BRIAN POZUN,

Columbia Universuty, New York

Lemko-rusinskog porekla, autor brojnih studija o problemima Rusina.

Tranzicija koja teče: RUSINI, MANJINA NA ČEKANJU, 21, decembar 2005.

(Preuzeto sa dozvolom autora iz Policy Documentation Center, RFE/RL)

U promenjenim političkim okolnostima, lokalni Rusini vide nove mogućnosti za njihovu dugu borbu usmerenu na dobijanje priznanja posebne nacionalnosti.

Uzalud ćete se truditi da na današnjoj geografskoj mapi Evrope nadjete Huculsku Republiku ili Lemko Republiku. Ove dve male »republike«, rodjene uoči I svetskog rata živele su samo par meseci. Na današnjim modernim mapama nečete naći ni Subkarpatsku Rus (Rusiju). Ona je kao nezavisna država trajala samo jedan dan.

Evo objašnjenje zašto Rusinima Centralne Evrope nedostaje svest o jasnom, čvrstom nacionalnom identitetu: Zato što nikad nisu imali svoju suverenu dražvnost. Rusini su najčešće bili politički pioni njihovih brojnijih, snažnijih suseda, a zbog svoje etničke marginalnosti i vrlo lako asimilovani od strane susednih, brojnijih etničkih grupa. To što se brojni rusinski emigranti širom sveta nazivaju Rutenima, Rusinima, Rusima, Madjarima ili Slovacima odražava njihovo sopstveno, ali i nerazumevanje sveta oko njih o njihovom nacionalnom identitetu.

I pored svega toga, iako malobrojni, Rusini su izborili priznanje svog identiteta, u izvesnoj meri čak i zaštitu kao manjina u Slovačkoj, Madjarskoj, Poljskoj i Republici Češkoj. Kao nacionalna manjina, imaju parlamentarne predstavnike u Rumuniji i u Hrvatskoj, a u srpskoj provinciji Vojvodini, njihov jezik je prihvaćen kao jedan od šest jezika u zvaničnoj upotrebi.

Paradoksalno, u Ukrajini, koja predstavlja otadžbinu skoro polovine od 1,6 miliona Rusina koliko ih, prema zvaničnim podacima ima u svetu - imaju najmanje od toga. Razumljivo je zbog čega su oni sa radošću i velikim očekivanjima pozdravili 2004. godine pobedu predsednika koji je obećao otvoreno, demokratsko društvo uprkos svim otporima. Godine koje su usledile, medjutim, pokazale su da su njihova očekivanja bila izneverena.

U osnovi ovog problema stoji činjenica da Ukrajina ne priznaje Rusine kao manjinu, u pravnom smislu oni se tamo tretiraju samo kao pripadnici ukrajinske nacije. Kao takvi, ne mogu zahtevati prava koje imaju zvanično priznate nacionalne manjine.

Ovakva pravna definicija Rusina datira iz Staljinovog vremena i sovjetske aneksije Subkarpatske Rusije. Bilo je to, ipak, prvi put da rusinska centralna oblast – Transkarpatija pripadne jednoj državi istočno od Karpata. Vekovima su ovim regionom vladali Madjari. U dvadesetogodišnjem periodu posle I svetskog rata, Subkarpatska Rusija je imala nominalnu autonomiju u okviru Čehoslovačke. U martu 1939., proglasila je nezavisnost, da bi sledećeg dana bila okupirana od strane Madjarsske i ostala pod njenom vlašću do kraja rata.

Ova duga, složena istorija periferne oblasti kojom se upravljalo iz udaljenih prestonica ostavila je tragove ne samo na Rusine, već i na sve stanovnike Transkarpatske oblasti. U svakodnevnom životu, to je ohrabrivalo asimilaciju. Danas, posle više decenija ubedjivanja da oni kao etnička grupa ne postoje, u Ukrajini su mnogi Rusini asimilovani. Mnogi se s pravom smatraju Ukrajincima.

Težak je proces obnavljanja rusinskog identiteta. Medjutim, javile su se brojne rusinske kulturne organizacije koje aktivno deluju širom Transkarpatske oblasti. Većina svoju aktivnost koordiniraju sa centralnom organizacijom zvanom Karpato-rusinski SOJM, ili parlament,

Pojavljuju se dnevnici i magazini na rusinskom jeziku, iako bez budžetske podrške i u malom tiražu. Rusinska izdavačka preduzeća u Istočnoj Evropi. kakvo je »Padjak« koje štampa godišnje 20 do 25 dela na Transkarpatske teme, pojedina od njih na rusinskom jeziku, predstavljaju primer uspešnog poslovanja.

Ukrajina, medjutim nastavlja sa svojom politikom nepriznavanja postojanja rusinske manjine, što sprečava napore usmerene na unapredjenje rusinske kulture. Rusinski jezik se ne koristi u obrazovanju i ne izučava, pošto se smatra za dijalekt ukrajinskog jezika. U nemogućnosti redovnog školovanja,

mogućnosti za obrazovanje na rusinskom su veoma ograničene, iako ima primera uspešnih pokušaja. Tako, na primer, u gradu Svaljava broj nedeljnih škola za izučavanja rusinskog jezika i kulture se u školskoj 2002/03. godini sa devet povećao na 16 (sa više od 400 učenika). Organizator, Vasilij Sarkanič, rukovodilac lokalnog ogranka organizacije Subkarpatskih Rusina oslonio se u tome na pomoć dijaspore i Stefana Moldovana, transkarpatskog Jevrejina koji je preživeo holokaust zahvaljujući mesnim Rusinima.

Nade da će pomoć iz inostranstva biti manje važna porasle su sa dogadjajima označenim kao narandžasta revolucija. Bilo je osnove za optimizam medju ukrajinskim Rusinima zasnovanog na uverenju da će im nova administracija biti naklonjenija od prethodne. Rusinski lideri su pružali aktivnu podršku Viktoru Juščenku uoči predsedničke izborne kampanje 2004., kao i u masovnom okupljanju hiljade demonstranata u kriznom periodu narandžaste revolucije. Tri vodeće rusinske organizacije su javno podržale kampanju Viktora Juscenka i učestvovale u protestima povodom izborne kradje.

Posle Juščenkove pobede, rusinski lideri su nastavili sa energičnim lobiranjem u prilog novih vlasti. Na njihovo nezadovoljstvo nije trebalo dugo čekati. Na zahtev rusinskih lidera da Rusini budu zvanično priznati kao nacionalna manjina, Julija Timošenko, ko-lider narandžaste revolucije i posle toga premijer nove vlade im je u svojeručno napisanom pismu jednostavno ponovila stav da su Rusini Ukrajinci i da nemaju šta da očekuju od vlasti.

U takvim uslovima, rusinskoj dijaspori ostaje ne samo zadatak afirmisanja rusinske kulture i borbe za priznanje nacionalnog identiteta, već i ubedjivanje Ukrajine da prizna Rusine kao nacionalnu manjinu. Brojno i finansijski, dijaspora predstavlja značajan faktor ukupne rusinske zajednice, posebno u SAD, gde posle Ukrajine živi najbrojnija rusinska zajednica.

Moglo bi se pokazati da ostvarenje ovog cilja neće ići lako. Ipak, danas se može ići napred. Kada su se ovog leta predstavnici Svetskog kongresa Rusina sastali u poljskom gradu Krinica, mogli su da pozdrave vest da je uticajni američki senator i potencijalni predsednički kandidat John McCain, u pismu predsedniku Juščenku, iako ne baš sasvim energično pokrenuo pitanje priznanja legalnog statusa Rusinima u Ukrajini.

Senator McCain je u svom pismu napisao da su ga birači u njegovom izbornom okrugu obavestili da »postoje značajni naučni argumenti u prilog priznanja posebnosti rusinskog naroda i njihovog jezika« i da su »razne organizacije koje se bave ljudskim i manjinskim pravima evidentirale njihove aspiracije na samobitnost«. On je samo ponovio zvaničan stav Vašingtona: Konstatovao je postojanje snažnog zahteva Rusina u Ukrajini da dobiju zvanično priznanje, ali ga nije eksplicitno podržao, što nije dovoljno kad je reč o pravu Rusina, ali je ipak donelo osveženje širom Karpatskih visoravni.

Ono što aktivisti do sada nisu postigli, mogla bi postići birokratija. Velike nade se polažu u težnju Ukrajine da bude integrisana u evropske institucije. Iako to ostaje daleka perspektiva, mnogi Ukrajinci vide u tome realne šanse za promene.

Ako je Kijev zaista odlučio da dobije status kandidata za članstvo u Evropskoj Uniji, moraće da ispuni sve uslove Brisela koji prava nacionalnih manjina shvata vrlo ozbiljno. »Mrkva« koju obećava Evropska Unija mogla bi da bude dovoljno privlačna ukrajinskoj vladi i dovede do priznanja Rusina. Članovi Svetskog kongresa Rusina imaju osnove za verovanje da bi to moglo da se desi pre narednog kongresa, koji će se 2007. održati u Rumuniji, u mestu na samoj granici sa Ukrajinom«.

***

Napomena: Ovaj članak je pisan pre nedavnih parlamentarnih izbora u Ukrajini, formiranja parlamentarne većine izmedju Juščenka i Janukoviča i soocijalista P. Moroza i koalicione vlade Viktora Janukoviča iz koje je odstranjena Julija Timošenko. U razgovorima o saradnji Ukrajine sa EU, premijeru Janukoviču je prilikom njegove posete Briselu rečeno da prijem Ukrajine nije na dnevnom redu.