrbas, Novi Sad, Indjija, itd.) su se distancirali i odbijaju učlanjivanje i  saradnju sa Savezom. Nije poznato da li je i koliko programima saradnje, posebno školovanja na univerzitetima obuhvaćeno pripadnika Ukrajinske nacionalne manjine. Ako ih je i bilo, odnos je takav da ostaje utisak da je   to rezervisano samo za Rusine koji se opredeljuju za pripadnost Ukrajinskom narodu.          

U periodu izmedju 1990. i 2000., predstavnici Pokrajinskih, Republičkih i Saveznih vlasti su redovno prisustvovali skupovima Saveza, izražavali žaljenje što ne mogu pružiti veću materijalnu pomoć, ostavljali bez reagovanja stavove koji su predstavljali kršenje ustavnih i zakonskih normi kojima su utvrdjeni manjinski status, položaj i prava Rusina na jednoj i Ukrajinaca – kao nacionalnih manjina na drugoj strani.

Na skupštini održanoj u Kucuru 16. marta 2002., usvojen je zaključak da organizacija  deluje pod nazivom »Savez Rusina Ukrajinaca Srbije i Crne Gore«», što bi moglo da se objasni ne samo kao prilagodjavanje novoj situaciji u našoj široj - državnoj zajednici, već i kao potvrda istrajavanja na politici instrumentalizovanja Rusinske zajednice u funkciji ukrajinske nacionalne politike.

Sa ovog skupa je, izmedju ostalog ponovljen  zahtev da se prilikom predstojećeg popisa stanovništva ukine mogućnost izjašnjavanja kao »Rusin« i »Ukrajinac« i uvede samo kategorija - »Rusin Ukrajinac«, (»bez povlake, bez crtice«), kao što je to uneto u naziv Saveza, za razliku od ranijih zahteva da stoji »Rusin- Ukrajinac«.

Skupštini Saveza u Kucuri su i ovoga puta prisustvovali predstavnici Ukrajinske ambasade u Beogradu, kao i predstavnici Društva ukrajinske kulture u Madjarskoj i sličnih organizacija iz Slovačke i Hrvatske, gde vlasti, inače, priznanjem  Rusina kao posebne nacionalne manjine prave razliku izmedju njih i Ukrajinaca..

Skupštini u Kucuri su prisustvovali i predstavnici domaćih vlasti - pokrajinski sekretar za informacije i zamenik Pokrajinskog sekretara AP Vojvodine za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, upravu i propise, čime je nastavljena praksa iz prethodne decenije. To se potvrdjuje i činjenicom da je Savez prošle godine dobio 50.000 dinara na ime pomoći od Republičkog ministarstva za nacionalne i etničke zajednice, 26.000 dinara od Pokrajinskog sekretarijata za pitanja manjina i 35.000 od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, nauku i obrazovanje. Troškovi izdavanja Biltena Saveza, takodje su delom finansirani od strane Pokrajinskih vlasti.

Grčko-katolička (Unijatska) crkva i sveštenstvo su danas manje vidljivi u aktivnosti Saveza, što je upadljivo s obzirom da su osnivanje i prvi koraci išli uz njihovo angažovanje i pokroviteljstvo (osnovani »uz blagoslov Vladike Križevačkog«, razmenjene prigodne poruke, održano posebno bogosluženje u Ruskom Krsturu povodom osnivačkog skupa, itd.).

U aktivnosti Saveza u toku poslednjih godinu-dve, medjutim, ima primetno manje deklarativnih izjava zasnovanih na osnovnim programskim opredeljenjima, a sve više konkretnih nastojanja da se sa osvojenih političkih pozicija, uglavnom u okviru Demokratske stranke uspostavi kontrola celokupne obrazovne, kulturno- prosvetne, informativne i druge aktivnosti u Rusinskoj zajednici. Kao da se polazi od shvatanja da je »činjenica« da su Rusini »ukrajinska dijaspora«, »deo ukrajinskog naroda« i da im je »Jugoslavija otadžbina, a Ukrajina matična zemlja« afirmisana u toj meri da se više ne mora potvrdjivati.

Trenutna nastojanja Saveza usmerena su na zauzimanje pozicija u elektorskim telima i

sastavu budućeg nacionalnog saveta, »jednog zajedničkog« (»za obe opcije«) i pokušaj da na taj način sebi obezbede ulogu »partnera« vlastima u pitanjima od značaja za Zajednicu. Podrška za formiranje jednog zajedničkog saveta tražena je i prilikom posete   delegacije Saveza Rusina Ukrajinaca, Akademskog Društva Rusina Ukrajinaca i »Ruskog Slova« ambasadoru Ukrajine 5. aprila 2002., kada je, izmedju ostalog »predloženo je da se formira samo jedan nacionalni savet, a u slučaju da se formiraju dva, da članovi Saveza Rusina Ukrajinaca budu zastupljeni i u rusinskom i u ukrajinskom savetu«.

Savez ima, kako se tvrdi,  387 članova, od kojih oko 40 »utemeljivača«. Nema podataka koliko je medju njima pripadnika ovdašnje Ukrajinske nacionalne manjine, ali su primetna nastojanja u pravcu privlačenja na zajedničku saradnju pripadnika i organizacije Ukrajinske nacionalne manjine »Prosvita«.

Sedište Saveza je u Novom Sadu, predsednik je dr Marija Sakač, koja je zamenila prof. dr Julijana Tamaša, člana Ukrajinske akademije nauka, odnosno o. Romana Miza, paroha Novosadske Grčko-katoličke crkve.

     (Napomena: Svi podaci, citati, itd., zasnovani su na saopštenjima i izjavama  objavljivanim  u biltenima Saveza Rusina Ukrajinaca i sredstvima informisanja)                                                                      

                                                                    ***                                                                

zmist

3. AKADEMSKO UDRUŽENJE RUSINA UKRAJINACA (ADRU)

Osnovano 1999., na platformi okupljanja intelektualaca Rusinske i Ukrajinske nacionalnosti u Jugoslaviji, sa orijentacijom na očuvanje i naučno izučavanje kulturnog nasledja Rusina i Ukrajinaca. Predsednik je dr Jakov Kijuhas, savetnik republičkog ministra obrazovanja i predavač na Katedri za Rusinski jezik i književnost Univerziteta u Novom Sadu, sekretar dr Janko Ramač, profesor istorije na Univerzitetu u Novom Sadu (doktorirao sa tezom iz istorije Bačvansko-sremskih Rusina na univerzitetu u Ukrajini). Udruženje ima, kako se tvrdi oko 90 članova, nije poznato da li i koliko medju njima ima pripadnika Ukrajinske nacionalne manjine. Sedište Udruženja je u Novom Sadu.

 

                                                                    ***

zmist

4. DRUŠTVO ZA RUSINSKI JEZIK I LITERATURU           

 

Osnovano 1970. sa sedištem u Novom Sadu u cilju očuvanja, razvoja i standardizovanja Rusinskog književnog jezika, književnosti i kullture, izdaje godišnjak »Studia Ruthenica«. Okuplja oko sebe širok krug afirmisanih domaćih i stranih slavista, istoričara i književnika koji se bave pitanjima Rusinskog i Slavenskih jezika i literature. Radovi stručnjaka okupljenih oko Društva doveli su do toga da književni jezik Bačvansko-sremskih Rusina ravnopravno stane u red Slavenskih jezika.  Začetnici su  »Rusinistike«, kao posebne grane Slavistike. Rusinski jezik je od 1974, jedan od pet jezika u službenoj upotrebi u Vojvodini.

Društvo ima 870 članova iz svih Rusinskih sredina, medju kojima 11 naučnika Slavista iz 9 stranih zemalja (Rusija, Estonija, Poljska, Slovačka, Češka, Madjarska, Švedska, SAD, Kanada), kao i podružnice u Ruskom Krsturu, Vrbasu, Kucuri, Djurdjevu i Šidu.

Predsednik društva je prof. dr Mihajlo Fejsa ( prvi predsednik je bio prof. Mikola Kočiš, lingvista, književnik i pedagog, drugi prof. Irina Papuga,( papugai@eunet.yu ) pedagog i kulturni radnik, koji su utemeljili i postavili rad Društva na naučne osnove).

 

                                                                     ***

zmist

5. NOVINSKO-IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RUSKE SLOVO«

Nedeljnik »Ruske Slovo«, osnovan u junu 1945., kao organ Skupštine AP Vojvodine,  nastavlja tradiciju prvog glasila na rusinskom jeziku - »Ruski Novini za Rusinoh u Kraljovini SHS«, koje je kao organ »Ruskog Narodnog Prosvetnog Društva«, izlazilo od 1924. do 1941.

Nastavljajući tradiciju u novim uslovima, Novinsko-izdavačko preduzeće »Ruske Slovo«, je izmedju 1945. i 1967. delovalo kao objedinjeno novinsko-izdavačko preduzeće sa sopstvenom štamparijom, redakcijom nedeljnika »Ruske Slovo« i svih izdanja na rusinskom jeziku.

Pored glasnika »Ruske Slovo«, u prvim posleratnim godinama, naime, obnovljeno je izdavanje godišnjeg almanaha »Ruski narodni Kalendar« (štampan prvi put 1920., ugašen 1940.), časopisa za decu »Zahradka«(1937-1941.), časopisa za literaturu i umetnost »Švetlosc«, »Literaturne slovo« kao nedeljnog dodatka »Ruskom Slovu«, kasnije i časopisa za omladinu »Mak«, književnih dela rusinskih autora i prevoda sa drugih jezika, udžbenika za osnovno obrazovanje na maternjem jeziku, prevoda zakona na rusinski jezik, itd..

Godine 1967. Novinsko-izdavačko preduzeće »Ruske Slovo« je preseljeno u Novi Sad u zgradu Novinsko-izdavačkog preduzeća »Dnevnik«, gde se i štampa,  Redakcija za izdavanje udžbenika je pripojena Pokrajinskom zavodu za izdavanje udžbenika (1991. Republičkom zavodu za izdavanje udžbenika), štamparija je ostala u Ruskom Krsturu kao samostalno grafičko štamparsko preduzeće.

U izdanju NIP »Ruske Slovo« u čitavom periodu od 1945. do danas  štampano je u proseku godišnje pet do šest naslova, pretežno iz književnosti i dr., rusinskih autora i prevoda, dok je redakcija za izdavanje udžbenika, u sastavu NIP »Ruske Slovo« i kasnije Pokrajinskog odnosno Republičkog zavoda obezbedjivala  udžbenike za potrebe nastave na nivou osnovnog obrazovanja na maternjem jeziku, prema programima Republičkog ministarstva prosvete i obrazovanja.

Iako »organ Skupštine AP Vojvodine na rusinskom jeziku, finansijski i u svakom drugom pogledu ovisan od svog osnivača, u uredjivačkoj politici i u periodima najvećeg pritiska i kontrole pisane i javne reči, »Ruske Slovo« je uspevalo da održi kurs koji je odražavao osnovne interese i osećanja Rusinske zajednice da živi u miru sama sa sobom i sa svojom sredinom. Išlo se, jednostavno, logikom »odužićemo se vlastima toliko koliko moramo, nećemo ih mnogo ni hvaliti ni kritikovati, nećemo se baviti velikom politikom, naši ljudi ionako mogu da čitaju štampu na srpskom jeziku, oni koji su politički angažovani imaju prilike da se izjasne u široj sredini, nećemo ponavljati greške koje su činili naši prethodnici, da se preko naših novina svadjamo izmedju sebe, neka to zaista budu naše novine za sve nas« (prof. dr Havrijil Nadj, poslanik u prvoj Ustavotvornoj skupštini Jugoslavije, u izlaganju prilikom pojavljivanja prvog broja »Ruskog Slova« u Ruskom Krsturu, 1945.).

U periodu od 1945., uključujući i prethodni desetogodišnji period, vlasti su ostavljale dovoljno prostora i u najmanju ruku tolerisale takvu uredjivačku politiku, već prema onoj »neka ih tamo, neka pišu o sebi sve što hoće, dok to ne šteti a može da koristi kao potvrda ispravnosti naše politike prema nacionalnim manjinama«.

Odstupanja od ovoga, dolazila su kao posledica ličnih opredeljenja i ambicija odgovornih urednika, a bilo ih je, ali nikad tako izraženih-ostrašćenih kao posle promena u oktobru 2000. Nikad u svojoj prošlosti od 1945. »Ruske Slovo», naime, nije bilo tako politizovano i vezano za jednu političku stranku kao danas, što i ne bi bio poseban problem, kada sa tim ne bi išla naglašena  netolerantnost prema različitim stavovima uopšte, posebno prema onima koji ne prihvataju »ukrajinizaciju« Rusina.

Nedeljnik »Ruske Slovo« štampa se u oko 1.300 primeraka i svi primerci se prodaju pretplatom, kao i najveći broj svih izdanja na maternjem jeziku.

Sedište »Ruskog Slova« je u Novom Sadu, Bulevar oslobodjenja 81/VII, e-mail adresa ruske@eunet.yu , glavni i odgovorni urednik Ljubomir Ramač, direktor Mikola Šanta.

                                                                    ***

zmist

6. RUSINSKA REDAKCIJA RADIO NOVI SAD

Osnovana 1949., sa redovnim programom u trajanju od oko 5 časa dnevno. Glavni i odgovorni urednik je Djura Paplacko.

                                                                    ***

zmist

7. RUSINSKA REDAKCIJA TELEVIZIJE NOVI SAD     

Osnovana 1975. godine, sa redovnim programom u trajanju od 6 časova nedeljno. Glavni i odgovorni urednik je Jelena Kačmarčik.

                                                                    ***                                                                                                    zmist

                                                                                  

Kao osnivači javnih – informativnih institucija (»Ruske Slovo«, Radio, Televizija), javljaju se Pokrajinske, odnosno Republičke vlasti, koje imenuju rukovodeća tela i finansiraju njihov rad iz budžetskih izvora. U uredjivačkoj politici, institucije javnog informisanja su odgovorne svojim osnivačima i odgovarajućim savetima i nadzornim telima, ali u tome su uvek imale visok stepen autonomije, što je svojevremeno, u jednopartijskom sistemu omogućuvalo direktni uticaj »autoritativnih ličnosti« vladajuće partije, a danas vladajućih političkih grupacija i opet »autoritativnih ličnosti« (»novih nacionalnih lidera«) na kadrovska rešenja, sadržinu i program rada u skladu sa njihovim shvatanjima »nacionalnih potreba«. Ranije su rukovodeća mesta bila namenjena članovima SKJ, odnosno SPS-JUL,  danas je  pripadnost vladajućoj grupaciji u široj ili lokalnoj konstelaciji preduslov za postavljanje na rukovodeća mesta.

                                                                   ***

zmist

8. G I M N A Z I J A »PETRO KUZMJAK« U RUSKOM KRSTURU

Osnovana u februaru 1945., kao prva i još uvek jedina srednja škola sa rusinskim nastavnim jeziku u svetu, sa internatom za smeštaj učenika. Od 1970., radi kao potpuna srednja škola (Gimnazija) sa paralelnom nastavom na  Rusinskom (jedno odeljenje, 30 djaka) i na Srpskom jeziku (dva odeljenja, 60 djaka).

                                                                                                                                                                           zmist    

9. PEDAGOŠKI FAKULTET U SOMBORU,  Odeljenje u Ruskom Krsturu

Osnovana 1978. sa sedištem u Ruskom Krsturu, kao odeljenje Učiteljske škole, odnosno pedagoškog Fakulteta u Somboru, namenjena za obrazovanje prosvetnih radnika za potrebe nastave na osnovnom, srednjem i višem nivou na Rusinskom i Srpskom jeziku. Nastavni program obezedjuje diplomiranim studentima rad kako u obrazovnim institucijama na Rusinskom, tako i na Srpskom jeziku.

                                                                   ***                                                                                                    zmist

10. KATEDRA ZA RUSINSKI JEZIK I LITERATURU

     UNIVERZITETA U NOVOM SADU

Ustanovljena kao Lektorat za Rusinski jezik 1972., prerasla u Katedru 1981.godine. Osnivanjem Katedre obezbedjeno je obrazovanje na maternjem jeziku od osnovnog do univerzitetskog nivoa, priprema kadrove za rad ne samo u školskim-obrazovnim, već i u informativnim i kulturnim ustanovama, podjednako na Rusinskom i Srpskom jeziku.

Šef katedre je prof. dr Julijan Tamaš, član Ukrajinske akademije nauka.

                                                                  ***                                                                                                     zmist

11. STALNA MUZEJSKA ZBIRKA U RUSKOM KRSTURU

 Ustanovljena 1976. u Ruskom Krsturu u cilju prikupljanja, čuvanja i izlaganja dela i predmeta od značaja za prošlost, kulturu, običaje i život Rusina.

                                                                  ***                                                                                                     zmist

12. STALNA MUZEJSKA ZBIRKA »ODLOHA« U DJURDJEVU

Ustanovljena 1992. u Djurdjevu, u osnovi istog karaktera i iste namene kao i ustanova u Ruskom Krsturu, sa posebnim akcentom na prikupljanje i čuvanje predmeta kojima se ilustruje svakodnevni život, način odevanja i privredjivanja, itd. Osnivač i predsedavajući odbora je o. Joakim Hološnjaj, protojerej, stavrofor, paroh Djurdjevački, adresa 21239 Djurdjevo.

                                                                  ***                                                                                                    zmist

13. ARHIV I BIBLIOTEKA U RUSKOM KRSTURU

Ustanovljeni 1991. u Ruskom Krsturu u cilju prikupljanja istorijske gradje i literature od značaja za prošlost i život Rusina. Inače, prva Čitaonica u Ruskom Krsturu je osnovana 1876., iza čega je sledilo osnivanje čitaonica u Kucuri, Novom Sadu i Šidu.

                                                                  ***                                                                                                    zmist

14. DOM KULTURE U RUSKOM KRSTURU

Osnovan 1946., središna institucija domova kulture i amaterskih kulturno-prosvetnih, folklornih, muzičkih i pozorišnih organizacija (»Žatva«, Kucura, »Taras Ševčenko«, Djurdjevo«, »Karpati«, Vrbas, Novi Sad, Šid i dr.). javlja se kao organizator i nosilac svih manifestacija sa područja kulture, medju kojima su najvažniji FESTIVAL PESAMA I IGARA »ČERVENA RUŽA«, ustanovljen 1962. kao centralna godišnja smotra folklornog i muzičkog stvaralaštva, DRAMSKI MEMORIJAL »PETAR RIZNIČ-DJADJA«, ustanovljen 1968. kao godišnja smotra amaterskog dramskog stvaralaštva Rusina, itd., svi otvoreni za učešće predstavnika rusinskih, srpskih i manjinskih društava iz Srbije i susednih zemalja.

                                                                   ***                                                                                                

Osnovni oblik rada i organizovanja su amaterska kulturno-prosvetna društva u kojima se neguje narodno stvaralaštvo (folklorna društva, horovi, muzički sastavi, dramske, recitatorske sekcije, biblioteke, čitaonice i umetničke kolonije), kao i sportske organizacije i klubovi, koji u kontinuitetu rade od 1945., a mnogi i od 20- tih godina 20. veka (fudbalski klub »Rusin« u Ruskom Krsturu, osnovan 1923, itd.).

Sva aktivnost  se odvija na amaterskoj osnovi, uz finansijsku podršku republičkih, pokrajinskih ili lokalnih vlasti za realizaciju značajnijih manifestacija utvrdjenih u godišnjim planovima rada.

Učešće na porodičnoj osnovi, od najmladjih do najstarih u radu, spremnost da se sopstvenim zalaganjem i sredstvima obezbedi aktivnost, kao i otvorenost za  saradnju sa svim narodima Vojvodine i Srbije jedna je od karakteristika organizacije i rada svih Rusinskih institucija. Druga, ne manje važna, jeste činjenica da Rusinska zajednica angažovanjem sopstvenih obrazovanih-profesionalnih kadrova obezbedjuje aktivnost svih svojih institucija, od osnovnog do univerzitetskog obrazovanja, profesionalnog rada u novinarstvu, izdavaštvu, na Radiju, Televiziji, Muzičko-scenskom stvaralaštvu, itd..

                                                                                                                                                                           zmist

I I

 

                     15    UČEŠĆE U RADU SVETSKOG KONGRESA RUSINA

»Ruska Matka« je član  foruma »Svetski kongres Rusina« od njegovog osnivanja 1991. Svetski kongres Rusina, kao zajednički forum Rusinskih zajednica u svetu, osnovan na platformi okupljanja i saradnje u cilju očuvanja i unapredjenja kulturnog nasledja i obezbedjenja manjinskih prava Rusina u zemljama u kojima žive. U radu Kongresa učestvuju predstavnici Rusinskih zajednica iz evropskih i prekomorskih zemalja u kojima žive (osim iz Rumunije, čije se uključivanje, medjutim, očekuje, s obzirom da je i tamo osnovan Kulturni savez Rusina - »Uniunea Culturala Rutenirol din Romania«).

Prvi, osnivački sastanak Kongresa održan je 1991. u Slovačkoj, zatim u dvogodišnjim razmacima u Poljskoj, Jugoslaviji, Madjarskoj, Ukrajini (uz ograničenja u pogledu učešća i dr. od strane državnih organa) i Češkoj, 2001.

U prethodnom desetogodišnjem periodu  vlasti SR Jugoslavije su blagonaklono gledale na angažovanja u radu Svetskog kongresa Rusina, jer je u konkretnim unutrašnjim i medjunarodnim okolnostima to bilo korisno sa stanovišta afirmacije politike prema nacionalnim manjinama.

Na skupštini u Pragu 2001., za predsedavajućeg Svetskog kongresa je izabran Aleksandar Zozuljak, iz Prjašova, Slovačka, glavni i odgovorni urednik časopisa »Rusin« i agencije »Nacionalne novosti«. Češka vlada je, posredstvom Ministarstva inostranih poslova, kao domaćin poslednjeg održanog kongresa preuzela ulogu koordinatora rada do sledećeg kongresa 2003., čije će se mesto održavanja utvrditi naknadno.

Posredstvom ovog foruma, pripadnici Rusinske zajednice širom sveta dobili su prvi put u svojoj istoriji mogućnost da saradjuju preko državnih granica koje ih dele i zajedničkim nastojanjima rade na očuvanji i afirmaciji svog etničkog i kulturnog nasledja.

Na skupovima Svetskog kongresa Rusina izražavano je jednodušno priznanje Jugoslaviji i Srbiji na njihovoj politici ravnopravnosti i poštovanja prava nacionalnim manjinama, a učesnicima  »Ruske Matke«, kao predstavnicima  kulturno najrazvijenijeg dela svetske Rusinske zajednice na njihovom doprinosu jačanju osećanja zajedništva Rusinskih zajednica u svetu.

Učešće i rad predstavnika »Ruske matke« u Svetskom kongresu Rusina zasnovano je na shvatanju da na emancipaciju i ostvarivanje prava podeljenih Rusinskih zajednica u Karpatskim krajevima Bačvansko-sremska zajednica može da utiče samo demonstriranjem svojih dostignuća i iskustva, jer se u tom procesu radi o unutrašnjim stvarima konkretnih država i zajednica u odnosu na koje ona može  da izražava samo solidarnost i razumevanje.

zmist

                                                                   I I I

                                        16     POREKLO BAČVANSKO-SREMSKIH RUSINA

Bačvansko-sremski Rusnaci (Rusini) predstavljaju deo Karpato-Rusinskog naroda, autohtonog Slavenskog stanovništva Srednje-evropskog-Karpatskog areala,  podeljenog granicama izmedju Ukrajine, Poljske, Slovačke, Madjarske i Rumunije. Karpato-Rusini pripadaju najmanjoj grupi Slavenskih naroda centralne Evrope   koji sa Rusima, Ukrajincima i Belorusima čini grupu od četiri Istočno-Slavenska naroda.

Preci Bačvansko-sremskih Rusina su se polovinom 18. veka, u okviru unutrašnje migracije iz severoistočnih doselili u južne krajeve tadašnje Ugarske (današnja Bačka), gde su našli svoju novu domovinu u kojoj su se, bez značajnijih veza sa sunarodnima iz »Starog kraja« razvili do onoga što jesu danas: Materijalno i kulturno razvijeniji, u mnogim aspektima (jezik, običaji, način života, itd.), različiti od svojih sunarodnika u ostalim zemljama.

Procenjuje se da broj Karpatsko-Rusinske populacije u svetu iznosi izmedju 1,6 i 1,8 miliona, od čega u Ukrajini živi oko 45,0%, u Slovačkoj Republici oko 8,0%, u Poljskoj oko 4,0%, nešto malo u Rumuniji, Madjarskoj i Češkoj, oko 2,0% na teritoriji bivše SFRJ (u Srbiji, Republici Hrvatskoj i Republici Bosni i Hercegovini), dok u SAD oko 38,0%, ostatak u Kanadi, Australiji, itd.

Migraciona kretanja Rusinskog stanovništva u okviru Karpatskog areala (»silazak u ravnicu«) u 17. i 18. veku, a naročito masovno iseljavanje u SAD i Kanadu izmedju 1880. i 1914., uzrokovano je teškim ekonomskim uslovima i politikom odnarodjavanja u »Starom kraju« podeljenom izmedju susednih država. Iseljavale su se kompletne porodice i grupe iz istog kraja i naseljavale u ista mesta, donoseći svoju tradicionalnu – seosku organizaciju, način života, jezik i običaje. To je učinilo da i danas, najmladje generacije doseljenika, posredstvom svojih kulturnih udruženja i organizacija čuvaju svest o zajedničkom poreklu i identifikuju se  kao »svoji« (»Mi svojo«).

Karpatski Rusini nikad u svojoj istoriji nisu imali svoju državu (pojavljivanje »nezavisne« države Karpatskih Rusina na teritoriji Čehoslovačke u okviru Hitlerovog »novog poretka« 1939. u tom pogledu nije značilo ništa, trajala je samo par meseci, jer su ove Potkarpatske oblasti vraćene  Madjarskoj od koje su uzete posle raspada Austro-ugarske i stvaranja Čehoslovačke 1918). U tom pogledu, Karpatski Rusini se mogu uporediti sa Kurdima, podeljenim izmedju Iraka, Sirije, Turske i Irana, ili još pre  sa Ujgurima, podeljenim izmedju Kine, Kirgizije, Kazahstana i Uzbekistana, poznatim još i pod imenima Taranči, Kašgari i dr., od kojih vode poreklo današnji Turci, bliski im po veri, običajima i jeziku. U prošlosti Karpatskih Rusina, jedva da bi se mogao naći neki širi, autohtoni pokret sa definisanim državotvornim-idejama, iako su, naravno, kao i ostali susedni narodi prolazili kroz period  ekonomskog i društvenog raslojavanja i romantičarskog - nacionalnog budjenja i traženja identiteta, zasnovanog na osećanju Slavensko-ruskog porekla. Imali su i niz istaknutih nacionalnih tribuna koji su se angažovali u tom pravcu, ali im istorijske okolnosti nisu išle u prilog: Romantičarsko-nacionalni naboj se u suočavanju sa nacionalnim-državotvornim pokretima većih naroda u susedstvu i  politikom asimilacije «praznio« iseljavanjem iz matičnog areala, gubio na poletu, svodio se na zahteve  za priznanje etničkih-nacionalnih osobenosti, prava na kulturni razvoj, upotrebu jezika i ravnopravnost u okviru država u čijim su se granicama našli.

Sa raspadom Sovjetskog Saveza i transformacijom zemalja Istočnog bloka 90-tih godina prošlog veka, u Karpatskim oblastima javili su se profilisani regionalni pokreti, najčešće pod imenom Rusini, Karpato-Rusini, Karpatski Rusini za priznanje etničkih-nacionalnih osobenosti, statusa nacionalne manjine, kulturne ili teritorijalne autonomije, koji realizaciju svojih ciljeva traže u okviru i u granicama država kojima pripadaju kao gradjani (u euforiji stvorenoj pomenama početkom 90-tih godina, bilo je zahteva koji su išli preko toga, ali su oni splasnuli pre nego što su se definisali kao separatistički). 

Proces nacionalne emancipacije Karpatskih Rusina, u uslovima prisilne denacionalizacije, ekonomske nerazvijenosti i nemogućnosti održavanja veza izmedju grupa  podeljenih granicama izmedju više država odvijao se sporo, na različit način i donosio nejednake rezultate. To se potvrdilo održavanjem starih, lokalnih dijalekata, odsustvom  zajedničkog kodifikovanog književnog jezika, i pre svega odsustvom zajedničkog nacionalnog predznaka (ime, naziv, etnonim), uprkos snažnom osećanju zajedništva i svesti o pripadnosti jednom istom - »našem«, »svom« narodu.

Time se objašnjava činjenica da su se sve do danas u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Madjarskoj, Rumuniji, Ukrajini, na području bivše SFR Jugoslavije, kao i u prekomorskim zemljama održali stari, lokalni nazivi zasnovani na etničkom ili geografskom poreklu, veroispovesti i drugim specifičnim karakteristikama, čak i na osobenostima dijalekta. U zavisnosti od zemlje i regiona, sa predznakom »Karpato« ili bez njega i danas će reći za sebe da su Ruteni, Rusini, Rusiči, Rusnaci, Rušnjaci, Madjarski Ruteni, Istočni Slovaci, Vihodnjari, Lemko, Lemko Poljaci, Lemko-Galicijani, Galicijani, Bojki, Huculi, Hornjaki, Hutoraki, Cotaki, itd., a naši ovde - da su »Rusnaci«, »Rusini«, »Jugoslovenski Rusini«, »Bačvansko-sremski Rusini«.Značenje ovog etnonima u Karpatskim krajevima varira, na jednom geografskom području ima jedno, na drugom-drugo. »Etnička sadržina«, naime često je pomešana, zamagljena ili identifikovana sa geografskom-teritorijalnom rasprostranjenošću, verskom pripadnošću, jezičkim i drugim specifičnostima, tako da se posredstvom regionalnih »imena« može samo uslovno naći oznaka za zajedničku nacionalnost.

Zbog takvog stanja unutar zajednice Karpatskih Rusina, u svetu se još uvek vode rasprave o njihovom etničkom poreklu i nacionalnoj pripadnosti (»ko su, šta su, kome pripadaju«), što daje mogućnosti za manipulacije motivisane velikodržavnim-nacionalističkim ciljevima, u čemu danas, nesumnjivo, prednjači Ukrajina.

Jedino u slučaju Bačvansko-sremske zajednice etnonimi »Rusnak« i »Rusin« predstavljaju sinonim i imaju istovetno etno-nacionalno značenje. Ovim imenima, naime, Bačvansko-sremski Rusini   izražavaju svoju posebnost u odnosu na sve ostale Rusinske zajednice ma kako se zvale i definisale, a sa izvedenim denominativom za jezik i institucije »Ruski« (»naš ruski narod«, »ruski dzeci«, »ruski jazik«, »ruske obisce«, »ruska cerkva«, »ruska škola«, »ruske oblječivo«, »ruski tanci i špivanki«, itd.) vezuju se za starije Slavensko-rusko, a ne Ukrajinsko nasledje.

zmist

                                                                   IV

                             17     DOSELJAVANJE I PRILAGODJAVANJE

                                           ŽIVOTU U NOVOJ SREDINI

Bačvansko-sremski Rusnaci (Rusini) predstavljaju jednu od najmalobrojnijih etničkih-nacionalnih zajednica u Srbiji, sa priznatim statusom nacionalne manjine (bez definisane »Matične države«) i odgovarajućim pravima regulisanim ustavnim i zakonskim odredbama. Nastanjeni su pretežno na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, u sastavu Republike Srbije. Prema popisu stanovništva od 1991., bilo ih je  nešto iznad 18.000, što znači da predstavljaju oko 0,2% stanovništva  Srbije, odnosno oko 0,9% stanovništva Vojvodine.

Doselili su se polovinom 18. veka iz severoistočnih krajeva tadašnje Austro-Ugarske (županije Zemplin, Šaroš, Boršod i dr.) u današnju Vojvodinu, par decenija ranije oslobodjenu od Turaka. Dolazili su samoinicijativno u malim grupama, u potrazi za boljim životom. Po dolasku prvih grupa, lokalne vlasti Zomborskog distrikta su posebnim   ugovorima sa tzv.«lokatorima« (»prvacima«, ovlašćenim da u severnim provincijama vrbuju doseljenike), dozvolile  naseljevanje do 200 porodica »Rutena slobodnog statusa, vizantijsko-katoličkog obreda« (Unijati) u Bač Kerestur, današnji Ruski Krstur (1751.) i do 160 porodica u današnju Kucuru (1763.). Sa ovim je organizovano naseljavanja praktično završeno, iako je dolazaka manjih grupa bilo i narednih deceniju-dve. Sve u svemu, procenjuje se da se  ukupan broj doseljenika kretao izmedju 2.000 i 3.000.

Zahvaljujući poslovično pedantnoj austro-ugarskoj administraciji imena i svi lični podaci doseljenika (puno ime i prezime, često i nadimak, krajevi iz kojih su došli,  porodično i imovno stanje, itd.), uslovi pod kojima su se doseljavali (»Ruteni slobodnog statusa, Unijatske crkve«, prvih par godina su imali izvesne olakšice u obavezama i plaćanju dažbina, itd.). kao i kasnija demografska kretanja u njihovim novim naseljima. Iz ovih podataka se može videti da im je siromaštvo i želja da se u novom kraju održe zajedno bilo ono zajedničko što ih je povezivalo, uprkos izvesnim razlikama u pogledu dijalekta, običaja i karaktera, itd.

Iako izloženi teškoćama prilagodjavanja života u ravnici, njihov broj se povećavao, tako da ih je u prvoj deceniji 19. veka bilo više od 6.000, a polovinom 19. veka preko 7.500. Od toga u Ruskom Krsturu oko 4.300, u Kucuri oko 2.500, na području Novog Sada i Šajkaške oko 600 i na području Srema i Istočne Slavonije, od Šida do Vukovara i Osijeka oko 1.200.

Doseljenici su i u »Novom kraju« do 1918. bili izloženi politici asimilacije (»madjarizacije«) kao i njihovi sunarodnici u »Starom Kraju«, ali su se uspešnije odupirali zahvaljujući boljim ekonomskim uslovima, životu u kompaktnoj zajednici (Ruski Krstur, Kucura), kao »svoji medju svojima«, veoma izrazitoj težnji za obrazovanjem i slobodnijem delovanju Crkve – sveštenika koji su poticali iz naroda i držali ga na okupu u Grčko-katoličkoj (Unijatskoj) veri, izjednačenoj u osećanju naroda sa pripadnošću etničkoj zajednici.

Raspadom Austro-Ugarske i priključenjem Vojvodine novo-osnovanoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1918., za što su se izjasnili i predstavnici-prvaci Rusina u Velikoj skupštini Vojvodine (predstavnici Crkve nisu učestvovali), počeo je novi period u životu Bačvansko-sremskih Rusina. U novoj državi su prvi put u svojoj istoriji priznati kao »manjina Slavenskog porekla« sa pravima na nivou tadašnjih shvatanja i materijalnih mogućnosti, za razliku od njihovih sunarodnika koji su u »Starom kraju«, podeljeni izmedju nekoliko država na priznanje morali čekati do promena 1991., a neki to priznanje nisu dobili ni danas.

Do 1918. u Austro-Ugarskoj službeno su ih vodili pod nazivom »Ruteni«, madjarska administracija pod nazivom »Malo-Rusi« (»Kis-Oroszok«) ili »Ugro-Rusi«, »Madjari Unijatske konfesije«.

U Kraljevini Jugoslaviji posle 1918. vodjeni su službeno pod nazivom »Rusini«, u mešovitoj sredini u Bačkoj bili su poznati i pod nazivom »Ruteni«, »Rusi«, »Rusiči«, »Malo Rusi«, »Rušnjaci«. Oni sami za sebe na svom maternjem jeziku koristili su i danas najčešće koriste naziv »Rusnak, Rusnaci« (»Ja Rusnak, mi Rusnaci, naša bešeda ruska, u školi učime po ruski, špivame ruski špivanki«, itd.).

Pod imenom »Rusnaci«, u svetu se danas uobičajeno podrazumeva samo ovdašnja Bačvansko-sremska grupa, Grčko-katoličke (Unijatske) vere, doseljena iz Karpatskog areala. Naziv »Rusin«, pod kojim su danas ovde poznati i službeno priznati nisu doneli sa sobom, donet im je od strane posetilaca i izbeglica iz Karpatskih oblasti krajem 19., početkom 20. veka. Oni sami ga koriste kad govore srpski (»Ja sam Rusin, mi smo Rusini, naš jezik je rusinski«, itd.), kao i u posebnim prilikama kada žele da istaknu svoju pripadnost Karpato-Rusinskom narodu, pri čemu su, da ponovimo, etnonimi »Rusnak«, »Rusin« shvaćeni kao sinonimi.

Najbliži su im, u pogledu jezika, običaja, itd., stanovnici Prjašovske oblasti u Republici Slovačkoj, koji imenom »Rusini«, »Rusnaci« u novije vreme takodje izražavaju svoje etničko poreklo.

Ovdašnji Rusnaci-Rusini   se odlikuju visokim stepenom očuvanosti etničkog identiteta (osećaj zajedničkog porekla, jezik, običaji, vera, patronimi-prezimena, itd.), kao i svojom usredsredjenošću na rad i život sa većinskim narodom u čijoj su se ekonomskoj, kulturnoj i državotvornoj sredini našli i ostvarili  uslove za opstanak i razvoj. Kao ravnopravni gradjani i sa priznatim statusom etničke-nacionalne manjine, uključeni su u sve životne tokove svoje sredine od 1918., kada su se našli u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u kojoj su bili priznati kao manjina Slavenskog porekla i prihvatili je kao svoju »Matičnu zemlju«. Prema svim pokazateljima, imaju visok, u našoj široj zajednici verovatno najviši procenat univerzitetski obrazovanih ljudi.

Period izmedju 1918. i 1941. ispunjen je okončanjem procesa etničke-nacionalne homogenizacije, standardizovanja jezika, razvojem osnovnog obrazovanja na maternjem jeziku, formiranjem nacionalne inteligencije (učitelja, profesora, lekara, advokata, itd.), osnivanjem prvih kulturno-prosvetnih organizacija (»Ruske Narodne Prosvitne Družtvo-RNPD, 1919., »Kulturno-prosvitni sojuz Juhoslovenskih Rusinoh«, 1933., i dr.), javljanjem prvih novina, udžbenika za osnovno obrazovanje, časopisa za decu, književnih-proznih, poetskih i dramskih dela, radom amaterskih kulturnih i folklornih društava, teatra, itd., i izjednačavanjem u materijalnom-ekonomskom stanju sa novom sredinom.  

Madjarska okupacija 1941-1944. donela je prekid u radu svih organizacija i svake aktivnosti, izuzev one stavljene pod kontrolu okupacionih vlasti u funkciji madjarizacije kakve je u čitavom periodu vodjena prema delu zajednice nastanjene u severoistočnim krajevima Madjarske. U tom cilju podržavane su i kontrolisane veze izmedju Severne i Južne zajednice, u čemu je politizovanoj Crkvi, sa naglaskom na Katoličanstvo i Rim bila namenjena značajna uloga. 

Period posle 1945., u okviru državne politike nacionalne ravnopravnosti doneo je nove mogućnosti za razvoj i afirmaciju istorijskog nasledja, kulturnog razvitka i obrazovanja, kao i za ravnopravno uključivanje u sve društvene tokove.

Period izmedju 1990. i 2000. godine ispunjen je brojnim iskušenjima i teškoćama (rat na prostorima SFRJ, zajednica podeljena granicom izmedju Jugoslavije- Srbije i Hrvatske na dva dela, opšte osiromašenje, iseljavanja, itd.), ali nije doveo u pitanje već dostignuti položaj i funkcionisanje osnovnih institucija na ostvarivanju manjinskih prava.

Kad se pogleda u prošlost, izlazi da su Bačvansko-sremski Rusini, iako im ni ovde nije bilo lako, bolje prošli od svojih sunarodnika koji su ostali u »Starom kraju«, podeljeni izmedju nekoliko državnih zajednica, izloženi asimilaciji, prinudjeni da se kao etnička zajednica izjašnjavaju »po volji« državnih vlasti, da bi danas u nekim krajevima bili svedeni na beznačajni broj, bez biološke moći za revitalizaciju i služili koliko za dokazivanje današnje politike nacionalne ravnopravnosti (slučaj sa Madjarskom i Rumunijom).

Za razliku od onih u »Starom kraju«, doseljenici u Bačku su se ne samo održali više od dva i po veka, već i brojno povećali do »mase« sposobne za život, materijalno izjednačili sa većinskim stanovništvom u čiji su kulturni, ekonomski i državotvorni prostor ušli, očuvali svoje običaje i jezik, razvili se do »prepoznatljivog« kulturnog i, zašto ne reći, nacionalnog identiteta. U tom pogledu, ovdašnju Rusnaci mogu se uzeti kao primer bez presedana u istoriji, s obzirom na mali broj i u osnovi samo jedan talas doseljenika i odsustvo značajnijih veza sa sunarodnicima u drugim zemljama..

Održali su se u »Novom kraju« zahvaljujući ne samo svojoj vitalnosti i spremnosti na prilagodjavanje uslovima života, već i činjenici da su se identifikovali sa interesima sredine u koju su ušli – i od nje bili prihvaćeni »kao takvi«, različiti.

Radilo se o »obostranim prihvatanju« zasnovanom na svesti o zajedničkom Slavenskom poreklu. Da nije bilo toga, nestali bi i ovde, jer koliko je politika madjarizacije za one u »Starom kraju« u Madjarskoj bila nepodnošljiva sve do 1991., toliko je bila teška i za ove u »Novom kraju« do 1918., ali su posledice za ove ovde bile teže: Zajednica od svega par hiljada pripadnika branila se od denacionalizacije zatvaranjem kao u svoja dva naselja kao u tvrdjavu (Ruski Krstur, Kucura), održavala i povećavala brojno stanje sklapanjem brakova u svom krugu, što je dovelo do toga da se na kraju Austro-ugarskog perioda povećala na oko 18.000 - povezanih rodbinskim vezama »do trećeg kolena«, sa biološkim posledicama o kojima je suvišno govoriti. Prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini SHS  1918., u kojoj su priznati kao »Slavenska manjina« - došlo je za njih kao spasenje.

Posledice »života u slobodi i ravnopravnosti«, bez kvalifikovanja na »pozitivne« i »negativne«, mogu se svesti u prvom redu na činjenicu da su se ovde održali i razvili do »prepoznatljivog etničkog i kulturnog identiteta«, ali i na činjenicu da su  »od rodjenja«, ako već ne i »po rodjenju« vlasnici dva jezika – rusinskog i srpskog, koje koriste bez razlikovanja na »naš« i »tudji«, da medju manjinskim etničkim zajednicama imaju, po svoj prilici procentualno najveći broj mešovitih brakova iz kojih se deca podjednako osećaju kao »jedno i drugo«, sve dok u društvu oko njih vlada normalna situacija.

zmist

                                                                    V

              18    MESTO I ULOGA OBRAZOVANJA NA MATERNJEM JEZIKU

                           U KULTURNOM I MATERIJALNOM RAZVOJU

Sa prvim grupama doseljenika dolazili su njihovi sveštenici Grčko-katoličke (Unijatske) vere, po pravilu obrazovani i sa znanjem govornih slavenskih-karpato- rusinskih dijalekata, kao i madjarskog i latinskog, po dolasku bi brzo učili i srpski, okupljali  vernike oko sebe u okviru crkvene opštine, upućivali ih na rešavanje egzistencijalnih problema, izgradnju domova i crkve, vodili knjige rodjenih, venčanih, delovali ne samo kao dušebrižnici, već i kao narodni prosvetitelji. Sa crkvom  je išla i škola u kojoj su sveštenici ili pojci-kantori učili decu iz knjiga koje su donosili iz Starog kraja. Škole sa nastavom na maternjem jeziku ustanovljene su u prvim godinama po doseljavanju u Bačku, u Ruskom Krsturu 1753., u Kucuri 1765., u Šidu 1818., u Novom Sadu 1829. Bile su to konfesionalne škole  »trivijalke« u kojima se na maternjem jeziku učilo čitanje i pisanje, račun i veronauka. Crkva je, u tom ranom periodu ispunjenom teškim iskušenjima dala najveći  doprinos očuvanju svesti o pripadnosti zajednici »svojih«, u čemu je širenje pismenosti i obrazovanja bilo odlučujuće.

Prvi školovani ljudi su dolazili iz crkvenih redova i institucija, bili su to sveštenici, oni su otvorili proces etničkoj-nacionalnoj homogenizaciji doseljenicima koji su sa sobom doneli samo neodredjeno osećanje pripadnosti Ruskom-Slaveno-Karpatskom narodu, nazivali se imenom Rusnaci, govorili da je njihov jezik Ruski, dok su ih madjarske vlasti vodili pod imenom Ruteni, Rusini, Malo-Rusi, Ugro-Rusi i činili sve, naročito posle Austro-ugarske nagodbe 1867. da privedu kraju proces madjarizacije.

Školovani-crkveni ljudi su položili osnove pismenosti na narodnom jeziku, kodifikovanju književnog jezika (dr Gabrijel Kostelnik, »Gramatika bačvansko-ruskog jezika«, Sremski Karlovci, 1923.), prihvatanju moralnih normi zasnovanih na očuvanju porodice i upućivanju na popravljanje života vrednim radom, iako su njihova osnovna nastojanja, razumljivo, bila usmerena u pravcu očuvanja zajednice u Grčko-katoličkoj (Unijatskoj) veri, što je zahtevalo mnogo napora, s obzirom na još živa sećanja o pripadnosti staroj, Pravoslavnoj veri, probudjena u novoj, pretežno pravoslavnoj sredini, u kojoj su se crkveni obredi obavljali na njima razumljivom, staro-slovenskom jeziku.

Svojim radom, u kojem se konfesionalno izjednačavalo sa »narodnim« i kulturno-prosvetnim i obrazovanim, Crkva je stekla ugled čuvara narodnog bića, a u osećanju naroda pripadnost Grčko-katoličkoj veri identifikovala se sa pripadnošću nacionalnoj zajednici. Ništa u tome ne umanjuje njenu ulogu, ali ne može biti ni prećutana činjenica da  Crkva, okrenuta Rimu nije mogla da   ostane  poštedjena od složenih političkih kretanja u Starom i u Novom kraju,  pre svega onih iz istorijskog sukobljavanja Zapadnog i Istočnog sveta – Katolicizma i Pravoslavlja, Latinice i Ćirilice, Evropeizma i Slavenofilstva, Demokratije i Fašizma, na kraju Komunizma i Kapitalizma, u koje se uključivala sa svojim interesima, što nije moglo da ostane bez posledica na stanje u Zajednici.                                                                  

zmist

                                                                                

                                                                  VI

 

              19 JESU LI RUSINI – RUSINI, RUSINI UKRAJINCI ILI UKRAJINCI

Ostavljajući  po strani pitanje porekla, jezika, etničke-nacionalne pripadnosti, jezika, itd., Karpatskih Rusina u Ukrajini, Poljskoj, Slovačkoj, Madjarskoj i Rumuniji, stepena i perspektive njihovog »nacionalnog budjenja«, kao i pitanja vezana za suštinu i ciljeve njihovih nastojanja (koja se kreću od zahteva za priznanje etničkog identiteta, ravnopravnosti i kulturne autonomije do teritorijalne autonomije), zadržaćemo se samo na pitanjima koja se odnose na Bačvansko-sremske Rusine. 

Razvoj koji su Bačvansko-sremski Rusini  ostvarili i današnje stanje njihove »kulturne i nacionalne svesti« materijalizovane u jeziku, načinu života, običajima i mentalitetu govori u prilog shvatanju da su se za ova dva i po veka odvojenog života ovde formirali, razvijajući svoje Slavensko, Karpato-Rusinsko nasledje, i pod uticajem slavensko-srpske sredine postali takvi kakvi su danas: Različiti ne samo od Ukrajinaca, već i od svojih sunarodnika koji su u Karpatskim oblastima ostali podeljeni izmedju Ukrajine, Poljske, Slovačke, Madjarske i Rumunije.

Procesi ukrajinskog nacionalnog budjenja koji su se u 19. veku odvijali »s druge strane Karpata«, sa centrom oko  Kijeva dolazili i do onih u Starom kraju samo kao zakasneli odjek prenošen i usadjivan iz političkih-državotvornih razloga. Ovi naši, u Novom kraju, odvojeni prostorom i vremenom ne samo da ovim pokretom nisu bili zahvaćeni, već jedva da su za njega nešto i znali, sve dok ih na prelazu 19/20. veka nije »otkrio« etnolog-folklorista Volodimir Hnjatuk iz Galicije (Lavova), od kada datiraju oprečne rasprave o njihovoj etničkoj-nacionalnoj pripadnosti, čemu je i on sam u dobroj meri doprineo nedorečenim i protivurečnim zaključcima. Bilo je to, inače, vreme romantičarskog nacionalnog budjenja i traženja nacionalnog identiteta u Karpatskim oblastima, a u današnjoj Ukrajini već i definisanog državotvornog pokreta, ostvarivano u složenim uslovima sukobljavanja »istočnih« (Ruskih-rusofilskih) i »zapadnih« (Poljskih, Madjarskih, itd.) velikodržavnih aspiracija, isprepletanih u većoj ili manjoj meri sa verskim trvenjima izmedju Katoličanstva (Unijatstva) i Pravoslavlja. U Karpatskim krajevima koji su bili izvan državnih granica Rusije, uključujući i zapadne krajeve današnje Ukrajine koji su u dužim intervalima bili u sastavu Poljske,   uticaj ovih drugih, Zapadnih-Katoličkih (Unijatskih) faktora na društveno-politička kretanja i razbijanje jedinstvenog narodnog korpusa (odnarodjivanje) – bio je snažniji, delovao je organizovano u kontinuitetu od 16/17. veka (Brestovska unija 1596., Užhorodska 1646.).

Ako je u podeljenim zajednicama u Karpatskim krajevima osećanje različitosti od Ukrajinaca na jednoj, kao i od Poljaka i Slovaka na drugoj strani  bilo i ostalo zamagljeno različitom predznakom za ime i mešanjem verske i etničke-nacionalne pripadnosti, na kraju i pripadnošću državnoj zajednici, u »odcepljenoj«  Bačvansko-sremskoj zajednici toga nije bilo. Odsustvo značajnijih veza sa sunarodnicima od kojih su se odvojili, teritorijalna i vremenska distanca su u procesu njihovog formiranja činili svoje, jačali osećaj etničke i kulturne posebnosti i doveli do današnjeg stanja. Osećaj različitosti izražavan imenom »Rusnak-Rusnaci«, »naš ruski narod«, »naš ruski jazik«, itd., donet iz Starog kraja bio je očigledan, što je uočila i nova državna zajednica, koja im je 1918. priznala status manjine Slavenskog porekla i identifikovala ih pre sa Ruskim, nego sa Ukrajinskim narodom.

Ostavljajući opet po strani Rusine s jedne i sa druge strane Karpata ma kako se nazivali, razlike izmedju Bačvansko-sremskih Rusina i Ukrajinaca u običajima, načinu života, folkloru, odevanju, gradnji domova, prezimenima (patronimi), na kraju i jeziku (ne mogu se razumeti bez prevodioca), itd., veće su nego razlike izmedju Ukrajinaca i Rusa, Ukrajinaca i Belorusa, pogotovo izmedju Srba i Crnogoraca, Srba i Hrvata, kojima niko razuman ne osporava nacionalnu osobenost.

Reći danas Bačvansko-sremskom Rusinu da je Ukrajinac, isto je što reći i Crnogorcu da je Srbin, Srbinu da je Hrvat, Ukrajincu da je Rus – i obratno. Osećaj različitosti u odnosu jednih na druge podjednako je danas prisutan u narodu, kako medju Rusinima, tako i medju Ukrajincima. Ukrajinac, ovaj ovde, kao i onaj u Kijevu nikad neće reći za sebe da je Rusin, niti da je njegov jezik rusinski, pogotovo »ruski«. Rusin, opet, ne smatra da ovim imenom iskazuje svoju pripadnost Ukrajinskom narodu, bez obzira na istorijsko značenje ovog imena.

Za tvrdjenje da je »etnonim Rusin samo drugo ime za Ukrajinca« (»sinonim po horizontali i vertikali«!), a da su Bačvansko-sremski Rusini samo »regionalna varijanta« ukrajinskog naroda - nema naučnih argumenata. U nauci se to, uostalom i ne dokazuje, osim u delu savremene ukrajinske istoriografije, koja genezu ukrajinstva traži u mitskoj prošlosti. Argumentima koji se pri tome koriste moglo bi se »dokazati«, izmedju ostalog i da su Rusi i Belorusi samo »regionalna varijanta« ukrajinskog naroda. I obratno...

Bačvansko-sremski Rusini ni nacionalno ni kulturno nisu »diferencijacija ukrajinskog identiteta«, pogotovo »sub-etnička grupa koja pripada ukrajinskom narodu«, kako se to tvrdi u zvaničnim dokumentima Ukrajine (»Ethnographic (sub-ethnic) groups of the Ukrainian Ethnos in small numbers are formed in Ukraine owing to pecularities of historical development and geographical conditions. They are boiks, hutsuls, lamks...in the western regions of Ukraine and lytvyn and polishchuks.. Overhelming majority of representatives of this ethnographic groups identifies itself as the Ukrainians. Representatives of  same ethnographic groups of the Ukraine people, in particular boiks, hutsuls and lamks reside also over the border of Ukraine (Eastern Slovakia. Hungary, Poland, Union Republic of Yugoslavia, Croatia, Canada, the USA) and have relevant citizenship of these countrie. Part of representatives of this ethnographic groups owing to the isolation from processus of consolidation of the Ukrainian nation that happened in the territory of Ukraine preserved ancien own name of Rusyny...The information of ethnic and political situation in envronment of this part of Ukraine is given in appendix »SUB-ETHNIC GROUPS OF THE NATIONALITIES OF UKRAINE..«, videti izveštaj Ukrajine Savetu Evrope o sprovodjenju Okvirne konvencije o zaštiti prava nacionalnih manjina od 02.11.1999., u kojem i preciziranje da termin »The Ukrainian people«...means the citizens of Ukraine of all nationalities, and the term »The Ukrainian nation« - the citizens of the Ukrainian nationality« ,  na www.humanrights.coe.int/minorities/index ).

Bačvansko-sremski Rusini imaju svoj etno-kulturni identitet zasnovan na starijem Slavensko-ruskom nasledju, izražen jezikom, običajima, itd., različitim od ukrajinskog. Ime Rusin je »starije« i od današnjih Ukrajinaca i od današnjih Rusina, pripada podjednako svim Slavenskim narodima. Ako se već vezuje za neki od današnjih Slavenskih naroda, istorijski bi to mogli biti pre Rusi koji su ga očuvali, nego Ukrajinci koji su ga izgubili (žitelji u perifernim krajevima Rusije i danas će za sebe reći »Ja zdešnjij Rusin, a vot etot tam, von Tatarin«). Kad je reč o tome, situirano u istorijski kontekst – pripada pre Rusinima kao takvim nego Ukrajincima. Jer, iako se poreklo tog imena teritorijalno i vremenski  vezuje za Kijevsku Rus vremena Olega, Igora, Vladimira i Jaroslava (9/11. vek), ono se u procesu ekspanzije osnovnog Slavenskog jezgra i nacionalnog formiranja izgubilo u krajevima svog porekla, a u drugim sačuvalo. Ironijom istorijskog razvoja, nije  se sačuvalo u središtu svog porekla. Pitanje »ko je kome ukrao ime« i šta je starije, »Rusin« ili »Ukrajinac« moglo bi imati značaja samo ako se iz sfere nauke ne bi prenosilo u sferu politike. Sa političkog - utilitarističkog stanovišta, moguće je  »dokazati« i da su svi Slavenski narodi  već u praskozorje svoje istorije bili to što su danas.

Kad je reč o »istorijskim« pitanjima vezanim za pojmove »narod«, »nacija«, itd.,  znanje koje pripada abecedi nas uči da su nekada davno svi Slavenski narodi bili manje-više jedno isto, a onda su im se »putevi razišli« i oni su postali takvi kakvi su danas - različiti jedni od drugih (»I razišli su se Sloveni po Zemlji i nazvali se  imenima svojim«, da se pozovemo na  savremenog ukrajinskog istoričara).

Kad se govori o ulozi Unijatske crkve u tom procesu, treba poći od činjenice da je Unija doprinela više deobi jedinstvenog Slavenskog – pravoslavnog, čak i Ukrajinskog korpusa (»otvorila je put jednom delu istog naroda Zapadnoj, katoličkoj civilizaciji«), drugim rečima razlikama izmedju onih koji se danas nazivaju Rusinima i onih koji se danas nazivaju Ukrajinacima nego sva vojna osvajanja izmedju 16. i 20. veka. Osvajanjima su stvarane države, ucrtavane granice, nametana prisilna asimilacija, ali nisu potirane razlike stvorene Crkvenim raskolom, što je ostavljalo dalekosežne posledice na proces nacionalnog formiranja. Treba samo sa tog stanovišta pogledati na stanje u Ukrajini, gde u većinskom-pravoslavnom ukrajinskom stanovništvu ima značajan broj pripadnika Unijatske crkve koji se u zvaničnoj statistici iskazuju kao Ukrajinci, a oni sebe nazivaju Rusinima. Ili, na stanje u Madjarskoj, gde u većinskom katoličkom madjarskom stanovništvu ima par stotina hiljada pripadnika Unijatske crkve (oko 2,2% stanovništva), koji se deklarišu kao pripadnici madjarske nacionalnosti, iako još uvek čuvaju mutno sećanje na svoje poreklo. Pri tome, kad je reč o razlikama i onome što one potencijalno nose u današnjem svetu, nema značaja pitanje koliko u tom »crkvenom«, »verskom« ima »nacionalnog«, što se tako očigledno vidi na primeru Bačvansko-sremskih Rusina: Kolikogod bilo tog »verskog«, ono teži i u odvojenim uslovima življenja najčešće uspeva da se ispolji kao »nacionalno«. Ili, još bolje na stanju s jedne i druge strane zapadnih »etničkih« granica Ukrajine, utvrdjenih od strane  Sovjetskog Saveza 1945. Ni etničke granice ni kasnija masovna preseljenja stanovništva, motivisana nastojanjem da se svi pripadnici ukrajinskog naroda nadju u granicama »svoje države«, nisu otklonila nacionalne razlike stvorene verskim raskolom i dugom odvojenošću od središta ukrajinske nacionalne integracije (Primere zasnovane na posledicama »susreta« Istočne i Zapadne crkve, praćenog »ucrtavanjem« državnih granica mogli bi, naravno, naći i na ovim nama bliskim Balkanskim prostorima).

U tradiciji i narodnom sećanju Bačvansko-sremskih Rusina ne postoji osećaj pripadnosti Ukrajinskom narodu, pogotovo Ukrajini kao »Matičnoj državi«. Činjenica da se za ovih više od dva i po veka života odavde nikad niko iz ekonomskih i političkih razloga nije iselio u Ukrajinu-govori dovoljno o tome. O nekim nostalgično- emocionalnim motivima, poput onih koji ovdašnje pripadnike madjarske, slovačke, rumunske i drugih nacionalnih manjina upućuju okretanju svojoj matičnoj zemlji – ne može se ni govoriti. Ovdašnji Rusini, ako su već morali, iseljavali su se širom sveta, od Novog Zelanda, Australije, preko Nemačke, Austrije, Švajcarske, Francuske i Švedske do Kanade, SAD, Čilea, Bolivije i Južne Afrike, svuda samo ne u zemlju koja im se tako velikodušno nudi kao »Matica«. Osećaj pripadnosti ukrajinskom narodu i ukrajinskoj državi nisu doneli iz Starog kraja, kako su i mogli kad toga tada tamo nije bilo, niti su ga u Novom kraju stekli i pored neosporne istorijske bliskosti i više decenijskim nastojanjima jednog dela  sveštenih lica Unijatske crkve oslonjenih na Rim, a danas uglavnom predstavnika inteligencije koji zahtevima za »izjašnjavanjem« (!?) za Ukrajinu pokušavaju da od prošlosti koje nije bilo naprave budućnost koje ne može biti. Niko ne može vratiti istorijski proces i nastaviti ga tamo gde se prekinuo, posledice tog procesa se ne mogu izbrisati.

Poreklo Rusina se ne može svesti na zajedničko poreklo sa Ukrajinacima, pogotovo ne izjednačiti sa nacionalnom pripadnošću, već i zbog toga što Rusini svoju prošlost dele sa svim Slavenskim narodima, kao, uostalom i Ukrajinci. Traženje porekla i nacionalnog identiteta Bačvansko-sremskih Rusina u Kijevskoj Rusiji 9- 11. veka, shvaćenoj kao postojbini i preteči današnje Ukrajine, Volinsko-suzdaljskoj kneževini 12-13. veka, shvaćenoj kao »našoj zajedničkoj državi«,  narodnim-hetmansko-kozačkim ustancima i pokretima u »Zapadnim Ruskim zemljama« 17. veka oličenim u ciljevima koje je izražavao Bogdan Hmeljnjicki, kao i sa delovanjem  Tarasa Ševčenka, Ivana Franka i drugih rodonačelnika ukrajinskog kulturnog i nacionalnog preporoda u 19. veku – ne može se naučno braniti: Istorijske činjenice govore da Bačvansko-sremski Rusini nisu bili deo istorijskog formiranja ukrajinskog naroda, nacije i države.

Bačvansko-sremski Rusini su se, da ponovimo, u viševekovnom procesu širenja i kretanja stanovništva u ranom srednjem veku našli sa ove, Panonske strane Karpata, ako već tamo nisu bili deo autohtonog naroda, kako se to na nekim stranama tvrdi, u svakom slučaju daleko od centra »ukrajinske nacionalne integracije«. U vreme kad su ti krajevi pripadali Madjarskoj, doselili su se u današnju Južnu postojbinu Bačku, tada takodje u sastavu Madjarske - pre nego što je bilo ukrajinskog naroda,  nacije i države kakvi su danas. Tvrditi da su deo ukrajinskog naroda i da predstavljaju » najstariju ukrajinsku dijasporu« je naučna besmislica. Ostavljajući po strani pitanje da li se i u kojoj meri Karpato-rusinski-etnički korpus od kojeg su se polovinom 18. veka ovdašnji Rusini odvojili identifikovao sa ukrajinskim narodom, činjenica je da krajevi iz kojih su se doselili nikad nisu bili u sastavu ukrajinske države. Na te krajeve nije pretendovao ni SSSR kad je za Ukrajinsku SSR uspostavljao etničke granice na zapadu 1945. Po toj logici nacionalnog identifikovanja po istorijskom poreklu i habitatu, Rusi i Belorusi, da se opet ograničimo samo na njih – mogli bi biti proglašeni za »ukrajinsku dijasporu«, i u krajnjem predstavljali samo »regionalnu varijantu ukrajinskog integracionalizma«. Ali, i obratno – neko bi, sledeći ovu logiku mogao reći da Ukrajinci  predstavljaju »samo regionalnu varijantu Ruskog integralizma«...

Procesi formiranja ukrajinske nacije su se vremenski i prostorno odvijali daleko od ovdašnjih Rusina, oni nisu bili deo ukrajinskog nacionalnog preporoda.  Ostavljajući prošlost prošlosti, bez obzira odakle su i kakvi došli (»šta su bili, kome su pripadali«), istorijska je činjenica da su se u Novom kraju, za dva i po veka odvojenog života formirali na starijoj Slavenskoj-ruskoj-karpatskoj tradiciji pod uticajem nove  Slaveno-srpske  sredine i postali različiti od svojih sunarodnika koji su ostali u podeljenim Karpatskim oblastima. O razlikama sa Ukrajincima – suvišno je i govoriti, dovoljno je pogledati stvarnost.

zmist

                                                                    VII

                                          20  »UKRAJINIZACIJA« RUSINA

Politika Ukrajine prema ovdašnjim Rusinima od proglašenja nezavisnosti 1991., predstavlja nastavak politike Sovjetskog Saveza ustanovljene 1946/47., prema kojoj Jugoslovenski, Bačvansko-sremski Rusini predstavljaju deo »sovjetskog ukrajinskog naroda« i u Sovjetskom Savezu imaju »zaštitnika i pokrovitelja« (stav koji je izneo prvi sovjetski ambasador u Beogradu Lavrentijev, na skupu sa predstavnicima Rusina, 1947.). Karakteristično je da je u stavu Sovjetskog Saveza u prvi plan stavljano »nacionalno«, a ne »ideološko«. Time se, delom objašnjava činjenica da je »samo« 36 Rusina bilo osudjeno »po liniji Kominforma« (pitanje je, naravno, da li je i za to bilo stvarnih razloga) i da je Zajednica iz Kominformovskog perioda izašla samo raspuštanjem »Ruske Matke« i stavljanjem kulturne i druge aktivnosti pod strožiju državno-partijsku kontrolu, a ne i ograničavanjem manjinskog statusa i odgovarajućih prava. Činjenica da ova politika »nacionalne sovjetizacije« nije nailazila na odziv medju Bačvansko-sremskim Rusinima bila je, po svoj prilici odlučujuća za stav vlasti. 

Ova politika, posle kratkog zatišja u post-informbirovskom periodu, revitalizovana je izmedju 1967. i 1973., posle normalizovanja odnosa SFRJ sa Sovjetskim Savezom i domaćih rasprava oko ustava iz 1974. Kao nosilac ove aktivnosti javila se samoproglašena grupa »rusinskih intelektualaca« (!?), čiji su ciljevi bili formulisani u  »Pismu 159« potpisnika (osim desetak, nikad se nisu identifikovali). Ovim pismom je od državnih vlasti traženo:

                       »1. Da naša ruska ukrajinska narodnost u odnosu na svoju matičnu zemlju dobije isti tretman kao i sve druge narodnosti u AP Vojvodini (Naša narodnost je takav status uspostavila 1947., posredstvom direktnih i službenih kontakata sa ambasadom SSSR u Beogradu).

                       »2. Da se Ruskim studentima odobre stipendije za izučavanje svog matičnog literaturnog jezika u Ukrajinskoj SSR.

                       »3. Da se na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u okviru Slavističke katedre otvori kurs izučavanja ukrajinskog jezika.

                       »4. Da se Ruskim kulturnim i prosvetnim radnicima omoguće posete naučnim i kulturnim institucijama u matičnoj zemlji u okviru medjunarodnih odnosa.

                      »5. Da se prosvetnim radnicima za ruski jezik pri Zavodu za opšte i stručno obrazovanje AP Vojvodine omogući isti tretman u pogledu naučnog usavršavanja literaturnog jezika u matičnoj zemlji kao i stručnjacima –pripadnicima drugih narodnosti u AP Vojvodini.

                      »6. Da se demokratizuje princip izbora članova izdavačkog saveta »Ruskog Slova«, tako što se predlaganje novih članova ne bi vršilo od jedne ličnosti kao sada (konkretno:Glavni urednik »Ruskog Slova«), već od strane odredjene grupe čitalaca »Ruskog Slova« iz svakog mesta. U izdavačkom savetu bi trebalo da budu zastupljeni samo oni pripadnici ruske narodnostsi koji se aktivno zanimaju kulturnim životom Rusnaka i o tim pitanjima imaju progresivna i naučna gledišta. Na taj način bi se prevazšla današnja praksa prema kojoj je savet instrument pojedinaca u sprovodjenju njihove koncepcije (kakva je napred izneta).

                       »7. Da za našu narodnost ne budu dva literaturna jezika. Mi mislimo da je naš literaturni jezik – jezik naše matične zemlje Ukrajinske SSR. Perspektiva našeg dosadašnjeg pisanog jezika nije u njegovom daljem usavršavanju, kao što to predlažu oni oko »Ruskog Slova«, već u njegovom postupnom i metodičnom odumiranju kao pisanog govora. Na taj način bi se u našim školama postepeno uvodio matični ukrajinski literaturni jezik. U nastojanju da se ovaj zadatak ostvari, neophodno je da naši učitelji u toku svog školovanja savladaju ukrajinski literaturni jezik u toj meri da bi na njemu mogli izlagati u osnovnoj školi. Imperativno je neophodno osposobiti kvalifikovani nastavnički kadar za izlaganje na matičnom luiteraturnom jeziku i to na dva načina: Stipendiranjem studenata u Ukrajinskoj SSR i posredstvom kurseva ukrajinskog jezika na Slavističkoj katedri Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

  (Napomena: U ovom prevodu sa rusinskog na srpski jezik,do izvesne mere je bilo moguće otkloniti jezičke rogobatnosti, ali ne i terminološke, faktografske i pojmovne nedoslednosti)

Ovi zahtevi i aktivnost grupe intelektualaca nisu naišli na odziv medju Rusinima, od strane Pokrajinskih organa Vojvodine su ocenjeni kao »izraz nacionalističkog slepila« i odbačeni, a društvo istoričara Vojvodine je reagovalo objavljivanjem zbornika radova »Iz istorije Rusina do 1941.«, pobijajući naučnim argumentima stavove pro-ukrajinski orijentisane grupe. To je dovelo do njihovog povlačenja i izvesnog smirivanja, ali ne i do odustajanja od ciljeva.

Prilikom raspravljanja vodjenih u institucijama Vojvodine povodom ovih zahteva, ukazano je i na »negativna iskustva u vezi sa nasilnom ukrajinizacijom koja je posle Drugog svetskog rata, pod uticajem tadašnjih odnosa u socijalističkom lageru vršena nad Rusinima u Čehoslovačkoj-Istočnoj Slovačkoj oblasti Prjašova i dalje prema istoku sve do granica sa SSSR, što znači u krajevima iz kojih se pre oko 250 godina doselila većina predaka današnjih Rusina u Jugoslaviju. Tada se većina tamošnjih Rusina počela izjašnjavati za Slovake sa kojima zajedno žive, prema kojima osećaju veću bliskost i čiji jezik bolje razumeju nego literaturni ukrajinski koji im se nametao kroz škole i sredstva informisanja. Medjutim, čim je ovaj pritisak prestao, oni su se opet počeli opredeljivati kao Rusini«.

Aktivnost je obnovljena u kriznim godinama SFRJ 1989/90., osnivanjem Saveza Rusina i Ukrajinaca, pri čemu su šira društveno-politička previranja i strahovanja unutar Rusinske zajednice korišćeni kao argument u prilog tezi da je izjašnjavanje i oslonac na Ukrajinu jedina garancija za opstanak, a »vertikalno povezivanje« Rusina na nacionalnoj osnovi oko jedne organizacije - neophodnost. Pri tome, kontinuitet u argumentaciji i ciljevima programa Saveza Rusina Ukrajinaca sa programom potpisnika »Pisma 159«, koji se pozivaju na »takav status« ustanovljem dogovorom sa predstavnicima SSSR, je više nego očigledan.

Ovakvom politikom Sovjetskog Saveza posle Drugog svetskog rata koju je po proglašenju nezavisnosti preuzela Ukrajina, latentne podele u okviru Rusinske zajednice na pitanju »ko smo i šta smo« čiji se početak vezuje za prve decenije 20. veka, a identifikuje sa prilivom izbeglica za Karpatskih krajeva 1918/22. i ograničavale se na rasprave u uskom krugu školovanih ljudi (sveštenstvo, učitelji) – dobile su politički karakter. Na istorijske verske podele (Pravoslavlje – Unijatstvo) u prvim decenijama po doseljavanju, došle su nacionalne (Rusini - Ukrajinci), koje su se, kao po pravilu razbuktavale u periodima kriza, revolucija, ratova i promena granica kako u »Starom«, tako i u »Novom kraju« i poprimale politički i ideološki karakter  (»Prosvetaši« - »Zarjaši«, prema udruženjima oko kojih su se okupljali). Tako podeljene, to je prve vodilo opredeljivanju za »Crnu Ukrajinu« (Katoličku, emigrantsku), druge za »Crvenu Rusiju« (Komunističku, boljševičku), da bi se posle 1991. ove podele svele na svoju nacionalnu suštinu i ispoljavale u prihvatanju, odnosno odbijanju identifikovanja  sa Ukrajinom.

Ni jedna od ovih orijentacija i podela nije proizlazila iz unutrašnje-socijalne i kulturne prirode već definisanog i dovoljno stabilizovanog etničkog bića, niti iz stanja u lokalnom okruženju. Sve su donete spolja, kao posledica sukoba interesa drugih, u kojima je ovdašnja Rusinska zajednica bila samo instrumentalizovana, bez mogućnosti da na njih utiče.

Sa tog stanovišta, mora se danas jasnije nego ikad postaviti pitanje: Kakve to interese ima nezavisna, demokratska i konačno »svoja« Ukrajina koja je preuzela i nastavila ovu politiku svojatanja Bačvansko-sremskih Rusina (da bi se u to uverili, dovoljno je uporediti izjave i delovanje zvaničnih iz Kijeva sa zahtevima autora »Pisma 159« i programom Saveza Rusina Ukrajinaca), kakvim ciljevima teži time što nastoji da jednoj bliskoj i srodnoj, ali ne-ukrajinskoj etničkoj zajednici  daleko od njenih granica, posredstvom lokalne organizacije koju svestrano podržava  usadi osećanje pripadnosti ukrajinskom narodu i postavi se kao zaštitnik i garant prava koja je ova zajednica, ma kako se zvala obezbedila u kulturnoj, ekonomskoj i državotvornoj zajednici Srpskog naroda pre nego što se Ukrajina kao država pojavila na medjunarodnoj sceni !?

Da li odgovor na ovo pitanje treba tražiti u svetlosti činjenice da se Ukrajina oglušuje o zahteve Ukrajinskih Rusina i preporuke Evropskih institucija da im prizna etničku posebnost i odgovarajuća manjinska prava? Takav zaključak se nameće sam po sebi. Naime, ako se Bačvansko-sremski Rusini koji su najdalje otišli u kulturnom i drugom razvitku priklone shvatanju da su Ukrajinci, šta preostaje onim drugim koji su tek pre deceniju i nešto dobili mogućnost da obnavljaju svoje etničko i kulturno nasledje, pogotovo onima kojima se to još uvek osporava – nego da prihvate zvaničan stav i izjasne se kao Ukrajinci!? I rešeno »Rusinsko nacionalno pitanje« u Ukrajini.

U tom pogledu, veoma je ilustrativna teza koju su iznosili nosioci zahteva u prilog identifikacije Bačvansko-sremskih Rusina sa Ukrajinom, prema kojoj su Rusini izvan ukrajinskih državnih granica - Ukrajinci već i zbog toga što je »većina Rusina (Zakarpatska oblast Ukrajine) inkorporirana u ukrajinsku naciju i državu«,  pripadaju »ukrajinskoj nacionalnoj integraciji«, »ukrajinskom geo-nacionalnom prostoru«, itd.

Ova nastojanja, očigledno, prevazilaze značaj male Bačvansko-rusinske zajednice u Vojvodini, u njima je ona i ovoga puta samo sredstvo za ostvarivanje politike koja nema nikakve veze sa stvarnim etničkim-nacionalnim karakterom i interesima njenih pripadnika, ali ni sa interesima šire Jugoslovenske-Srpske-Crnogorske zajednice. Utoliko više zabrinjava pasivan stav i današnjih državnih vlasti: Ovde kao da nema nikoga ko bi jasno rekao da ovakva aktivnost nije dozvoljena u medjunarodnim odnosima, da ide na štetu ne samo interesima Bačvansko-sremskih Rusina, već i široj zajednici. U ovoj aktivnosti se, naime, ne radi o slobodi i pravu na nacionalno izjašnjavanje, o pravu na očuvanje i afirmaciju etničkog nasledja jedne manjinske zajednice, već o zloupotrebi tog prava, pri čemu angažovanje spoljnih faktora svemu tome daje značaj koji se mora javno razjasniti (poslednji put je o tome zauzet jasan, principijelan stav krajem 60-tih, početkom 70-tih od strane tadašnjeg političkog rukovodstva Vojvodine).   

zmist

 

                                                                21      VIII

ŠTA JE O ETNIČKOM POREKLU, PRIPADNOSTI I JEZIKU REČENO  U PROGRAMSKOJ PLATFORMI RUSKOG NARODNOG PROSVETNOG DRUŠTVA, (izvodi iz uvodnog referata o. Mudri Mihala, na osnivačkoj skupštini održanoj u Petrovaradinu, 1919.):

»....Mi, Južno-slavenski Rusini hoćemo da živimo i ostanemo kao Ruski narod medju narodima sa kojima nas je Božije providjenje povezalo...u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i ne samo da se očuvamo i opstanemo u životu, već i da se razvijamo: Da napredujemo u prosveti u duhu dobrog, lepog i pravednog, a to sve možemo ostvariti samo na svom jeziku , jer onog dana kad izgubimo svoj jezik, prestaćemo biti Rusini..«

»...Kako stoji stvar sa našim Ruskim jezikom koji smo primili od naših predaka, kojim danas govorimo? U spomen-knjizi Bačkeresturke parohije zapisao je naš ruski pesnik Dr Gavrijil Kostelnik sledeći pregled istorijskog razvitka i današnjeg stanja našeg Ruskog jezika:«Pod pojmom »Rusnaci«, ako se tome ništa ne dodaje, razumeju naši Rusnaci samo sebe, tj. ove Rusine koji su svoju istoriju preživeli u donjim krajevima bivše Austro-ugraske monarhije: U Bačkoj, Sremu i Slavoniji...«

»...Od doseljenja naših Rusnaka iz pod Karpata u Bačku, oni  žive otkinuti od korena svog Ruskog naroda. Za ovo vreme, evo skoro 160. godina nisu imali nikakve kulturne niti političke veze sa svojim starim krajem. Samo crkvene i pojedine školske knjige a u novije vreme i pojedine novine i kalendare dobijali su naši Rusnaci iz Gornje Madjarske ili Galicije...«

»...Crkvene knjige primali su naši Rusnaci kao svoje, jer su to bile čisto verske stvari, ali novine, kalendare i knjige su primali u prošlosti i danas primaju samo kao nešto što se može razumeti, ali ne kao svoje...«

»...Za ovo vreme odvojenog života u Bačkoj, otudjili su se oni od drugih Rusnaka u velikom Ruskom narodu i postali posebna grana Ruskog naroda. U svom novom obitavalištu, u novim uslovima života, izgradili su sebi novi karakter, novi način života  u običajima, jelu i odevanju, a posebno u jeziku. Jezik koji su sebi izgradili, postao je njihov vlastiti koji ne pripada više nikome, osim njima samim...«

»...To se odrazilo i u osećanjima naših Rusnaka. Kad sebe oni nazivaju Rusnakami, tada misle samo na sebe, a one druge Rusnake nazivaju: Hornjaci, Galicijani, Rusi ili Moskalji. Iz ovoga se vidi da se oni drže kao posebna grana velikog stabla Ruskog naroda. I naši Rusnaki se dele medju sobom, ali samo po manjim razlikama mesta u kojima žive. Tako se jedni nazivaju Krsturci, drugi Kucurci, Sremci...«

»...Može se hrabro reći da Južno-slavenski Rusini govore jednim istim jezikom i žive jednim istim životom. Oni su se srasli sa svojim novim obitavalištem, ono je za njih već postalo staro, pradedovsko. Na novoj zemlji zasadjena grana se primila, razrasla, ojačala i sada već živi svojim životom, svojim jezikom. Naši Rusnaci su sačuvali svoj narodni život zahvaljujući tome što su se doselili u Bačku u vreme kad su susedni narodi bili kao i oni na početku ekonomskog i kulturnog života. Svi su se tada naseljavali na praznu zemlju, svi su bili novi na novoj zemlji, zajedno su napredovali, zajedno su jačali, a pored toga bilo je mnogo nacija a ni jedna nije bila tako brojna da bi nadjačala. Državni jezik je tada bio Latinski, on se u žive narodne jezike nije mešao, već im je dopuštao da se razvijaju koliko mogu...«

»...Pošto smo se snažno razdvojili od naših Rusnaka na Karpatima zauvek i stvorili sebi poseban južnoslavenski jezik, karakter i tip, što se danas više ne može promeniti i preobratiti na drugo, pošto smo ostavljeni sami sebi, to smo dužni da se o sebi, svom jeziku i svom životu sami staramo i osloncem na svoje sopstvene snage razvijamo svoju prosvetu, jer se niko drugi za nas neće brinuti. Kao što se naša braća na Karpatima, istočni i zapadni Rusini (Prjašov i Ungvar-Užhorod) razvijaji svaki na svom jeziku, tako se i mi, kao treća grupa na jugu moramo razvijati na svom maternjem jeziku. Mi smo sebi razvili jezik koji više ne pripada nikome, osim nama samim...«

»...Moramo na žalost priznati sebi da su nam oba slavenska književna jezika, Veliko-ruski i Ukrajinski podjednako tudji, tj. takvi da ih naš narod na jugu može teško razumeti, a govoriti sa nekim od njih neće moći...Zbog svega toga...pošto se naš Južno-slavenski jezik pokazao sposobnim za vodjenje kulturnog razvitka našeg naroda, pošto sadrži u sebi svojstva i snagu daljeg razvitka, pošto naš južnoslavenski Ruski narod ne želi da se odrekne i zaboravi svoj pradedovski jezik, već želi da ga usavršava, predlažem da se za jezik naše Ruske pismenosti na kojem će se temeljiti, graditi i razvijati prosveta našeg Južnoslavenskog Ruskog naroda uzme taj živi maternji jezik, na kojem danas govore naši Rusini u Bačkoj, Sremu i Slavoniji...«

Jezik Bačvansko-sremskih Rusina (»Ruski jazik«, »Rusinski jezik«) predstavlja osnovno obeležje njihove etničke osobenosti i potvrdu njihovog kulturnog identiteta. Na tom jeziku su od 1919/1920. štampani brojni udžbenici za obrazovanje u osnovnim i srednjim školama, dela sa područja nauke, književnosti, na njemu se izvodi nastava u školama od osnovnog do univerzitetskog nivoa, koristi u sredstvima informisanja i regionalnoj-pokrajinskoj državnoj administraciji kao jedan od pet jezika u službenoj upotrebi na teritoriji Vojvodine. U svetu nauke, priznat je kao jedan od Slavenskih jezika, različit od Ruskog, Ukrajinskog, Beloruskog, Poljskog, Češkog, Slovačkog, Srpskog, Hrvatskog, Bugarskog, Makedonskog, Slovenačkog...

zmist

                                                                     IX

                        22   DANAŠNJE STANJE I PROBLEMI ZAJEDNICE

-Smanjivanje populacije: Rusina je sve manje, tope se kao sneg na proletnjem suncu. Kad je reč o brojnom stanju, danas se još uvek koriste podaci iz popisa 1991., prema kojima se broj kreće oko 18.000. Ovaj podatak, medjutim, treba uzeti sa rezervom, jer je od 1991. do danas bilo velikih promena u demografskim kretanjima, porodičnoj i starosnoj strukturi (višegodišnji pad nataliteta, unutrašnja migracija, iseljavanje, mešoviti brakovi, jedan deo je ostao u granicama Hrvatske, itd.).

Statistički podaci pokazuju da je prilikom popisa stanovništva 1948., u jedinstvenoj rubrici »Rusin-Ukrajinac« bilo upisano 22.083, prilikom popisa 1971., onih koji su se izjasnili kao Rusini bilo je 20.109, a kao Ukrajinci 5.006 (odvojene rubrike), prilikom popisa 1991. - kao Rusini 17.652, kao Ukrajinci 4.732.

U tridesetogodišnjem periodu izmedju 1961. i 1991., broj pripadnika Rusinske zajednice smanjen je približno za jednu trećinu (27,14%),  u desetogodišnjem periodu 1981. i 1991. broj se smanjivao po stopi od oko 0,9% godišnje, što prevedeno na jezik brojki predstavlja smanjenje apsolutnog broja za oko 1.653 osoba, od čega se na gubitak uzrokovan iseljavanjem i asimlacijom procenjuje na oko 1000 osoba, a ostatak se pripisuje opadanju prirodnog priraštaja. Izvan svake je sumnje da je na negativna kretanja dodatno uticala i činjenica da se  raspadom SFRJ 1991. oko 15% pripadnika zajednice našlo u granicama Republike Hrvatske.

Negativna demografska kretanja unutar Rusinske zajednice se ogledaju i u kretanju broja dece obuhvaćene osnovnim obrazovanjem: U školskoj 2000/01. godini broj djaka u odnosu na prethodnu godinu smanjen je za 288, što znači za 17,73%. Tendencija kretanja, još jasnije se vidi u podatku da je u školskoj 2000/01. godini od ukupno 1.238 djaka obuhvaćenih osnovnim obrazovanjem 630 pohadjalo nastavu na maternjem, a 608 na srpskom jeziku. Od tih 608 djaka obuhvaćenih nastavom na srpskom jeziku, dopunsku nastavu maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture pohadjalo je 292 djaka.

Kad je reč o strukturi bračnih zajednica, podaci zasnovani na procenama govore da je odnos »jednonacionalnih« prema »mešovitim« približno kao 60 prema 40, s tim što je starosna struktura »jednonacionalnih« približno 60 prema 40 u »korist« onih u kojima se deca više ne mogu očekivati. To je sve dovelo do toga da na nivou osnovnog obrazovanja imamo redovnu nastavu samo u Ruskom Krsturu i Kucuri (ali i tamo, posebno u Kucuri se uočava sve izrazitija tendencija opredeljivanja za nastavu na srpskom jeziku), u Djurdjevu se održava na nivou ispod svakog minimuma i pitanje je samo vremena kada će se izgubiti, dok u Vrbasu, Kuli, Novom Sadu i na području Srema, na nivou osnovnog obrazovanja više ne postoji ni jedno odeljenje sa nastavom na maternjem jeziku, pri čemu uzrok nije samo u eventualno manjem broju, već i rasprostranjenosti na širokom prostoru. U gimnaziji u Ruskom Krsturu, koja se još uvek smatra »Rusinskom«, postoje dva popunjena odeljenja sa nastavom na srpskom i jedno nepopunjeno odeljenje na maternjem jeziku. Na Katedri za Rusinski jezik i književnost Univerziteta u Novom Sadu, odnos izmedju studenata i nastavnog osoblja je približno isti...

Sve u svemu, očigledno je da Rusina ima sve manje, a da se odgovor na pitanje šta je tome uzrok iskazuje asimilacijom, iseljavanjem, padom nataliteta, itd., ali se  objašnjenje za sve ovo mora tražiti u činjenici da su se od 1918., a naročito od 1945., kad su se materijalno i kulturno izjednačili i bili prihvaćeni kao ravnopravni  od većinskog naroda  uključivali u sve društveno-političke tokove svoje šire sredine – u čemu su bili tako uspešni da ih je danas moguće razlikovati kao »različite« tek kad se kao takvi sami identifikuju.

Proces »nestajanja« počeo je tada kad je mala Rusinska zajednica priznata »kao takva«, i dobila pravo, kasnije i materijalnu pomoć i podršku za održavanje etničkog i kulturnog identiteta, tada kad su se njeni pripadnici kao ravnopravni počeli integrisati u ekonomska, politička i kulturna kretanja oko sebe.

Bilo je i krajnje vreme, jer da su još koju deceniju ostali zatvoreni u svoja dva-tri naselja kao do 1918., to bi im donelo potpunu asimilaciju, ako ne i fizičko uništenje. Ovo što se od tada dešavalo sa ovom zajednicom, a danas se pred našim očima odvija u jednom ubrzanom procesu, ma kako bilo kontradiktorno i bolno, deo je jednog normalnog, univerzalnog procesa koji se ne može situirati samo na Rusine i na zajednicu u kojoj žive (na stranu koliko je u tome bilo nenormalnog i specifičnog). Takve procese vidimo u svojoj neposrednoj, ali i široj okolini, u današnjim uslovima razvoja i kretanja stanovništva u svetu, više su posledica svekolikog napretka, nego državne politike asimilacije.

Bilo kako, Ruski Krstur u Bačkoj, sa nešto iznad 5.000 stanovnika, predstavlja i danas najbrojnije-središno mesto i kulturni centar Rusinske zajednice u Srbiji, iza njega slede Kucura (oko 2.500), Novi Sad (oko 2000), Vrbas (oko 1.800), Djurdjevo (oko 1.390), Kula (oko 850), Šid (oko 750), Sremska Mitrovica (oko 750), Bačinci (oko 290), Beograd (oko 240), Berkasovo (oko 230), Novo Orahovo (oko 220), Gospodjinci (oko 190), Bikič (oko 180), Petrovaradin (oko 150), Veternik (oko 130), Subotica (oko 110), itd. Osim u Ruskom Krsturu, gde čine većinu stanovništva (oko 90,0%), Bikića (oko 60,0%) i Kucure (oko 51.0%) u ostalim naseljima su u izrazitoj manjini, izgubljeni u većinskom stanovništvu.

Raspored Rusinskog stanovništa pokazuje da je Bačka centar teritorijalne koncentracije, a kad je reč o administrativnoj podeli, onda su to četiri opštine u Bačkoj: Kula (sa oko 6100), Vrbas (oko 4.500), Novi Sad (oko 2.300), Žabalj (oko 1.700) i jedna u Sremu: Šid (oko 1.600). U ovih pet opština koncentrisano je oko 90,0% Rusinskog življa.

Predstojeći popis stanovništva, medjutim, daće pravu sliku demografskih kretanja,  brojnog stanja Rusinske zajednice i perspektive njenog opstanka.

-Neadekvatna obrazovna struktura: I bez dokazivanja  uvreženog mišljenja da Rusini imaju veoma visok procenat univerzitetski i uopšte obrazovanih (»školovanih«) pripadnika – jasno je da obrazovanih humanističkog smera imaju više nego što im je neophodno za održavanje sopstvenih školskih-obrazovnih, kulturnih, informativnih i sličnih institucija, a obrazovanih egzaktno-naučnih, tehničkih i sličnih smerova nemaju dovoljno za potvrdu ravnopravnosti u proizvodnoj- materijalnoj sferi. Praćenjem dnevne aktivnosti, stiče se utisak da je Rusinska zajednica po jednom pripadniku u samom vrhu  po broju pisaca, novinara, kompozitora, muzičara, pevača, dramaturga, glumaca, lekara i sveštenika, a zaostaje po broju stručnjaka egzaktnih naučnih i praktičnih struka-inženjera i tehničara svake struke, ekonomista, i sl. Sami vode sve svoje kulturno-prosvetne i slične institucije, ima ih i u sličnim institucijama širom zemlje i u svetu (treba samo pogledati kakve web-sajtove prave!), pored toga još uvek  imaju i »rezervnu ekipu« za svaku sopstvenu instituciju, a nema ih na sektorima i poslovima gde se stvaraju materijalna dobra (poljoprivedu možemo, ali bolje je ne spominjati). Ovakvo stanje se može uzeti kao potvrda vitalnosti Zajednice i ispravnosti politike nacionalne ravnopravnosti, ali ono ima i drugu stranu: Javlja kao nasledje teške prošlosti, kad su sveštenici, učitelji, profesori, lekari, svi odreda prosvetitelji i čuvari kulturnog nasledja bili neophodni za održanje zajednice, a danas se javlja kao smetnja bržem uključivanju u procese razvijenog društva u kojem ekonomija odlučuje.

-Nedovoljno pripremljeni za suočavanje sa novim vremenom: Dogadjaji u prethodnoj deceniji, pored psiholoških i političkih trauma doneli su opšte i lično osiromašenje katastrofalnih razmera, što dovodi u pitanje mogućnost za ostvarivanje ličnih i zajedničkih ciljeva. Prelazak sa sistema društvenog-budžetskog finansiranja institucija sa sektora »nadgradnje« je neminovan, od čega ne mogu biti poštedjene ni manjinske institucije. Prelazak na sistem samofinansiranja zakonom garantovanih manjinskih prava, kad je reč o Rusinskoj zajednici biće veoma težak. Rusinska zajednica jednostavno nema materijalnih mogućnosti za održavanje postojećih institucija posredstvom kojih čuva svoje etničke-nacionalne osobenosti, o nekoj slobodi odlučivanja na nivou zajednice u ovom trenutku ne može se ni govoriti: Nema ni jednu instituciju u kojoj bi stvarala materijalna sredstva, nema šta da privatizuje, nema šta da proda, nema na koga da se osloni.Vezivanje za nekoga spolja, ne donosi rešenje, jer bi Zajednica nestala samim činom izjašnjavanja, bez obzira što »izjašnjavanje« kao takvo ne bi donelo promenu narodnog- nacionalnog identiteta formiranog u istorijskom procesu. Iskustvo govori da je svaki pokušaj vezivanja za spoljne faktore dovodio do podela i razmirica unutar Zajednice, stvaralo nepoverenje sredine u kojoj pripadnici ostvaruju svoju egzistenciju, a suočavanje sa nametnutim izborom ubrzavalo   dobrovoljnu asimilaciju, »uronjavanje« u blisku, srpsku sredinu i iseljavanje u svet (kad je reč o iseljavanju, u daleku Australiju, Ameriku, Novi Zeland - sve i svuda, samo ne u »Matičnu zemlju« koja se tako velikodušno nudi!).

Svakako da se promenama u toku ne dovodi u pitanje »jednakost u pravima« svih gradjana, pa i pripadnika nacionalnih manjina, već i zbog toga što su ravnopravni kao  gradjani i poreznici. Kao takvim, ne može im se uskratiti pravo na učešće u budžetskom finansiranju obrazovanja i rada svih »nacionalnih« institucija pod jednakim uslovima sa većinskim narodom. Ali, iznad toga, za finansiranje posebnih, specifičnih aktivnosti, očigledno da se više ne može mnogo očekivati. Država i društvo će se sve više ograničavati na stvaranje opštih okvira za ostvarivanje gradjanskih i ljudskih prava, iz kojih prirodno izviru i etnička-manjinska, a ostavljati prostor za delovanje posebnih, specifičnih grupa na osnovama dobrovoljnog udruživanja i samofinansiranja. Činjenica da je Rusinska zajednica upravo na takvim osnovama stvarala i održavala sopstvene institucije od doseljavanja, a razvijala se izmedju 1918. i 1941., upućuje na zaključak da ne treba strahovati od budućnosti. Gledajući u budućnost, ne može a da ne ohrabri i činjenica da su se etničke-rusinske zajednice održale i u zemljama sličnih rešenja, kojima se u procesu reformi i promena kao država približavamo (SAD, Kanada, Nemačka).

Izlaz je, naravno u orijentaciji na stvaranje materijalnih uslova za održanje - identifikovanjem sa osnovnim težnjama ovdašnje državne-društveno-političke zajednice.

-Na kraju, ostaje da se konstatuje da podele na pitanju »ko smo i šta smo« predstavljaju najveću teškoću u rešavanju aktuelnih problema ovdašnje Rusinske zajednice, jer donose tudje svadje i probleme, iscrpljuju njenu energiju, donosi pasivizaciju i zatvaranje, ili »bežanje« u asimilaciju.

Uzroci ovih podela se ne nalaze u »unutrašnjem stanju« Zajednice, niti se mogu  svesti na »dve opcije« u odnosu na nacionalnu pripadnost, odnosno na pitanje da li su Bačvansko-sremski Rusini »jedno isto sa Ukrajincima«, »najstarija ukrajinska dijaspora«, »deo svetskog ukrajinstva«, da li im je Ukrajina »Matična zemlja«, itd., jer u tom pogledu u narodu ne postoje nedoumice. Sve govori da uzroke ovih podela treba pripisati delovanju spolja i svesti na probleme koje Ukrajina ima sa svojim Rusinima   u Zakarpatskim oblastima, naime na pitanje da li je Ukrajina spremna da im prizna nacionalnu posebnost i obezbedi odgovarajuća prava, što oni traže, a evropske institucije ih u tome podržavaju.

Posmatrano tako, ne može a da se ne konstatuje da je to unutrašnja stvar Ukrajine i njihove Rusinske zajednice, jednako kao što su  unutrašnja stvar i sva pitanja koja se tiču ovdašnje Rusinske zajednice. Kako će se to razrešiti u Ukrajini, to za Bačvansko-sremske Rusine, njihov nacionalni identitet i položaj u Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) nema značaja: Oni nisu deo toga, nema osnove da se u to mešaju, još manje da ih drugi, spolja u to uvlače i rešavaju svoje probleme preko njih.

 Postojeće podele unutar ovdašnje Rusinske zajednice se mogu prevazići samo tako kako su i nastale: Odstranjivanjem arbitriranja spolja i pokušaja da se preko njih rešavaju problemi koje Ukrajina ima sa Zakarpatskim Rusinima, prihvatanjem realnosti koja govori da Bačvansko-sremski Rusini predstavljaju samostalni – etnički, kulturni ili nacionalni subjekt, svejedno.

Na ovim prostorima (Srem, Bačka) postoji malobrojna zajednica Ukrajinaca, doseljenika s kraja 19. i početka 20. veka iz zapadne ukrajinske oblasti Galicije. Oni su doneli sa sobom svest o pripadnosti ukrajinskom narodu, govore ukrajinskim jezikom, oni jesu ukrajinska dijaspora, ovde im je priznat status ukrajinske nacionalne manjine, u Ukrajini vide svoju matičnu državu, očekuju od nje pomoć i podršku uobičajenu za današnja Evropska shvatanja odnosa etničkih-nacionalnih manjina sa svojom matičnom zemljom. U tom pogledu, za angažovanje Ukrajine, očigledno nema nikakvih prepreka

Što se tiče Bačvansko-sremskih Rusina, oni prema ukrajinskom narodu, njegovoj istoriji i kulturi osećaju bliskost i duboko poštovanje, ali ne i osećanje zajedničke pripadnosti. Biti bliskim, ne znači biti istim. Diferencijacija ne samo izmedju ovdašnjih Rusina i Ukrajinaca, već i ovdašnjih Rusina i Karpatskih Rusina od kojih su se odvojili polovinom 18. veka, dovela je do razlika koje se ne mogu izbrisati političkom akcijom. Takve razlike se u današnjem svetu ne mogu izbrisati ni u sopstvenoj zemlji. Još sveže pouke iz dogadjaja u višenacionalnim državama govore da onaj ko nije priznao svoje nacionalne manjine milom, priznao ih je pod pritiskom silom, ko im nije dao kulturnu autonomiju, morao im je dati političku-teritorijalnu autonomiju, ko im odbija i to, moglo bi se desiti da će morati da im da nezavisnost. 

Ma koliko imali zajedničkog u prošlosti, ovdašnji Rusini nisu »najstarija ukrajinska dijaspora na Balkanu«, ne vide u Ukrajini svoju »Matku«, nemaju osećaj pripadnosti ukrajinskom narodu, nisu »deo ukrajinskog nacionalnog integralizma«, ne mogu biti »ukrajinska nacionalna manjina«, nikad nisu živeli u granicama ukrajinske države i danas žive daleko izvan njenih granica, svoju sadašnjost i budućnost vezuju za »Novi kraj« (koji je »već postao naš Stari kraj«, kako je to rečeno prilikom osnivanja Ruskog narodnog prosvetnog društva daleke 1919. godine).

Ostavljajući na stranu pitanje koliko imaju zajedničkog u prošlosti, Bačvansko-sremski Rusini svoju budućnost ne mogu graditi na vezivanju sa Ukrajinom, budućnost im ne zavisi od »izjašnjavanja« za ukrajinstvo i vezivanja za Ukrajinu. Naprotiv, kao što su  svoju egzistenciju ostvarivali do sada, tako i budućnost mogu ostvarivati samo u saradnji sa narodom u čijem su kulturnom, ekonomskom i državotvornom prostoru nastali kakvi su danas, bez posredovanja i ostvarivanja zaštitničke uloge spolja.

Svako angažovanje nasuprot tome je nedopustivo, kako sa stanovišta ustavno-pravnog poretka Jugoslavije, tako i sa stanovišta principa medjunarodnih odnosa utvrdjenih Poveljom OUN i konvencijama Evropskih institucija i organizacija.

Bačvansko-sremski Rusini s pravom traže od Ukrajine da ih primi takve kakvi jesu, da svoj odnos prema njima gradi na realnosti, a ne na istorijskim mitovima. Biće to najveća pomoć koju im Ukrajina može pružiti u njihovim nastojanjima da se prilagode i održe u vremenu koje dolazi. Na taj način, samo na taj način  stvoriće se uslovi u kojima će se moći govoriti o onome što ih sa Ukrajinom povezuje i čini bliskim, a ne o onome što ih deli i čini različitim.

zmist

                                                                  X

               23       HRONOLOGIJA BAČVANSKO-SREMSKIH RUSINA

-1743. prve pojedinačne Grupe Rusina u Bačkoj

-1745. početak masovnijeg doseljavanja

-1750. osnovana prva rusinska crkvena opština u Ruskom Krsturu

-1751. »kontrakt« sa državnim vlastima o pravu i uslovima naseljavanja u Bački (Ruski) Krstur

-1753. osnovana prva rusinska crkvena škola u Ruskom Krsturu

-1763. »kontrakt« o pravu i uslovima naseljavanja u Kucuru

-1777. osnovana Križevačka Grčko-katolička eparhija (preneta iz Kaloča u Madjarskoj)

-1802. počelo naseljavanje u Šid i okolna mesta u Sremu

-1834. počelo naseljavanje u zapadni Srem (Mikluševci, Petrovci, Vukovar)

-1876. osnovana prva čitaonica u Ruskom Krsturu

-1886. u Ruskom Krsturu rodjen dr Gabrijel Kostelnik, sveštenik, kodifikator književnog jezika Bačvansko-sremskih Rusina, pisac, poeta

-1888. crkvena škola u Ruskom Krsturu postala komunalna

-1897. komunalna škola u Ruskom mkrsturu postala državna

-1904. dr Gabrijil Kostelnik objavio poemu »Z mojoho valalu« (»Iz mog sela«), prvo književno delo na govornom jeziku Bačvansko-sremskih Rusina

-1913. prva pozorišna priredba u Kucuri

-1918. 25. decembar, na Velikoj skupštini naroda Vojvodine pedstavnici Rusinske zajednice glasali za priključenje Vojvodine Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca

-1919. osnovano »Ruske Narodne Prosvitne Družtvo«, prva opšte-rusinska organizacija

           (1919-1941.)

-1920. štampani prvi udžbenici za osnovne škole na rusinskom jeziku (»Bukvar«,»Čitanka za III klasu«)

-1920. štampan prvi »Ruski kalendar za Južnoslavjanskih Rusnacoh«

-1923. Dr Gabrijil Kostelnik objavio »Gramatiku bačvanjsko-ruskej bešedi«,

-1924. počelo je izdavanje nedeljnika »Ruski novini za Rusinoh u Kraljovini SHS«

-1924. Dr Gabrijil Kostelnik objavio prvi pozorišni komad na rusinskom jeziku (»Jeftajova dzivka«, po Biblijskim motivima)

-1927. osnovan Savez rusinskih djaka u Kucuri

-1929. objavljena prva zbirka poezije za decu (»Pupče«, »Pupoljak«)

-1933. osnovan Kulturno-nacionalni savez jugoslovenskih Rusina, u Vrbasu (1933-1941), kao odgovor na sve izrazitije proukrajinsko delovanje Ruskog Narodnog  Prosvetnog Društva

-1934. počelo je izdavanje nedeljnika »Zarja« (od 1936. »Russka zarja«, organ Kulturno nacionalnog saveza jugoslovenskih Rusina (1934-1936.)

-1935. štampan je »Ruski narodni kalendar Zarja« (1935-1941)

-1936. počelo je izdavanje »Ruskog pravoslavnog vesnika« (Novi Sad), organ Rusinske pravoslavne crkve pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve (1936-1938.

-1936. u Zagrebu počelo izdavanje omladinskog magazina »Dumka« (»Misao«)

-1936. osnovana štamparija Ruskog narodnog prosvetnog društva, u Ruskom Krsturu

-1937. izašao je prvi broj časopisa za rusinsku decu »Naša zahradka«, u Ruskom Krsturu 1937-1941.

-1939. u Detroitu je osnovana Ruska rada«, organizacija Rusina u SAD i Kanadi

-1941. april, slom Kraljevine Jugoslavije, madjarske okupacione trupe ušle u Bačku, obustavljen rad svih Rusinskih kulturnih i drugih. institucija

-1941. avgust, u Ruskom Krsturu ustanovljena Apostolska administratura, za generalnog vikara postavljen dr Joakim Segedi, sveštenik Grčko-katoličke crkve

-1941. oktobar, »rusinski prvaci« doneli odluku o organizacionom priključenju Rusinima u severnoj Madjarskoj

-1941/ 1942., tzv. Racija (pokolj) stanovništva u Novom Sadu i okolnim selima, u kojoj je stradalo oko 160 pripadnika Rusinske zajednice

-1941. osnovana organizacija Grčko-katoličke omladine (KALOT), u Ruskom Krsturu

-1941/1944., u borbama na Istočnom frontu, život izgubilo oko 30 pripadnika Rusinske zajednice, mobilisanih u madjarsku okupacionu armiju

-1944. oktobar, kraj madjarske okupacije, oslobodjenje Ruskog Krstura

-Oktobar 1944/maj 1945., u NOB-u i završnim borbama za oslobodjenje na Sremskom i na frontu kod Bezdana i Batine izgubilo život oko 180 pripadnika Rusinske zajednice

-1945. u Ruskom Krsturu osnovana »Ruska Matka«

-1945. februar, u Ruskom Krsturu osnovana gimnazija »Petro Kuzmjak«, prva srednja škola u svetu na rusinskom jeziku

-1945. u junu izašao prvi broj nedeljnih novina »Ruske Slovo«

-1946. u Zagrebu štampan »Zbornik pjesama jugoslovenskih Rusina

-1946. u Ruskom Krsturu obnovljeno štampanje »Ruskog narodnog kalendara« (od 1991., »Ruski kalendar«)

-1947. u Ruskom Krsturu počeo da izlazi časopis za decu »Zahradka«

-1947. obeležena je 200 godišnjica doseljavanja u Bačku

-1948. u Lavovu je u atentatu, koji se pripisuje pripadnicima organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN) ubijen  dr Gabrijel Kostelnik, rodonačelnik književnog jezika i književnosti Bačvansko-sremskih Rusina, protoprezviter, vikar Lavovske eparhije,  inicijator ujedinjavanja tri Galičke Grčko – katoličke (Unijatske) eparhije sa Pravoslavnom crkvom (Lvovski sabor, 1946., dogadjaj označen kao »preporod Pravoslavlja« u Zapadnoj Ukrajini)

-1948-1952., po Rezoluciji informbiroa okrivljeno 36 pripadnika Rusinske narodnosti

-1949. počela redovna emisija programa na rusinskom jeziku Radio Novog Sada

-1951. osnovano Izdavačko-štamparsko preduzeće »Ruske Slovo«

-1952. počelo izdavanje časopisa za literaturu »Švetlosc«

-1953. štampan prvi zbornik muzičkih melodija za decu »Mali solovej«

-1962. ustanovljen godišnji festival pesama i igara »Červena Ruža«

-1964. objavljena Antologija rusinske pozije

-1964. izasao prvi broj Literaturnog slova, knjizevnog dodatka u Ruskom Slovu

-1965. izdavanje udzbenika na rusinskom jeziku izdvojeno iz preduzeca Ruske Slovo i objedinjeno za sve nacionalne manjine pri Pokrajinskom zavodu za izdavanje udzbenika u Novom Sadu

-1965. stampan Zbornik melodija i romansi, prvi zbornik novokomponovanih melodija na rusinskom jeziku

-1967. novinsko-izdavacko preduzece Ruske Slovo odvojeno od stamparije i preneto u Novi Sad, sa sedištem u zgradi NIP »Dnevnik«

-1967. osnovana Muzejska zbirka u Ruskom Krsturu

-1968. osnovan Savez Rusina i Ukrajinaca u Hrvatskoj

-1958. ustanovljen Dramski festival-smotra pozorišnih ostvarenja »Memorijal Petar  Riznić –Djadja«

-1969. počelo izdavanje edicije mladih književnika »Žridla«

-1970. u Ruskom Krsturu ustanovljeno stalno pozorište – »Teatar Djadja«

-1970. osnovano Društvo za rusinski jezik i književnost, u Novom Sadu

-1971. u Vukovaru izasao prvi broj casopisa Nova Dumka, organa Saveza Rusina i Ukrajinaca u Hrvatskoj

-1972. počeo sa radom Lekorat za Rusinski jezik i knjizevnost na Univerztetu u Novom Sadu

-1973. izdata prva LP ploča ruskih narodnih pesama

-1975. počeo da izlazi časopis »Tvorčosc«, glasnik Društva za rusinski jezik i  literaturu (od 1988. pod naslovom »Studia Ruthenica«)

-1975. početak programa na rusinskom jeziku Televizije Novi Sad

-1976. počeo da izlazi Glasnik kulture, organ Doma kulture u Ruskom Krsturu

-1978. otvoreno odeljenje za nastavu na rusinskom jeziku Pedagoškog fakulteta  Sombor

-1983. osnovano je kulturno drustvo Rusina u Sidneju, Australija

-1990. osnovan je Savez Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije

-1990. obnovljena je Ruska Matka

-1990. počelo odrzavanje festivala dečijeg folklora i muzike »Z Ružovej Zahradki«

-1991. osnovan Ruski arhiv i biblioteka u Ruskom Krsturu

-1991. posredstvom Ruske Matke Rusini su pristupili Svetskom kongresu Rusina i uspostavili redovne kontakte sa karpato-rusinskim organizacijama u Madjarskoj, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini, Češkoj, SAD i Kanadi

-1994. počeo je da izlazi časopis »Dzvoni«, u izdanju Grčko-katoličke crkve u Novom  Sadu

-1995. u Ruskom Krsturu održan treći Svetski kongres Rusina

-1995. obeležena 250 godišnjica doseljavanja Rusina u Bačku

zmist

                                                            XI

                                                 P R I L O Z I

                      

1-Geografska karta rasprostranjenosti Rusina u Karpatskim krajevima

2-Geografska karta Rusinskih naselja u Vojvodini

 

24

3.Pismo Ministra inostranih poslova Ukrajine Anatolija Zdenko »Ukrajinsko-ruskoj zajednici na Balkanu«, objavljeno u »Ruskom Slovu« na rusinskom jeziku 12. januara 2001.:

»Poštovani zemljaci, dragi prijatelji,

»Srdačno vam čestitam Novu 2001. godinu i Dan Hristovog rodjenja-praznike koji se široko obeležavaju u Ukrajini a takodje i svuda u svetu gde žive naša braća i sestre, pa i na Balkanu.

»Vi ste posebna stranica u istoriji Ukrajine i Balkanskog poluostrva. Njega su ne jednom udarale snažne oluje, ali im nije pošlo i neće im poći za rukom da ga otrgnu iz opšteukrajinskog, opštebalkanskog i opšteevropskog konteksta.

»Vi ste neraskidivi deo svetske Ukrajinske zajednice koji je seobom sa ukrajinskih prostora na prostore Balkana i pored svih teškoća i nedaća znala da očuva tradicije svoje etničke dedovine, a svojom visokom kulturom i marljivošću obogatili mnogonacionalni Balkanski kontekst.

»Radujem se što mogu da vas pozdravim u danima kada se realizuje radna poseta predsednika Ukrajine Leonida Kučme Jugoslaviji, gde obavljaju svoju misiju ukrajinski mirotvorci. Jako je važno što se ova poseta odvija u danima kada se proslavljaju praznici koji pozivaju na sporazumevanje i duboko poštovanje medju ljudima i narodima.

»Neka nedaće i teškoće zauvek ostave vašu jako izmučenu zemlju. Neka ovogodišnje Hristovo rodjenje koje Ukrajina proslavlja zajedno sa vama unese u vaše domove sreću i zdravlje, slogu i blagostanje. Neka se »Nova radost« obistini u vašim porodicama i zajednicama«

                                                                    Sa najiskrenijim željama, Anatolij Zdenko«

 

4-Informacije objavljivane u poslednje vreme u »Ruskom Slovu« o aktivnosti Saveza Rusina Ukrajinaca i predstavnika Ukrajinske ambasade u Beogradu.

zmist

                                                              XI

 

          25     ZNAČAJNIJI (»RUSINSKI«) WWW SAJTOVI NA INTERNETU

 

www.rusnaci.org  ,  www.legacy.rus.com  ,  www.rusyn-radio.dns2go.com  ,  http://rusnak.netfirms.com  ,  http://rdsa.tripod.com ,

www.unpo.org/member/rusyn/rusyn  ,  www.carpatho-rusyn.org  ,  www.tccweb.org/rusynback.htm

 

                                                                        ***          

zmist

 

 

Beograd, maj 2002.                                                                   Mihajlo Hornjak

                                                                                 11070., N. Beograd, Goce Delčeva 22

                                                                                                    Tel.(011) 606-290,

                                                                                         e-mail: hornjak@absolutok.net