Ni za jedan narod nikad nije tajna ko je i šta je, gde su mu koreni, kakvo mu je ime, kojim jezikom govori. Osećanje pripadnosti porodici, rodu, narodu, kraju je osnovno, duboko usadjeno u srce i razum svakome. Isti se u istom prepoznaju i drže zajedno kao »svoji« na zajedničkom istorijskom i kulturnom nasledju, na običajima koje neguju i jeziku kojim se sporazumevaju.

Svi narodi oko nas, kao i oni dalje, razvijeni i primitivni znaju ko su i šta su. Ni mi Rusnaci/Rusini nismo izuzetak u tome. Znamo i mi šta smo i ko smo, kažemo za sebe na svom maternjem jeziku:«Ja Rusnak, mi Rusnaci, mi ruski ljudze, naša ruska bešeda, našo ruski običaji, ruska cerkva, ruska škola, našo dzeci u ruskej školi uča čitac i pisac po ruski«, što upućuje na zaključak da svoje istorijske korene nalazimo u staroj Slovensko-ruskoj prošlosti.

Kad govorimo srpski, reći ćemo i da smo Rusini: »Ja sam Rusin, mi smo Rusini, tamo je rusinska crkva, tamo je rusinska škola, naša deca u školi uče na svom maternjem, rusinskom jeziku«, itd., jer je ovo »Rusin«, prihvaćeno kao zvanično ime za nas, za narod kojem pripadamo. U svečanim prilikama, ponekad i sa suzama u očima, sećajući se svojih korena, reći ćemo i na svom ruskom/rusinskom jeziku da smo Rusini.

Znamo, dakle, i mi ko smo i šta smo, a ne samo naši susedi Madjari, Slovaci, Rumuni i drugi. Razlika je samo u tome što kad Madjar kaže za sebe da je Madjar a njegov jezik madjarski tada se na to stavlja - tačka! On je Madjar, ne treba ga u to ubedjivati, zakonima ga takvim proglašavati, ili bilo šta oko toga objašnjavati. Znamo ko su Madjari, znamo gde je »našim« Madjarima matični narod i matična zemlja...

Tako je to i sa Slovacima, Rumunima i drugima oko nas, tako je i sa Ukrajincima: »Ja sam Ukrajinac, moj jezik (»moja mova«) je ukrajinski« - reći će za sebe Ukrajinac iz Kule, Vrbasa, Novog Sada, Indjije, itd., kao i onaj iz Kijeva, Lavova i gde ih sve ima u Ukrajini. Ovaj naš Ukrajinac zna da su njegovi preci na prelazu 19/20. veka doselili iz Galicije (jedan i po vek posle Rusina), zbog čega su ovde dugo bili poznati pod imenom Galicijani. Galicija je sporazumom izmedju Čehoslovačke i Sovjetskog Saveza posle Drugog svetskog rata priključena Ukrajinskoj SSR. On je Ukrajinac, zna da pripada ukrajinskom narodu, zna da mu je Ukrajina matična zemlja, neće za sebe reći da je Rus, Belorus, Slovak ili Poljak, ponajmanje da je Rusin i da je njegov jezik – »ruski«! On dobro razlikuje sebe Ukrajinca od Rusina, Rusa, Belorusa i drugih, kako ovaj naš sused ovde, tako i onaj tamo u Lvovu i Kijevu.

Tako je to sa drugima, ali izgleda da sa nama Rusnacima/Rusinima nije baš sasvim tako: Nama samim je dovoljno kad kažemo da smo Rusnaci/Rusini, jer smo time izrazili osećanje svoje narodne, etničke-nacionalne pripadnosti. Pri tome nama ovo Rusnak i Rusin znači jedno isto i ne vezuje nas sa nekim drugim narodom, osim sa Karpatskim Rusinima i u najširem smislu sa svim Slovenskim narodima, bez obzira kakva su značenja ova imena nekad negde mogla imati.

Dešava se, medjutim, da za druge oko nas ovo nije uvek dovoljno. Kad drugi to čuju, pored toga još i da nam je jezik »ruski«, znaju da postave pitanje:«Rusnaci/Rusini, kakav ste vi to narod, kažete za sebe »mi ruski narod«, a niste Rusi, govorite »po ruski«, a jezik kojim govorite nije ruski, kažete za sebe da ste »nacionalna manjina«, a gde vam je »većina«, gde vam je »matični narod«, čija ste manjina, gde vam je »Matična zemlja«...!?

POREKLO BAČVANSKO-SREMSKIH RUSINA

Bačvansko-sremski Rusnaci/Rusini predstavljaju deo Slovenskog stanovništva srednje evropskog-karpatskog regiona, poznatog pod uobičajenim nazivom-etnonimom Karpato-Rusini, Karpatski Rusini, Lemko-Rusini, Rusini, Rusnaci. Po poreklu, sa Rusima, Ukrajincima i Belorusima svrstavaju se u grupu Istočno-slovenskih naroda. Oni sami nazivaju sebe »mi Rusnaci«, »mi Rusini«, »mi Ruski ljudze«. U njihovom govornom jeziku oni koji nazivaju »naš ruski/rusinski jazik«, »naša ruska bešeda« razlikujemo više regionalnih dijalekata zasnovanih na staro-slovenskom-karpato-ruskom jeziku koji je standardizovan za rusinsku bačko-sremsku zajednicu na teritoriji bivše Jugoslavije sa ćiriličnim 1923., a za severnu-karpatsku zajednicu na teritoriji današnje Slovačke sa latiničnim pismom 1995. Razlike koje se ne samo u pismu (ćirilica-latinica) uočavaju izmedju jedne i druge varijante posledica su različitog uticaja regionalnog okruženja. Pripadaju pretežno grko-katoličkoj, ali i pravoslavnoj, katoličkoj i evangelističkoj crkvi.

Preci Bačvansko-sremskih Rusina su se polovinom 18. veka iz severoistočnih Prikarpatskih (ugarskih) oblasti Habsburške monarhije doselili u južnu pokrajinu (današnja Bačka), vraćenu pod okrilje dvojne monarhije posle pobede Eugena Savojskog nad snagama Otomanske imperije kod Sente 1697. (austro-turski ratovi 1683-1699., Karlovački mir 1699.) Za razliku od Švaba, Madjara, Slovaka i Čeha čije je naseljavanje podsticano u okviru državne politike naseljavanja južne pokrajine opustošene u turskim pohodima prema Budimu i Beču, prve grupe Rusina su došle samoinicijativno u okolinu Kule oko 1744., zatim u dva navrata od po 200 odnosno 160 porodica na osnovu ugovora sa lokalnim vlastima Somborskog distrikta s pravom naseljavanja u »napušteno naselje Veliki Krstur« (»desolata posesio Keresztur«) i obližnje mesto Kucuru u kojem je bilo dvadesetak srpskih porodica.

Iako malobrojni i bez značajnijih veza sa svojim sunarodnicima iz »starog kraja«, zahvaljujući tome što su posle priključenja Vojvodine novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1918., ostvarenom uz podršku i njihovih zastupnika u velikoj skupštini Vojvodine priznati kao manjina slovenskog porekla, očuvali svoje istorijsko-kulturno nasledje i razvili se do onoga što su danas - do prepoznatljivog kulturnog i nacionalnog identiteta, materijalno i kulturno razvijeniji (jezik, pismo, običaji, način života, itd.), utoliko i različitiji od svojih sunarodnika u »starom kraju«.

Tačnih podataka o broju Rusinske populacije u svetu nema, jer u Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka nisu bili priznati, niti statistički iskazivani kao posebna etnička-nacionalna manjina sve do promena početkom 1990-tih. Procenjuje se da ih ima izmedju dva i tri miliona, od toga oko 60% u Karpatskim oblastima podeljenim izmedju Ukrajine (oko 950,000), Poljske (oko 150.000), Slovačke (oko 100.000), Madjarske (oko 3.000) i Rumunije (oko 40.000), zatim u Moldaviji (oko 10.000) u zemljama bivše SFRJ (oko 22.000, od toga u Srbiji oko 17.000, u Hrvatskoj oko 3.000, itd.), u Rusiji oko 10.000, u Republici Češkoj oko 6.000, ostatak od oko 40% u dijaspori - u SAD i Kanadi (oko 650.000), evropskim zemljama, Australiji, Novom Zelandu, Južno-afričkoj Republici.

Popisi stanovništva u Poljskoj, Slovačkoj, Madjarskoj i Rumuniji sprovedeni posle 1991. registruju njihovo prisustvo u sve većem broju, ali ne potvrdjuju procene koje o tome dolaze iz njihovih sopstvenih redova.

Karpatski region, površine od oko 18.000 kv. km., primarni habitat rusinskog življa od 15/16. veka do danas predstavlja poprište sukoba Zapadne i Istočne civilizacije, Katoličanstva i Pravoslavlja, Evropeizma i Panslavizma, Latinice i Ćirilice, objekat osvajanja i podela u svim evropskim sukobima, što je dovelo do razbijanja teritorijalne celovitosti, razdvajanja granicama i pretvaranja lokalnog stanovništva u etnički nepriznate »podanike« susednih državotvornih naroda. U istoriji je teško naći primer toliko uzastopnih deoba i sukoba spoljnih faktora oko teritorije, etničke i verske pripadnosti stanovništva karpatske regije - samo u 20. veku granice u ovom regionu su menjane 17 puta, pri čemu je svaka promena granica predstavljala i promenu politike u odnosu na etnički-nacionalni karakter stanovništva (u tom pogledu sa ovim regionom se može uporediti samo šire područje Balkanskog poluostrva, podjednako poprište »susreta« Zapada i istoka).

Politika asimilacije koju su u podeljenim karpatskim oblastima vekovima vodile aktuelne vlasti usporavala je proces nacionalne emancipacije, ali nije dovela do zatiranja osećanja etničkog identiteta i kulturnog nasledja, čuvanog u uslovima zatvorene seoske zajednice zasnovane na naturalnoj privredi i konzervatvnim moralnim shvatanjima. Autohtono stanovništvo je živeći »po svome«, okupljeno oko crkve u kojoj je liturgija vodjena na narodnom – slovenskom jeziku, po strani od političkih tokova očuvalo osećanje zajedništva zasnovano na zajedničkom narodnom jeziku, običajima i prepoznatljivoj »folklornoj« kulturi.

Današnje kulturno-etničko i versko stanje u regionu, medjutim, potvrdjuje da su politika vladajućih država i vreme činili svoje: granice su predstavljale prepreku za veze izmedju podeljenih delova, politika asimilacije je zamagljivala etnicitet, verska pripadnost i podele (Pravoslavlje-Unijatstvo-Katoličanstvo) su se identifikovale sa nacionalnim, što je sve do nestanka SSSR, raspada istočnog bloka i promena u Evropi devedesetih godina prošlog veka usporavalo razvoj jedinstvenog nacionalnog pokreta zasnovanog na osećanju zajedničkog porekla.

Ni jedan vladajući režim, ni jedan društveno-politički sistem koji su se smenjivali u regionu – carski ruski, poljski i habsburški-austrougarski do Prvog svetskog rata, demokratski u Masarikovoj Čehoslovačkoj 1918-1938., nacional-socijalistički Hitlerov u okupiranim oblastima Poljske, Čehoslovačke i Ukrajine 1939-1944., diktatorski režim admirala Hortija u Madjarskoj i generala Antoneskua u Rumuniji, kao ni Staljinov-sovjetski 1945-1991. nisu uspevali da nadju rešenje za »Rusinsko pitanje«. Jer, s jedne strane spremnosti za prihvatanje realnosti nije bilo, a s druge strane osećanje zajedništva i težnju za emancipacijom nije bilo moguće izbrisati pritiscima, politikom denacionalizacije, deobama, preraspodelom i preseljavanjem stanovništava. Jedini izuzetak u tom pogledu je predstavljala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u kojoj su Rusini, u skladu sa Pariskim mirovnim sporazumima kojima je završen Prvi svetski rat i statutom Društva naroda priznati 1919/20. kao manjina slovenskog porekla, sa statusom i pravima prilagodjavanim vremenu i društveno-političkim i ustavno-pravnim i političkim promenama do danas (izuzev za vreme Drugog svetskog rata i okupacije 1941/45).

Migraciona kretanja Rusinskog stanovništva u okviru Karpatskog regiona i »silazak u ravnicu« u 17/18. veku, a naročito masovno iseljavanje u SAD i Kanadu izmedju 1880. i 1914., uzrokovano je teškim ekonomskim uslovima i politikom denacionalizacije kojoj su bili izloženi. O kakvim se razmerama iseljavanja radilo, govori podatak da se danas oko 40% ukupne Rusinske populacije nalazi izvan matičnog - karpatskog regiona (oko 600.000-700.000 samo u SAD i Kanadi). Iseljavale su se iz istog kraja čitave porodice i grupe i naseljavale u ista mesta, donoseći svoju tradicionalnu konzervativnu – seosku organizaciju, način života, običaje i moral. Suočeni sa pitanjem iz koje zemlje dolaze, iseljenici su se prvi put našli u situaciji da se izjašnjavaju o svom etničkom poreklu, a suočeni sa teškoćama prilagodjavanja u multikulturalnoj američkoj sredini u kojoj je svako bio prepušten samom sebi, bili su prinudjeni da se udružuju u »svoja« -nacionalna udruženja za ispomoć - što je doprinelo ne samo očuvanju svesti o zajedničkom poreklu i učinilo da se u dijaspori prepoznaju i u četvrtoj-petoj generaciji kao Karpato-Rusini (Andy Worhol-Andrej Vorhola se u tim pogledu navodi kao primer, iako rodjen u SAD, govorio rusinski), već i povratno delovalo na budjenje nacionalne svesti u zemljama njihovog porekla. Iseljeničke organizacije i istaknuti pojedinci su posredstvom veza i prijateljstva sa američkim delegatima na mirovnoj konferenciji u Parizu (predsednik Vilson) i liderima buduće Čehoslovačke (Masarik) 1919/20. učinili da se u ugovor o stvaranju Čehoslovačke unese odredba o autonomiji »Rutenije« - karpatske oblasti sa većinskim rusinskim stanovništvom, koja je raspadom Austrougraske pripala Čehoslovačkoj (političke okolnosti u Evropi, medjutim, nisu išle u prilog realizaciji ovog rešenja).

Karpatski Rusini nikad u svojoj istoriji nisu imali svoju državu (u tom pogledu, mogu se uporediti sa Kurdima, podeljenim izmedju Iraka, Sirije, Turske i Irana, ili sa Ujgurima, podeljenim izmedju Kine, Kirgizije, Kazahstana i Uzbekistana, poznatim pod imenima Taranči, Kašgari i dr., sa kojima su današnji Turci bliski po jeziku i običajima i isti po veri), iako su kao i ostali susedni narodi od polovine 19. vela prolazili kroz period romantičarskog-nacionalnog budjenja i traženja identiteta, zasnovanog na osećanju zajedničkog porekla. Imali su i niz istaknutih tribuna u periodu nacionalnog formiranja, ali se ni oni, shvatajući da im okolnosti ne idu u prilog nisu angažovali u tom pravcu (Aleksandar Duhnovič, 1803-1865., Volodimir Čiljak, 1843-1893., dr Gabrijel Kostelnik, 1886-1948. i drugi). Romantičarsko-nacionalni naboj se u suočavanju sa nacionalnim-državotvornim pokretima i osvajačkim ambicijama susednih naroda «praznio« iseljavanjem iz matičnog areala, gubio na poletu, bio manipulisan i zloupotrebljavan, na kraju svodio na zahteve za priznanje etničkog-nacionalnog identiteta, prava na kulturnu autonomiju i ravnopravnost u okviru država u čijim su se granicama našli.

Proces nacionalne emancipacije Karpatskih Rusina, u uslovima prisilne denacionalizacije, ekonomske nerazvijenosti i nemogućnosti održavanja veza izmedju delova podeljenih granicama više država odvijao se sporo, na različit način i donosio nejednake rezultate. To se potvrdilo odsustvom zajedničkog kodifikovanog književnog jezika, održavanjem starih, lokalnih dijalekata i naziva-etnonima zasnovanih na geografskom poreklu, veroispovesti, osobenostima dijalekta i drugim specifičnim karakteristikama. U zavisnosti od zemlje i regiona, sa predznakom »Karpato« ili bez njega govorili su za sebe da su Ruteni, Rusini, Rusiči, Rusnaci, Rušnjaci, Lemko, Bojko, Huculi, Hornjaki, Cotaki, Hutoraki, često i uz naznaku pripadnosti većinskom narodu ili državi – Ugro (Madjarski) Rusini, Malo-Rusi, Lemko-Poljaci, Galicijani, Galicijani, Istočni Slovaci-Vihodnjari, Rusini-Ukrajinci, Južno-slovenski Rusini, Bačvansko-sremski Rusini, Rusini-Ukrajinci, Američki (Kanadski) Rusini, Rusini katoličke (grko-katoličke) verosipovesti, Rusini pravoslavne veroispovesti, itd.

Takvo stanje i danas predstavlja podlogu za rasprave o njihovom etničkom poreklu i nacionalnoj pripadnosti (»ko su, šta su«) i za manipulacije motivisane velikodržavnim-nacionalističkim ciljevima, u čemu danas, nesumnjivo, prednjači Ukrajina, koja je preuzela sovjetsku politiku nepriznavanja rusinskog nacionalnog identiteta. Zanemaruje se pri tome činjenica da se iza različitih regionalnih imena-etnonima i zamagljene etničke sadržine, identifikovane sa teritorijalnom rasprostranjenošću, državnom ili verskom pripadnošću, jezičkim i drugim specifičnostima uvek nalazila oznaka za zajedničku pripadnost Karpato-rusinskom narodu. Ako nikako drukčije, onda sa izrazom »mi svojo«, »mi Karpatski Rusini«, »mi Rusnaci«, »mi ruski ljudze«, »mi ruski narod«, »naš ruski jazik«, itd.

Proces nacionalne emancipacije Karpatskih Rusina iako sporo i parcijalno razvijao se izmedju 1919. i 1938. zahvaljujući odredbama Pariskog-Sen Žermenskog sporazuma o miru kojima je stanovništvu Prikarpatske Rusije dodeljene Čehoslovačkoj priznat autonomni status (realizacija zaustavljena odredbama Minhenskog sporazuma-federalizacijom Čehoslovačke, nemačkom i madjarskom okupacijom i novim deobama regiona 1938-1945.

Poraz nacizma nije doneo poboljšanje, jer je najveći deo Karpatskog regiona pripojen Sovjetskom Savezu, a uspostavljanjem sovjetske dominacije u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Madjarskoj i Rumuniji prihvaćena sovjetska politika nepriznavanja rusinskog nacionalnog identiteta. Rusini u SSSR-u (Ukrajinskoj SSR) i zemljama sovjetskog bloka dekretom su proglašeni za Ukrajince, izjašnjavanje rusinske nacionalnosti je zabranjeno, u školama umesto govornog rusinskog uvedena nastava na ukrajinskom književnom jeziku, rad amaterskih kulturno-prosvetnih, sportskih i drugih udruženja i organizacija sa rusinskim predznakom je zabranjen, što je sve bilo praćeno unutrašnjim raseljavanjem (»operacija Vistula« u Poljskoj) i deportacijom stanovništva pograničnih regiona Poljske i Čehoslovačke u Sovjetski Savez. To je dovelo do jačanja procesa odnarodjavanja, jer su se Rusini u Poljskoj i Slovačkoj tražeći spas od diskriminacije i proganjanja radije izjašnjavali za pripadnost po svemu bližem poljskom i slovačkom nego ukrajinskom narodu, u Madjarskoj i Rumuniji mirili sa državnom politikom i izjašnjavali kao Madjari i Rumuni – što im je otvaralo vrata boljem društvenom položaju. Sve u svemu, u Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka Rusini su posle 1950-te kao narod jednostavno nestali, da bi se brojno oslabljeni, podeljeni i dezorijentisani pojavili posle nestanka istočnog bloka 1989/1991.

Sovjetsku politiku nepriznavanja rusinskog nacionalnog identiteta prihvatila je, iako ne u potpunosti 1945. i tadašnja Jugoslavija, ali je posle rezolucije kominforma i raskida sa sovjetskom politikom 1948/50. ovaj stav napušten. U medjuvremenu, prema njima nisu sprovodjene mere poput onih u zemljama istočnog bloka (nije zabranjeno korišćenje imena Rusnak/Rusin, nije nametnuto korišćenje ukrajinskog jezika u sistemu obrazovanja, informisanja, itd.). Svelo se sve na iskazivanje pripadnika rusinske i ukrajinske manjine prilikom prvih popisa stanovništva pod zajedničkim imenom »Rusini-Ukrajinci«, praćeno odlukom o »samoraspuštanju« Matice rusinske, prenošenju centra izdavačke delatnosti iz Ruskog Krstura u Novi Sad, stavljanju obrazovne i kulturno-prosvetne delatnosti pod okrilje pokrajinskih i republičkih organa i sl.

Nestankom Sovjetskog Saveza politika nepriznavanja rusinskog nacionalnog identiteta je napuštena u Rusiji i u svim zemljama Karpatskog regiona, izuzev u Ukrajini. To je dovelo ne samo do slobodnog izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti u Slovačkoj, Poljskoj, Madjarskoj, Rumuniji i Moldaviji (Republici Češkoj i Rusiji), pri čemu se broj onih koji se izjašnjavaju kao Rusini i maternji jezik nazivaju rusinski povećava iz godine u godinu, već i do oživljavanja nacionalno profilisanih - regionalnih pokreta objedinjenih od 1991. u forumu Svetskog kongresa Rusina.

Realizaciju svojih ciljeva – usmerenih na priznanje nacionalnog identiteta, statusa nacionalne manjine i kullturne autonomije - podeljene zajednice okupljene u forumu Svetskog kongresa traže u okviru država u kojima žive kao državljani (strahovanja i optužbe da se radi o separatističkom pokretu nisu osnovane, iako je u euforiji stvorenoj pomenama 1989/91., bilo i zahteva koji su išli dalje od toga, ali su se oni ugasili pre nego što su se definisali kao separatistički).

Današnja etno-politička, verska i jezička šarolikost u Karpatskom regionu podeljenom izmedju Ukrajine, Poljske, Slovačke, Madjarske i Rumunije, kao i očigledne razlike u stepenu kulturnog i materijalnog razvitka izmedju bačvansko-sremske zajednice i podeljenih karpatskih grupa predstavlja istorijsko nasledje koje opterećuje ne samo razvoj njihovog pokreta za nacionalnu emancipaciju, već i odnose izmedju zemalja čiji su državljani, bili tamo priznati u statusu nacionalne manjine ili ne. To je učinilo da je »rusinsko pitanje« još uvek prisutno ne samo u unutrašnjem razvoju ovih zemalja, već i u evropskim političkim kretanjima.

Karpato-rusinski nacionalni pokret je danas predmet značajnog interesovanja u naučnim i političkim krugovima zemalja u kojima žive, kao i evropske i svetske javnosti. Kontroverze oko porekla i etničke pripadnosti Rusina sa naučnog, prenele su se na političko područje, sa tendencijom da se problem njihove nacionalne emancipacije sagleda sa stanovišta ljudskih i gradjanskih prava i sloboda koja uključuju pravo na nacionalnu samobitnost i kulturni razvoj, ako već ne i na kulturnu ili teritorijalnu autonomiju. Pri tome, postoji skoro jedinstveno shvatanje da se u svim zemljama u kojima žive radi o pokretu nacionalnog karaktera čiji se početak traži u srednje-evropskim kretanjima prve polovine 19. veka.

Nastojanja Karpatskih Rusina usmerenih na priznanje nacionalnog identiteta i kulturnu emancipaciju se danas ostvaruju u povoljnijim medjunarodnim uslovima, posebno u evropskom okruženju, pošto su Poveljom OUN, rezolucijama i konvencijama OEBS i drugih medjunarodnih organizacija stvoreni legalni i politički okviri za ostvarivanje kulturnih i političkih prava nacionalnih manjina.

Ukrajina je ostala usamljena u stavu negiranja nacionalnog identiteta Rusina, što predstavlja prepreku za njeno uključivanje u procese evropske integracije. Pozicija Ukrajine otežana je time što politiku osporavanja nacionalnog identiteta Rusinima prenosi na susedne i druge zemlje u kojima su oni priznati kao nacionalna manjina, što predstavlja flagrantno kršenje releventnih medjunarodnih konvencija. U tom pogledu veoma je ilustrativno delovanje Ukrajine, direktno i posredstvom lokalnih pro-ukrajinskih organizacija na teritoriji bivše Jugoslavije (Srbije na prvom mestu), kao i na teritoriji Poljske, Slovačke, Madjarske, Rumunije, zasnovano na stanovištu da su Rusini "najstarija ukrajinska dijaspora", "subetnos ukrajinske nacije", da im je Ukrajina "matična zemlja", itd. Cilj ovog delovanja, kad je reč o Srbiji je više nego očigledan: ako bačvansko-sremski Rusini koji su otišli najdalje u očuvanju i razvijanju svog istorijskog nasledja prihvate shvatanje da su Ukrajinci – rešeno je "rusinsko pitanje" u Ukrajini i u svetu...

(Napomena: očekuje se da bi režim predsednika Juščenko u tom pogledu mogao doneti promene u procesu politike demokratizacije i približavanja Evropskim integracijama, iako je on u prethodnom periodu takodje zastupao stav da su Rusini "deo ukrajinskog naroda", "subetnos ukrajinske nacije", itd.)

Bačko-sremski Rusnaci/Rusini predstavljaju jednu od najmalobrojnijih etničkih-nacionalnih zajednica u Srbiji, sa priznatim statusom nacionalne manjine bez matične zemlje i odgovarajućim pravima regulisanim ustavnim i zakonskim odredbama. Nastanjeni su pretežno na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, u sastavu Republike Srbije. Prema popisu stanovništva iz 1991., bilo ih je 17.795., a prema popisu 2002. – 15.905, u jednom i u drugom slučaju čine oko 0,2% stanovništva Srbije, odnosno oko 0,9% stanovništva Vojvodine.

Doselili su se izmedju 1745. i 1765. iz severoistočnih krajeva Ugarske u sastavu tadašnje Habsburške monarhije (županije Zemplin, Šaroš, Boršod, Abaudj, Maramaroš i dr.) u današnju Vojvodinu, par decenija ranije oslobodjenu od Turaka. Prve grupe Rusina »slobodnog statusa« došle su samoinicijativno, u potrazi za boljim životom. Po njihovom dolasku, cesarske vlasti Zomborskog distrikta su posebnim ugovorima sa tzv. «lokatorima« (»agentima«, biranim medju »prvacima«, ovlašćenim da u severnim provincijama vrbuju doseljenike), dozvolile naseljevanje do 200 porodica »Rutena slobodnog statusa, vizantijsko-katoličkog obreda« (Unijati) u Bač Kerestur, današnji Ruski Krstur i do 160 porodica u današnju Kucuru. Sa ovim je oko 1765. organizovano naseljavanja praktično završeno, iako je pojedinačnih dolazaka bilo i narednih deceniju-dve. Sve u svemu, procenjuje se da se ukupan broj doseljenika kretao izmedju 2.000 i 3.000.

Iako izloženi teškoćama prilagodjavanja života u ravnici, njihov broj se povećavao, tako da ih je u prvoj deceniji 19. veka bilo više od 6.000, a polovinom 19. veka preko 7.500. Od toga u Ruskom Krsturu oko 4.300, u Kucuri oko 2.500, na području Novog Sada i Šajkaške oko 600 i na području Srema i Istočne Slavonije, od Šida do Vukovara i Osijeka oko 1.200.

Doseljenici su i u »novom kraju« do 1918. bili izloženi politici asimilacije (»madjarizacije«) kao i njihovi sunarodnici u »starom kraju«, ali su se uspešnije odupirali zahvaljujući boljim ekonomskim uslovima, životu u kompaktnoj zajednici (Ruski Krstur, Kucura), kao »svoji medju svojima«, veoma izrazitoj težnji za obrazovanjem i slobodnijem delovanju Crkve – sveštenika koji su poticali iz naroda i držali ga na okupu u Grko-katoličkoj (Unijatskoj) veri, izjednačenoj u osećanju naroda sa pripadnošću etničkoj zajednici.

Raspadom Austro-Ugarske i priključenjem Vojvodine Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. (za prisajedinjenje su se izjasnili i predstavnici Rusina u Velikoj skupštini Vojvodine), počeo je novi period u životu Bačko-sremskih Rusina. U novoj državi su prvi put u svojoj istoriji bili priznati kao manjina Slovenskog porekla sa pravima na nivou tadašnjih shvatanja, za razliku od njihovih sunarodnika koji su u »starom kraju«, podeljeni izmedju nekoliko država na priznanje čekali do promena 1989/90/91., a neki to nisu dobili ni do danas.

U Kraljevini Jugoslaviji posle 1918. vodjeni su službeno pod nazivom »Rusini«, »Ruteni«, u mešovitoj sredini u Bačkoj i Sremu bili su poznati pod nazivom »Ruteni«, »Rusi«, »Rusiči«, »Malo Rusi«, »Rušnjaci«, »Rusnaci«.

Najbliži su im, u pogledu jezika, običaja, itd., stanovnici Prjašovske oblasti u Republici Slovačkoj, kao i Lemko u Poljskoj, koji takodje imenom »Rusini«, »Rusnaci« izražavaju svoje etničko poreklo.

Ovdašnji Rusnaci/Rusini se odlikuju visokim stepenom očuvanosti etničkog identiteta (osećaj zajedničkog porekla, jezik, običaji, vera, patronimi-prezimena, itd.), kao i svojom usredsredjenošću na rad i život sa većinskim narodom u čijoj su se ekonomskoj, kulturnoj i državotvornoj sredini našli i ostvarili uslove za opstanak i razvoj, kao ravnopravni gradjani, sa priznatim statusom etničke-nacionalne manjine uključeni su u sve životne tokove svoje sredine.

Period izmedju 1918. i 1941. ispunjen je okončanjem procesa etničke-nacionalne homogenizacije, standardizovanja jezika, razvojem osnovnog obrazovanja na maternjem jeziku, formiranjem nacionalne inteligencije (učitelja, profesora, lekara, advokata, itd.), osnivanjem prvih kulturno-prosvetnih organizacija (»Ruske Narodne Prosvitne Družtvo«-RNPD, 1919., »Kulturno-prosvitni sojuz Juhoslovenskih Rusinoh«, 1933., i dr.), štampanjem prvih novina, udžbenika za osnovno obrazovanje, časopisa za decu, književnih-proznih, poetskih i dramskih dela, radom amaterskih kulturnih i folklornih društava, pozorišta, itd., i izjednačavanjem u materijalnom-ekonomskom stanju sa većinskim stanovništvom.

Madjarska okupacija 1941-1944. donela je prekid u radu svih organizacija i svake aktivnosti, izuzev one stavljene pod kontrolu okupacionih vlasti u funkciji madjarizacije kakva je u vreme Austrougarske i osamostaljivanja Madjarske od 1918. vodjena prema delu zajednice nastanjene u severoistočnim krajevima Madjarske, sa centrom oko Užhoroda-Ungvara. U tom cilju podržavane su i kontrolisane veze izmedju Severne i Južne zajednice, u čemu je politizovanoj Crkvi, sa naglaskom na Katoličanstvo (Zagreb, Kaptol i Rim) bila namenjena značajna uloga.

Period posle 1945., u okviru državne politike nacionalne ravnopravnosti doneo je nove mogućnosti za razvoj i afirmaciju istorijskog nasledja, kulturnog razvitka i obrazovanja, kao i za ravnopravno uključivanje u sve društvene tokove, što je rezultiralo razvijanjem i učvršćivanjem obrazovnih, kulturnih, informativnih, umetničkih, sportskih i drugih institucija sa nacionalnim predznakom - kad je reč o nacionalnim manjinama bez presedana u svetu.

Period izmedju 1990. i 2000. godine, bio je ispunjen brojnim iskušenjima i teškoćama (opšte prilike – prvo ograničavanje lokalne samouprave, ukidanje opština Ruski Krstur, Kucura, Djurdjevo, zatim pojave nacionalizma od kojeg nisu bili poštedjeni ni oni sami, samovolja vlasti, siromaštvo, iseljavanje, na kraju rat i raspad SFRJ koji je ostavio deo rusinske zajednice u Hrvatskoj i Bosni, itd.) ozbiljno su ugrozile opstanak i rad osnovnih institucija i dovele u pitanje osnovna ustavno-pravna rešenja kojima su bili utvrdjeni status, položaj i prava zajednice kao nacionalne manjine.

Promene ostvarene u oktobru 2000. godine donele odstranjivanje ekscesa i smirivanje u opšte-društvenim kretanjima i odnosu prema nacionalnim manjinama, ali ne i neophodnu stabilizaciju na proklamovanom putu demokratizacije i uključivanje u proces evropske integracije. Republički Zakon o zaštiti prava nacionalnih manjina, donet u ovom periodu, postavljen na principima »pozitivne diskriminacije« manjina predstavlja značajno dostignuće, ali se u uslovima nerešenih osnovnih pitanja državne zajednice Srbija-Crna Gora, brojnih drugih problema (nepostojanja pratećih propisa na republičkom nivou, itd.) i opšteg siromaštva veoma teško realizuje na željeni način.

Sve u svemu, medjutim, kad se pogleda u prošlost, izlazi da su Bačvansko-sremski Rusini, iako im ni ovde nije uvek bilo lako bolje prošli od svojih sunarodnika koji su ostali u »starom kraju«, podeljeni izmedju nekoliko državnih zajednica, izloženi asimilaciji, prinudjeni da se kao etnička zajednica izjašnjavaju »po volji« državnih vlasti, da bi danas u nekim zemljama bili svedeni na beznačajni broj, bez biološke moći za revitalizaciju i služili koliko za dokazivanje današnje politike nacionalne ravnopravnosti (slučaj sa Madjarskom i Rumunijom).

Za razliku od onih u »starom kraju«, doseljenici u Bačku su se ne samo održali više od dva i po veka, već i brojno povećali do »mase« sposobne za život, materijalno izjednačili sa većinskim stanovništvom u čiji su kulturni, ekonomski i državotvorni prostor ušli, očuvali svoje običaje i jezik, razvili se do prepoznatljivog kulturnog i, zašto ne reći, nacionalnog identiteta. U tom pogledu, ovdašnju Rusnaci mogu se uzeti kao primer bez presedana u svetu, s obzirom na mali broj i u osnovi samo jedan talas doseljenika i odsustvo značajnijih veza sa sunarodnicima u drugim zemljama.

Održali su se u »novom kraju« zahvaljujući ne samo svojoj vitalnosti i spremnosti na prilagodjavanje uslovima života, već i činjenici da su se identifikovali sa interesima sredine u koju su ušli – i od nje bili prihvaćeni »kao takvi«, različiti.

Radilo se o »obostranim prihvatanju« zasnovanom na svesti o zajedničkom Slovenskom poreklu. Da nije bilo toga, nestali bi i ovde, jer koliko je politika madjarizacije za one u »starom kraju« u Madjarskoj bila nepodnošljiva sve do 1991., toliko je bila teška i za ove u »novom kraju« do 1918., ali su posledice za ovdašnje bile teže: zajednica od svega par hiljada pripadnika branila se od denacionalizacije zatvaranjem kao u tvrdjavu u svoja dva naselja (Ruski Krstur, Kucura), održavala sklapanjem brakova u svom krugu, što je dovelo do toga da se na kraju Austro-ugarskog perioda brojno povećala na oko 20.000 - povezanih rodbinskim vezama »do trećeg kolena«, sa biološkim posledicama o kojima je suvišno govoriti. Prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini SHS 1918., u kojoj su priznati kao Slovenska manjina i uključeni u sve društvene tokove - došlo je za njih i sa tog stanovišta kao spasenje.

Posledice »života u slobodi i ravnopravnosti«, bez kvalifikovanja na pozitivne i negativne mogu se svesti u prvom redu na činjenicu da su se ovde održali i razvili do prepoznatljivog etničkog i kulturnog identiteta i kao takvi uključili u sve društveno-političke tokove svoje šire zajednice, ali i na činjenicu da su »od rodjenja«, ako već ne i »po rodjenju« vlasnici dva jezika – rusinskog i srpskog, koje koriste bez razlikovanja na »naš« i »tudji«, na kraju da medju manjinskim etničkim zajednicama imaju, po svoj prilici procentualno najveći broj mešovitih brakova iz kojih se deca podjednako osećaju kao »jedno i drugo«, sve dok u društvu oko njih vlada normalna situacija.

Sa prvim grupama doseljenika dolazili su njihovi sveštenici Grko-katoličke (Unijatske) crkve, birani po pravilu izmedju pripadnika istog karpato-rusinskog porekla, sa znanjem slovenskih-karpato-rusinskih dijalekata, kao i madjarskog i latinskog, po dolasku bi brzo učili i srpski. Oni su okupljali vernike u okviru crkvene opštine, upućivali ih na rešavanje egzistencijalnih problema, vodili knjige rodjenih, venčanih, delovali ne samo kao dušebrižnici, već i kao narodni prosvetitelji. Sa crkvom je išla i škola u kojoj su sveštenici i pojci-kantori iz katehizisa koje su donosili iz »starog kraja« učili decu moralnim shvatanjima i vrednom radu. Škole sa nastavom na maternjem jeziku ustanovljene su u prvim godinama po doseljavanju u Bačku, u Ruskom Krsturu 1753., Kucuri 1765., Šidu 1818., i Novom Sadu 1829., kasnije u Djurdjevu i drugim mestima u koja su se naseljavali u Bačkoj, Sremu i Slavoniji. Bile su to konfesionalne škole »trivijalke« u kojima se na maternjem jeziku učilo čitanje i pisanje, račun i veronauka. Crkva je, u tom ranom periodu ispunjenom teškim iskušenjima dala najveći doprinos očuvanju svesti o pripadnosti zajednici »svojih« Rusnaka, Rutena karpatskog teritorijalnog porekla, u čemu je očuvanje govornog jezika, širenje pismenosti i obrazovanja bilo odlučujuće.

Prvi školovani ljudi su dolazili iz crkvenih redova, bili su to sveštenici, koji su otvorili proces kulturnoj homogenizaciji ovoj maloj zajednici odvojenoj od glavnine svog naroda, položili osnove pismenosti na narodnom jeziku, kodifikovanju književnog jezika (dr Gabrijel Kostelnik, »Gramatika bačvansko-ruskog jezika«, Sremski Karlovci, 1923.), prihvatanju moralnih normi zasnovanih na očuvanju porodice i upućivanju na popravljanje života vrednim radom. Njihova osnovna nastojanja, razumljivo, bila su usmerena u pravcu očuvanja zajednice u Grko-katoličkoj (Unijatskoj) veri, što je zahtevalo mnogo napora, s obzirom na još živa sećanja o pripadnosti staroj, Pravoslavnoj veri, probudjena u novoj, pretežno pravoslavnoj sredini, u kojoj su se crkveni obredi obavljali na njima razumljivom, staro-slovenskom jeziku (prve decenije po doseljavanju obeležene su sukobima izmedju čvrstih sledbenika grko-katoličke crkve i »otpadnika« okrenutih pravoslavlju, čiji je ishod bio predodredjen činjenicom da je u ugovoru o doseljavanju bila odredba prema kojoj svi doseljenici moraju biti »Ruteni slobodnog statusa...grko-katoličke veroispovesti«).

Crkva, koja je više decenija bila jedina zajednička narodna institucija, zahvaljujući svom radu na prosvećivanju u kojem se konfesionalno izjednačavalo sa »narodnim« i kulturno-prosvetnim stekla je ugled čuvara narodnog bića i doprinela da se u osećanju naroda pripadnost Grko-katoličkoj veri identifikuje sa pripadnošću nacionalnoj zajednici. Ništa u tome ne umanjuje njenu ulogu, ali ne može biti ni prećutana činjenica da, budući okrenuta Rimu nije mogla da ostane po strani od složenih političkih kretanja u starom i u novom kraju, pre svega onih iz istorijskog sukobljavanja Zapadnog i Istočnog sveta – Katolicizma i Pravoslavlja, što je ostavljalo negativne posledice na stanje u Zajednici.

Reći Rusinu da je Ukrajinac, isto je što reći Ukrajincu da je Rus, i obratno. Osećaj različitosti u odnosu jednih na druge podjednako je danas prisutan u narodu, kako medju Rusinima, tako i medju Ukrajincima. Ukrajinac, ovaj ovde, kao i onaj u Kijevu nikad neće reći za sebe da je Rusin, niti da je njegov jezik rusinski, pogotovo »ruski«. Rusin, opet, ne smatra da imenom Rusnak/Rusin iskazuje svoju pripadnost ukrajinskom narodu, bez obzira na istorijsko značenje ovog imena.

Za tvrdjenje da je »etnonim Rusin samo staro ime za pripadnika ukrajinskog naroda« (»sinonim po horizontali i vertikali«!) i iz toga izvlačiti zaključak da su Bačvansko-sremski Rusini »najstarija ukrajinska dijaspora«, »deo ukrajinskog naroda«, itd., nema naučnih argumenata. U nauci se to, uostalom i ne dokazuje, osim u delu savremene ukrajinske istoriografije, koja genezu ukrajinstva traži u mitskoj prošlosti. Argumentima koji se pri tome koriste moglo bi se »dokazivati«, izmedju ostalog i da su Rusi i Belorusi samo »regionalna varijanta« ukrajinskog naroda. I obratno...

Ostavljajući po strani pitanje istorijskog porekla, etničke-nacionalne pripadnosti Rusina, stepena i perspektive »nacionalnog budjenja« onih u Ukrajini, Poljskoj, Slovačkoj, Madjarskoj i Moldaviji, kao i pitanja vezana za suštinu i ciljeve njihovih današnjih nastojanja (koja se kreću u okvirima zahteva za priznanje etničkog identiteta, ravnopravnosti i kulturne autonomije), zadržaćemo se za početak samo na pitanjima koja se odnose na Bačvansko-sremske Rusine.

Prvo što se u cilju razjašnjavanja ovih pitanja mora reći jeste činjenica da su ovdašnji Rusini iz »starog kraja« sa sobom doneli »svoje ime« Rusnak, Rusnaci (»mi ruski narod«, »mi ruski ljudze«), svoj govorni ruski, rusnacki, rusinski jezik i običaje koji su iz vezivali za starije slovensko-karpatsko-rusko, a ne za novije ukrajinsko nasledje. Zatim, da su ovde, razvijajući svoje istorijsko nasledje, pod razumljivim uticajem slovensko-srpske sredine priveli kraju proces jezičke i kulturne homogenizacije i postali takvi kakvi su danas: svesni posebnosti u odnosu na pripadnike ukrajinskog i drugih slovenskih naroda, ali i jezičkih i drugih osobenosti u odnosu na svoje sunarodnike koji su u Karpatskim oblastima podeljeni izmedju Ukrajine, Poljske, Slovačke, Madjarske i Rumunije i bili izloženi sistematskoj politici odnarodjavanja do nestanka Sovjetskog Saveza i lagerskog sistema početkom 90-tih prošlog veka.

Procesi ukrajinskog nacionalnog budjenja koji su se u 19. veku odvijali »s druge strane Karpata«, sa centrom oko Kijeva dolazili i do onih u Karpatskim oblastima samo kao zakasneli odjek prenošen i usadjivan »političkim-državotvornim merama« (Galicija, današnja najzapadnija oblasti Ukrajine se u tom pogledu može uzeti kao primer). Ovi naši, u Novom kraju, odvojeni prostorom i vremenom ne samo da ovim pokretom nisu bili zahvaćeni, već jedva da su za njega nešto i znali, sve dok ih na prelazu 19/20. veka nije »otkrio« etnolog-folklorista Volodimir Hnjatuk iz Galicije (Lavova), od kada datiraju oprečne rasprave o njihovoj etničkoj-nacionalnoj pripadnosti, čemu je i on sam u dobroj meri doprineo nedorečenim i protivurečnim zaključcima. Bilo je to, inače, vreme romantičarskog nacionalnog budjenja i traženja nacionalnog identiteta u Karpatskim oblastima, a u današnjoj Ukrajini već i definisanog državotvornog pokreta, ostvarivano u složenim uslovima sukobljavanja »istočnih« (Ruskih-rusofilskih,) i »zapadnih« (Poljskih, Madjarskih, itd.) državnih aspiracija, isprepletanih u većoj ili manjoj meri sa verskim trvenjima izmedju Katoličanstva i Pravoslavlja. U Karpatskim krajevima na periferiji državnih granica Rusije, uključujući i zapadne krajeve današnje Ukrajine (Galicija) koji su u dužim intervalima bili u sastavu Poljske i Madjarske, uticaj ovih drugih, Zapadnih-Katoličkih faktora oličenih u Uniji (Brestovska, 1596., Užhorodska, 1646.,) na razbijanje jedinstvenog narodnog korpusa i odnarodjivanje bio je snažniji, delovao je organizovano u kontinuitetu od 16/17. veka, dajući dokaza da Unija ni u duhovnoj sferi nije bila zasnovana na kompromisu.

Unija je u tom procesu doprinela više deobi jedinstvenog Slovenskog – pravoslavnog, čak i Ukrajinskog narodnog korpusa, drugim rečima razlikama izmedju onih koji se danas nazivaju Rusinima i onih koji se danas nazivaju Ukrajinacima, kao i onih koji se danas nazivaju Ukrajincima i onih koji se nazivaju Rusima, nego sve teritorijalne deobe i granice uspostavljane ratovima izmedju 16. i 20. veka. Osvajanjima su stvarane države i ucrtavane granice koje su bile podložne promenama u zavisnosti od odnosa snaga, ali razlike stvorene crkvenim raskolom nisu potirane, što je ostavljalo dalekosežne posledice na proces nacionalnog formiranja. Crkvena unija je otvarala put Zapadnoj, katoličkoj civilizaciji prema jednom delu Istočne, slovenske civilizacije, donosila promene ne samo u sferi verskog-religioznog, već i nacionalnog opredeljenja. Treba samo sa tog stanovišta pogledati na etničku šarolikost u svim »zonama dodira« u Karpatskim oblastima Poljske, Ukrajine, (Čeho)Slovačke, Madjarske, Rumunije, Moldavije.

Kad je reč o razlikama koje je donela Unija i onome što one potencijalno nose u današnjem svetu, nema značaja pitanje koliko u tom »nacionalnom« ima »verskog«, što se tako očigledno vidi na primeru Bačvansko-sremskih Rusina. Ili, još bolje na stanju s jedne i druge strane zapadnih granica današnje Ukrajine, utvrdjenih od strane Sovjetskog Saveza 1945., u težnji da se u granicama Ukrajinske SSR nadju svi pripadnici ukrajinskog naroda. Koliko god bilo tog »verskog«, ono teži i u odvojenim uslovima življenja najčešće uspeva da se ispolji kao »nacionalno«. Ni nove državne granice uspostavljene 1945., ni kasnija masovna preseljenja stanovništva, motivisana nastojanjem da se svi pripadnici ukrajinskog naroda nadju u granicama »svoje države« nisu otklonile nacionalne razlike stvorene verskim raskolom i dugom odvojenošću - kad je reč o Rusinima od središta ukrajinske nacionalne integracije, što se tako očigledno potvrdilo posle kolapsa Sovjetskog-lagerskog sistema (primere uticaja na nacionalno formiranje zasnovane na posledicama »susreta« Istočne i Zapadne religije ili shvaćeno šire civilizacije - mogli bi naći i na ovim nama bližim prostorima, s tim što bi tu morali dodati i uticaj Islama).

Ako je u podeljenim zajednicama u Karpatskim krajevima osećanje različitosti od Ukrajinaca i Rusa na jednoj, kao i od Poljaka i Slovaka na drugoj strani bilo i ostalo zamagljeno različitom predznakom za ime i mešanjem verske i nacionalne pripadnosti, na kraju i pripadnošću državnoj zajednici, u »odcepljenoj« Bačvansko-sremskoj zajednici toga nije bilo. Odsustvo značajnijih veza sa sunarodnicima od kojih su se odvojili, teritorijalna i vremenska distanca su u procesu njihovog formiranja činili svoje, jačali »primarni« osećaj etničke i kulturne posebnosti i doveli do današnjeg stanja. Osećaj različitosti u odnosu na Ukrajince izražavan imenom (»Rusnak/Rusnaci«, »naš ruski narod«), govornim, kasnije i kodifikovanim-književnim jezikom (»naš ruski jazik«) i običajima donetim iz starog kraja bio je očigledan, što je uočila i nova državna zajednica Kraljevina SHS koja im je 1919/20. priznala status etničke manjine Slovenskog porekla u skladu sa obavezama iz povelje Društva naroda, identifikujući ih sa Rusijom i ruskim narodom, a ne sa Ukrajinom i ukrajinskim narodom o kojoj se medju Rusinima i u široj jugoslovensko-srpskoj javnosti u ono vreme jedva nešto znalo.

Ostavljajući opet po strani Rusine s jedne i sa druge strane Karpata ma kako se nazivali, razlike izmedju Bačvansko-sremskih Rusina i Ukrajinaca u običajima, načinu života, folkloru, odevanju, gradnji domova, prezimenima (patronimi), na kraju i jeziku (ne mogu se razumeti bez prevodioca), itd., veće su nego razlike izmedju Ukrajinaca i Rusa, Ukrajinaca i Belorusa, pogotovo izmedju Srba i Crnogoraca, Srba i Hrvata, kojima niko

povratak na naslovnu stranu 

jednu stranicu nazad

dalje

РУСНАЦИ НА ИНТЕРНЕТУ  CYBER RUTHENIA   CYBER ART  DOWNLOAD RUSYN FONT  АРХИВА  ПОЧАТНИ БОК