|
JUGOSLAVIJA I KAMBODŽA, BRIONSKA SVITANJA...
“Sve je počelo na Brionima: U leto 1956., našao sam se na čarobnom ostru Brioni u društvu indijskog lidera Nehrua, indonežanskog lidera Sukarna i egipatskog lidera Nasera…Tito me je pozvao da potpišem istorijsku deklaraciju o nesvrstanosti…Tako sam zahvaljujući njemu postao peti član-utemeljivač pokreta nesvrstanosti…”
(Norodom Sihanouk, Reminiscence, World Leader I have Known, Editions Duang Kamol, Bangkok, 1990., p.191
Neposredno posle svrgavanja Sihanuka u martu 1970., u Beogradu je doneta odluka o povlačenju ambasadora (Milorad Mijović) i zatvaranju ambasade u Pnom Penu. Pokušaj posredstvom kambodžanskih diplomata akreditovanih u Beogradu koji su se priklonili Lon Nolovom režimu da Jugoslavija prizna novo stanje je odbačen, uz istovremenu potvrdu o kontinuitetu priznanja i diplomatskih odnosa sa Kambodžanskom koalicionom vladom sastavljenom od Crvenih Kmera i Sihanuka (GRUNK-Kraljevska vlada nacionalnog jedinstva Kambodže) koju je u Pekingu predstavljao Norodom Sihanuk. U Pnom Penu u rezidenciju jugoslovenskog ambasadora, poklon Norodoma Sihanuka vladi SFRJ, uselio se Heng Cheng, jedno vreme predsednik i premijer u Lon Nolovom režimu (našao, izmedju ostalog u garaži i službeni Mercedes), sa jedne od najlepših ulica u Pnom Penu skinute su oznake »Bulevar maršala Tita«, kao i sa »Bulevara nesvrstanosti«... Tako je ostalo sve negde do 1976., kada je posle pobede Crvenih Kmera od Pol Pota dobijena saglasnost za otvaranje ambasade na čelu sa ambasadorom (Mihajlo Lompar). U avetinjski praznom gradu, ambasador sa suprugom i jedan njegov saradnik su ostali do početka 1979., kada su izbegli u Tajland pred invazijom vijetnamskih snaga.
PRINC NORODOM SIHANUK, DRUGI PUT NA BRIONIMA, decembar 1975.
Krajem 1975., posle govora o Ujedinjenim Nacijama u svojstvu šefa Demokratske Kampućije i predstavnika režima Pol Pota, Sihanuk je posetio Kinu, Severnu Koreju, Rumuniju, SFR Jugoslaviju, Albaniju, Irak, Siriju, Sudan, Tanzaniju i Pakistan, da bi im »izrazio zahvalnost za pomoć i podršku narodu Kampućije u borbi za nezavisnost 1970-75«. U Jugoslaviji se u to vreme već skoro dve godine nalazila veća grupa Kmera iz Sihanukovog okruženja, medju kojima i njegove dve ćerke – Botum Bofa sa četvoro dece i mužem, kapetanom-pilotom So Potra, poznatim po tome što je 1973. avionom bombardovao palatu Lon Nola i prebegao u Kinu (u Beogradu, u znak priznanja za hrabrost dobio na poklon pištolj od predsednika Tita) i Bofa Devi sa mužem iz porodice Sisovat i decom, kao i sin Čakrapong sa svoje tri supruge i brojnom decom, pilot i on (zajedno sa So Potrom omogućeno da treniraju u jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu), koji su, pošto im je u Pekingu otkazano gostoprimstvo posle potpisivanja Pariskog sporazuma o okončanju sukoba izmedju SAD i Vijetnama 1973., na molbu Sihanuka dobili utočište i proveli skoro dve godine u Jugoslaviji, u očekivanju odluke o definitivnom povratku u Kambodžu ili eventualnom odlasku u emigraciju. Sihanuk je u Beograd doputovao sa suprugom princezom Monikom, njihova dva sina, princom Sihamoni i princom Narindrapong (ovaj drugi opredeljen za Crvene Kmere), članovima ličnog sekretarijata i pratnjom od par kadrova (»kontrolora«) Crvenih Kmera. Na Brionima, gde su vodjeni razgovori sa predsednikom Titom, Sihanukovoj grupi su se pridružili izaslanici brojne kambodžanske emigracije iz Francuske, koji su na njega apelovali da se umesto povratka u Pnom Pen odluči na egzil u Francuskoj. Sihanuk je, medjutim, odlučio da se vrati u Kambodžu, »uprkos preklinjanjima onih koji su me voleli i odlučili da ostanu u Francuskoj u egzilu neodredjenog trajanja«. »Ja sam Sihanuk iz loze Norodom, ja sam Kmer, a ne oni koji danas vladaju u Kambodži i vraćam se u Kambodžu da delim sudbinu mog naroda, iako znam da će me Crveni Kmeri ispljunuti kao košticu od višnje kad im više ne budem potreban«.
Sihanuk, u trećoj-četvrtoj improvizovanoj zdravici na večeri koju mu je na Brionima priredio predsednik Tito u decembru 1975.
»Bio sam tada na Brionima sa nekoliko članova moje porodice i pratnjom«, zapisao je Sihanuk kasnije u svojim sećanjima, »koji nisu bili oduševljeni idejom o povratku u Kambodžu, na što sam im rekao: »Vlada moje zemlje je tražila od mene da obavim misiju u OUN i posetim desetak prijateljskih zemalja«...Ova misija se završava, ja neću više da preduzimam nove misije za račun novog režima, pošto nameravam da podnesem ostavku. Ali kao dobar vojnik koji je odlučio da se demobiliše, dužan sam da se vratim u kasarnu i da iz nje izadjem u civilnom odelu...Naša porodica treba da pruži primer patriotizma i lojalnosti prema legalnoj vladi naše zemlje, priznate od strane OUN. Rat je završen, vlada Lon Nola je počišćena, imperijalisti su nas ostavili i neće se vratiti. Crveni Kmeri, koji su nam doneli nacionalno oslobodjenje, pošto su me mesecima držali daleko od majke otadžbine konačno su nas primili pod okrilje njihovog novog društva. Treba da prihvatimo ovu mogućnost i kao pripadnici slavne kraljevske dinastije živimo sa svojim narodom, životom u odricanju i siromaštvu kojim žive naši seljaci...« Oproštajna večera koju je priredili Brozovi za Sihanukove uoči odlaska sa Briona otegla se do duboko u noć. Kad je drugarica Jovanka, negde iza pola noći najzad uspela da odvede predsednika Tita na počinak, Sihanuk je ostao sam sa tamburašima iz Bačke Palanke (princeza Monika je usamljena sedela u jednom ćošku) i do zore sa njima radio na komponovanju i izvodjenju melodije »Brionska svitanja«. Na rastanku je od njih tražio da privedu do kraja orkestraciju melodije... Narednog dana, prilikom oproštaja na molu, drugarica Jovanka je sasvim kurtoazno rekla princezi Moniki da joj je žao što nisu mogli da ostanu duže, na što je ova uzvratila – »Mogli smo, ali nas niste pozvali...« Sa Sihanukom su se iz Jugoslavije vratili u Kambodžu - »nevoljno ali svesni da im je to dužnost«, ćerka Botum Bofa sa decom i suprugom kapetanom-pilotom So Potra, sinovi iz braka sa princezom Monikom – Sihamoni i Narindrapong, sa obećanjem da će im biti omogućeno da nastave svoje studije u Pjongjangu, odnosno u Moskvi, kao i deo ličnog osoblja, dok su ostali - ćerka Bofa Devi sa decom i suprugom, sin Čakrapong sa svojom porodicom i sin Ranarid odlučili da odu u egzil u Francusku, gde je Ranarid od ranije živeo i predavao na jednom univerzitetu, sin Juvaneat i njegovi su otišli u Hong Kong, gde su živeli u krajnjoj nemaštini, da bi kasnije kao izbeglice bili primljeni u SAD.
SALOT SAR, ALIAS POL POT NA
IZGRADNJI AUTOPUTA BEOGRAD-ZAGREB 1950.,
(Interpretirano prema »When the War Was Over«, Elizabeth Becker, Simon and Shuster, NY, 1986., p. 502, uz zahvalnost što to neće kvalifikovati kao povredu autorskih prava) ...Godina 1950. u Parizu, vrhunac Staljinove kampanje protiv Maršala Tita koju je tako spremno prihvatila Francuska komunistička partija, mala grupa Kmerskih levičara, već formiranog pogleda na svet okupila se oko Salot Sara... Saloth Sar se priključio jednoj grupi mladih levičara iz Francuske i frankofonskih zemalja i otišao na radnu akciju u Jugoslaviju. Ostao je samo mesec dana na izgradnji autoputa Beograd-Zagreb. Želeo je na taj način da izrazi simpatije prema jednoj maloj komunističkoj zemlji u njenom pokušaju da se izbori za samostalni put u odnosu na veliku komunističku zemlju. Kao da je instiktivno predvideo situaciju sa kojom će se jednom suočiti u sopstvenoj zemlji... Bilo je u Francuskoj levičara koji se takodje nisu slagali sa sovjetskim optužbama da je Tito »malogradjanski nacionalista« i vodi antisovjetsku politiku zbog toga što odbija Sovjetskom Savezu pravo da presudjuje u unutrašnjim pitanjima Jugoslavije. Pojedini francuski intelektualci su odlazili u posetu Jugoslaviji i po povratku hvalili Tita na njegovoj hrabrosti i odlučnosti u izgradnji socijalizma, možda jedinstvenog u svetu. Ovi stavovi su ohrabrivali Salot Sara i njegove prijatelje koji su u rapravama sa predstavnicima KP Francuske otvoreno osporavali argumente iznošene protiv Tita. Ieng Tirit je, u svojim sećanjima trideset godina kasnije rekla da su se sa francuskim komunistima razilazili samo na pitanju teorije ograničenog suvereniteta. Dvadeset sedam godina kasnije, Salot Sar, poznat već kao Pol Pot, obeležio je svoje sećanje na jednomesečno iskustvo u Jugoslaviji pozivom jugoslovenskim novinarima da budu prvi Evropljani kojima će izneti detalje svoje političke biografije i omogućiti da vide rezultate njegovog revolucionarnog eksperimenta. ...Bili su to prvi evropski novinari koji su imali prilike da se upoznaju sa rezultatima revolucije u Kambodži. Pre njih su tamo boravili samo kineski, severnokorejski i vijetnamski novinari. Jugoslovensku grupu su sačinjavali novinari-dopisnici i TV snimatelji. Oni su prvi u svetu otkrili istinitu sliku o revoluciji, dali prvi skoro objektivni uvid u stvarni život u Demokratskoj Kambodži. Disciplina nametnuta komunističkim novinarima, kad se radi o gledanju na drugu komunističku zemlju nije mogla da prikrije kipteću ironiju u njihovim napisima o zastrašujućem stanju koje su tamo otkrili. Jedan od njih, pišući o susretima sa seljacima u jednoj kooperativi nije mogao a da ne kaže: «Atmosfera je bila, najblaže rečeno, vrlo svečana možda zato što smo mi bili prvi strani novinari koji su ih posetili, tako da nam je bilo veoma teško da ubedimo žene da se nasmeju kad smo ih slikali...«. ...Jugoslovenski novinari su opisali Pnom Pen kao avetinjski grad, pisali su o primitivnosti, seljačkom mentalitetu sagovornika koje su intervjuisali. Nisu pokretali pitanje masakra stotine hiljada ljudi – najvažnije pitanje o revoluciji. Možda su u tome bili sprečeni, jer su oni, takodje, dolazili iz komunističke zemlje. Ali jedan od novinara je otvoreno konstatovao: »Skloni smo da verujemo našim domaćinima da su u Kambodži klasni neprijatelji bili relativno brzo eliminisani«. Njihovi izveštaji su bili široko prevodjeni i komentarisani. Ali, tek su televizijski snimci izazvali veliku reakciju. Javnost u SAD i u Evropi je videla neverovatnu sliku nedorasle dece, tako male da su morali stajati na sanducima da bi dosegli do mašine na kojoj su radili u fabrici. Videli su lica tako prestrašenih i skamenjenih ljudi da nisu mogli da izraze nikakve emocije, videli su uniformnost u ritama, u potpunoj suprotnosti sa sećanjem na nekadašnju koloritnu, uzavrelu Kambodžu. Četiri američka novinara, pripadnici male američke komunističke m-l partije su posle jugoslovenskih novinara boravili osam dana u Kambodži i vratili se sa potpuno suprotnim ocenama. Sa oduševljenjem su govorili o uspehu revolucije i osudili one koji su poverovali izveštajima izbeglica o radnim logorima i masovnim ubistvima. Amerikanci su, za razliku od Jugoslovena izjavili da su njihovi sagovornici iskreno odgovarali na sva pitanja čak i u prisustvu zvaničnika. Na pitanje da li je bilo masovnih ubistava, Ieng Sari im je odgovorio odrečno, apsolutno nije bilo, što ih je navelo na zaključak da su sve glasine o genocidu i ubistvima isfabrikovane, i oni su u to poverovali i preneli to svetu. Usledile su posete »prijateljskih« delegacija iz Švedske i Belgije, ali njihovi izveštaji, za razliku od izveštaja jugoslovenskih novinara nisu naišli na šire interesovanje, iako su se sreli sa Pol Potom i dobili od njega intervju, jer su primali zdravo za gotovo sve što im je govorio.
JOŠ JEDNOM O BORAVKU JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U KAMBODŽI, U MARTU 1978. (Interpretrirano prema zapisima Norodoma Sihanuka,»Prisonnier des Khmers Rouges«, Hachette, 1986., p. 433)
...U trenutku kad su stvari pošle jako loše za ekipu Pol Pota, naši jugoslovenski prijatelji, sa blagoslovom privremenih gospodara naše zemlje snimili su jedan dokumentarni film o revolucionarnoj Kambodži. Film je bio distribuiran širom sveta i izazivao duboke, užasavajuće emocije kod gledalaca. Pokazani su u tom filmu fantomski gradovi koji su svojom prazninom i tišinom delovali strašnije od napuštenih gradova holivudskih kopača zlata. Videla su se mala, jadna deca, kako stojeći na starim sanducima Koka-kole pokušavaju da pokrenu mašine u preživelim fabrikama iz Sihanukove ere. Videle su se poljoprivredne »kooperative«, istinski koncentracioni logori, delo »novog režima«... Jugosloveni nisu imali šta da izmišljaju, osim da sasvim nedužno snimaju mesta i stvari brižljiivo »odabrane« od strane Pol Pota i Ieng Sarija. Intervju sa Pol Potom je predstavljao poentu ovog filma ostvarenog od strane naših prijatelja, u čiju iskrenost ne treba sumnjati. Iz svoje predsedničke fotelje, ogroman i užiren, sa osmehom punim belih zuba objašnjavao je svoju hitlerovsku doktrinu sa besramnim samozadovoljstvom, prikazujući stvari u potpunoj suprotnosti sa tužnom realnošću njegove zemlje i njegovog naroda izmučenog od njega i njegovih sledbenika. Ovaj grotesni završetak filma nije mogao a da svuda ne izazove odvratna osećanja prema režimu... U svojim zapisima, Sihanuk dalje kaže da lično nije video ovaj film, saznao je sve o njemu zahvaljujući brojnim informacijama koje je slušao na radio-stanicama slobodnog sveta i po onome što su mu pričali prijatelji posle njegovog oslobodjenja iz Kambodže početkom januara 1979. Njegov prijatelj iz France-Intera Žan Lakutur mu je tim povodom napisao da je svet ovim filmom najzad dobio priliku da vidi realnu sliku misteriozne i zatvorene Demokratske Kambodže, što ga je navelo da proročki predvidi da će za Vijetnamce osvajanje Kambodže Pol Pota predstavljati »rekreativnu šetnju kroz jednu zemlju izmučenog, očajnog naroda lišenog svake nade«. Da li iz neznanja ili cinizma, pitao se Sihanuk, sa talasa radio Demokratske Kambodže su beskonačno ponavljali svojim slušaocima da su »naši jugoslovenski prijatelji u ovom zadivljujućem filmu preneli svetu sliku o ogromnim uspesima, pokazali veličanstveno lice Demokratske Kampućije, moćne zemlje u punom društvenom, kulturnom, ekonomskom i demokratskom razvoju, zemlje srećnog naroda, snažnog i ponosnog, oslobodjenog za uvek okova tiranskog, korumpiranog feudalizma« (ovo poslednje predstavljalo je uobičajene kvalifikacije Sihanukove vladavine).
|