razuman ne osporava nacionalnu osobenost (pri čemu je »nacionalnost«, razume se, podjednako atribut kako »velike«, »većinske«, tako i »male«, »manjinske« zajednice).

Bačvansko-sremski Rusini ni nacionalno ni kulturno nisu »diferencijacija ukrajinskog identiteta«, pogotovo »subetnička grupa koja pripada ukrajinskoj naciji«, kako se to tvrdi u zvaničnim dokumentima Ukrajine, što se vidi i iz izveštaja Evropskom savetu o stanju medjunacionalnih odnosa iz 1999., u kojem se kaže:

»Malobrojne etnografske (subetničke) grupe ukrajinskog etnosa formirane su u Ukrajini u uslovima posebnih istorijskih i geografskih uslova. To su bojki, huculi, lamki... u zapadnim delovima Ukrajine i litvanci i poliščuki...Preovladajuća većina predstavanika ovih etnografskih grupa identifikuje se kao ukrajinci. Predstavnici istih etnografskih grupa ukrajinskog naroda, naime bojki, huculi i lamki nastanjuju takodje teritorije izvan granica Ukrajine (Istočna Slovačka, Madjarska, Poljska, Savezna Republika Jugoslavija, Hrvatska, Kanada, SAD) i imaju državljanstvo ovih zemalja. Deo predstavnika ovih etnografskih grupa usled odvojenosti od procesa konsolidacije ukrajinske nacije koji se desio na teritoriji Ukrajine sačuvao je svoje staro ime Rusin...Informacija o etničkoj i političkoj situaciji na teritorije Ukrajine na kojoj žive data je u prilogu »SUBETNIČKE GRUPE UKRAJINSKE NACIJE«.

(Navodimo ovaj izvod iz izveštaja ukrajinske vlade Savetu Evrope o sprovodjenju Okvirne konvencije o zaštiti prava nacionalnih manjina od 02.11.1999., u originalu na engleskom jeziku, koji ilustruje ne samo suštinu shvatanja, već i neprikladnu terminologiju i ortografiju/.Dodatak »Subethnic Groups of Nationalities in Ukraine« koji se ovde spominje nije dostupan javnosti/: »Ethnographic /sub-ethnic/ groups of the Ukrainian Ethnos in small numbers are formed in Ukraine owing to pecularities of historical development and geographical conditions. They are boiks, hutsuls, lamks...in the western regions of Ukraine and lytvyn and polishchuks.. Overhelming majority of representatives of this ethnographic groups identifies itself as the Ukrainians. Representatives of same ethnographic groups of the Ukraine people, in particular boiks, hutsuls and lamks reside also over the border of Ukraine (Eastern Slovakia. Hungary, Poland, Union Republic of Yugoslavia, Croatia, Canada, the USA) and have relevant citizenship of these countries. Part of representatives of this ethnographic groups owing to the isolation from processus of consolidation of the Ukrainian nation that happened in the territory of Ukraine preserved ancien own name of Rusyny...The information of ethnic and political situation in environment of this part of Ukraine is given in appendix »SUB-ETHNIC GROUPS OF THE NATIONALITIES OF UKRAINE..«) videti na www.humanrights.coe.int/minorities/index).

Realnost potvrduje da Bačvansko-sremski Rusini imaju svoj etno-kulturni identitet zasnovan na starijem slovensko-ruskom-karpatskom nasledju, izražen imenom-etnonimom »Rus » (»ja ruski človek«, »mi ruski ljudze«, »naš ruski narod«), jezikom (»naš ruski jazik«, »naša ruska bešeda«) običajima (»našo ruski običaji«), itd., različit od ukrajinskog. Kad kaže za sebe da je Rusnak/Rusin, ne izražava time svoju pripadnost ukrajinskom narodu, bez obzira šta je to ime nekad negde moglo da znači. Etnonim-ime »Rusin« je »starije« i od današnjih Ukrajinaca i od današnjih Rusina i pripada podjednako svim Slovenskim narodima. Ako se već vezuje za neki od današnjih Slovenskih naroda, istorijski bi to mogli biti pre Rusi koji su ga očuvali, nego Ukrajinci koji su ga izgubili (žitelji u perifernim krajevima Rusije i danas će za sebe reći »Ja zdešnjij Rusin, a vot etot tam, von Tatarin«). Posmatrano u današnjem etno-nacionalnom kontekstu – pripada pre Rusinima kao takvim nego Ukrajincima. Jer, iako se poreklo tog imena teritorijalno i vremenski vezuje za Kijevsku Rusiju (Kijevska Rus ) vremena Olega, Igora, Vladimira i Jaroslava (9/11. vek), ono se u procesu ekspanzije osnovnog Slovenskog-ruskog jezgra i nacionalnog formiranja sačuvalo u Moskovskoj i drugim ruskim zemljama, a ironijom istorijskog razvoja izgubilo u središtu svog porekla, sa kojim se identifikuje današnja Ukrajina. Pitanje »ko je kome ukrao ime« i šta je starije, »Rusin« ili »Ukrajinac« moglo bi imati smisla samo ako se iz sfere nauke ne bi prenosilo u sferu politike definisane na nivou «šta je bilo pre«. Sa političkog-utilitarističkog stanovišta, medjutim, moguće je »dokazivati« i da su svi Slovenski narodi već u praskozorje svoje istorije bili to što su danas i da im je današnja Ukrajina – »Matična zemlja«, a svi oni – »ukrajinska dijaspora«...

Kad je reč o istorijskim pitanjima vezanim za pojmove »narod«, »nacija«, itd., znanje na nivou osnovne pismenosti nas uči da su nekada davno svi Slovenski narodi bili manje-više jedno isto, ako su to ikada zaista bili, a onda su im se »putevi razišli« i oni su postali takvi kakvi su danas - različiti jedni od drugih (»I razišli su se Sloveni po Zemlji i nazvali se imenima svojim«, da se pozovemo na jednog savremenog ukrajinskog istoričara koji nije opsednut mitologijom).

U tradiciji i narodnom sećanju Bačvansko-sremskih Rusina ne postoji osećaj pripadnosti ukrajinskom narodu, pogotovo Ukrajini kao »Matičnoj zemlji«. Za Ukrajinu kao takvu, u ovdašnjoj rusinskoj zajednici jedva da se nešto znalo sve do priliva izbeglica posle oktobarske revolucije, koji su ih učili da pevaju ukrajinske pesme i igraju ukrajinske igre obučeni u vezene košulje i šarene šalvare. Činjenica da se za ovih više od dva i po veka života odavde nikad niko iz ekonomskih i političkih razloga nije iselio u Ukrajinu-govori dovoljno o tome. O nekim nostalgično-emocionalnim motivima, poput onih koji ovdašnje pripadnike madjarske, slovačke, rumunske i drugih nacionalnih manjina upućuju okretanju svojoj matičnoj zemlji – ne može se ni govoriti. Ovdašnji Rusini, ako su već morali, iseljavali su se i iseljavaju se širom sveta, od Novog Zelanda, Australije, preko Nemačke, Austrije, Švajcarske, Francuske i Švedske do Kanade, SAD, Čilea, Bolivije i Južne Afrike, svuda samo ne u zemlju koja im se tako velikodušno nudi kao »Matica«.

Ovdašnji Rusini osećaj pripadnosti ukrajinskom narodu i ukrajinskoj državi nisu doneli iz starog kraja - kako su i mogli kad toga tada tamo nije bilo, niti su ga u novom kraju stekli i pored neosporne istorijske bliskosti i više decenijskim nastojanjima jednog dela sveštenih lica Unijatske crkve oslonjenih na Rim, a danas uglavnom predstavnika »inteligencije« koji nastojanjima da se Rusini »izjasne«(!?) za ukrajinsku nacionalnost pokušavaju da od prošlosti koje nije bilo naprave budućnost koje ne može biti, čime se i na ovom malom primeru potvrdjuje pravilo da je »zakasneli nacionalizam« proizvod »frustrirane, nezadovoljne kvazi-inteligencije«. Niko ne može vratiti istorijski proces i nastaviti ga tamo gde se prekinuo, posledice tog procesa se ne mogu izbrisati.

»Ukrajinski« nacionalni identitet Rusina se ne može izvoditi iz zajedničkog porekla, zajedničko poreklo se ne može izjednačiti sa nacionalnom pripadnošću, već i zbog toga što Rusini svoje poreklo dele sa svim slovenskim narodima, a ne samo sa ukrajinskim, što je slučaj i sa ukrajinskim narodom. Istorijsko nasledje (običaji, folklor, način života, itd.) vezuje Rusine za starije slovensko-rusko, ako već ne za Karpatsko područje, a ne za novije ukrajinsko čije korene nalazimo oko Kijeva. Traženje nacionalnog identiteta Bačvansko-sremskih Rusina u Kijevskoj Rusiji 9-11. veka, shvaćenoj kao postojbini ukrajinskog naroda i preteči današnje ukrajinske države, Volinsko-suzdaljskoj kneževini 12-13. veka shvaćenoj kao »našoj zajedničkoj ukrajinskoj državi«, narodnim-hetmansko-kozačkim ustancima i pokretima na teritoriji današnje Ukrajine u 17. veku oličenim u ciljevima koje je izražavao Bogdan Hmeljnjicki (na stranu što postoje grubi falsifikati i kad se dokazuje njegovo »ukrajinstvo«), itd., ne može se naučno braniti. U istorijskom-kulturnom nasledju i pamćenju ovdašnjih Rusina nema osećanja pripadnosti ukrajinskom narodu, nema mesta za Bogdana Hmeljnjickog, nema sećanja na slavnu kozačku prošlost »našeg naroda«, nema sećanja na Tarasa Ševčenka, Ivana Franka i drugih rodonačelnika ukrajinskog nacionalnog preporoda.

Ostavljajući po strani pitanje da li se i u kojoj meri Karpato-rusinski-etnički korpus od kojeg su se polovinom 18. veka ovdašnji Rusini odvojili, posebno onaj najbrojniji deo koji se danas nalazi u sastavu Ukrajine u uslovima nepriznavanja nacionalne posebnosti identifikovao sa ukrajinskom nacijom (sve što se tamo danas dešava govori da nema ni potpune identifikacije ni mirenja sa položajem), činjenica je da krajevi iz kojih su se preci ovdašnjih Rusina doselili nikad nisu bili u sastavu ukrajinske države, na te krajeve nije pretendovao ni »pobedonosni« Sovjetski Savez kad je za Ukrajinsku SSR uspostavljao na zapadu etničke granice 1945., jedno i drugo već samo po sebi upućuje na odredjeni zaključak kad je reč o nacionalnoj prirodi ovdašnjih Rusina. I da je to tako kako se tvrdi od strane nosilaca ukrajinskog nacionalnog integralizma - zajedničko teritorijalno poreklo i zajednička prošlost bi samo toliko i značili. Realnost i aspiracije rusinskog življa u Ukrajini, kao i u drugim zemljama, pokazuje da u tom pogledu »pripadnost« državi i integracija u društveno-političke tokove druge nacije ne znači ništa.

Kad je reč o poreklu i prošlosti, sve što je »zajedničko« izmedju Rusina i Ukrajinaca može se naći i kad je reč o Ukrajincima i Rusima, Poljacima, Česima, Slovacima, Srbima i Hrvatima i svim slovenskim narodima. Tražiti kontinuitet u postojanju nekog naroda od praistorije do danas predstavlja naučnu besmislicu, a svodjenje nacionalne identifikacije na zajedničko etničko i teritorijalno poreklo predstavlja političku manipulaciju. Po toj logici nacionalnog identifikovanja na osnovu istorijskog porekla i habitata, Rusi i Belorusi, da se opet ograničimo samo na njih - mogli bi biti proglašeni za »ukrajinsku dijasporu«, »deo ukrajinskog naroda«, i u krajnjem predstavljali samo »subetnos ukrajinske nacije«. Ali, i obratno, moglo bi se tvrditi da ukrajinski narod predstavlja »samo regionalnu varijantu ruskog nacionalnog korpusa«...

Procesi formiranja ukrajinske nacije su se vremenski i prostorno odvijali daleko od Karpatskih Rusina, oni nisu bili deo ukrajinskog nacionalnog formiranja, ali jesu bili njime zahvaćeni od druge polovine 19. veka, što se vidi u današnjem stanju u zapadnim oblastima Ukrajine (Galicija). Kad je reč o Bačvansko-sremskim Rusinima, oni su se, da ponovimo, u viševekovnom procesu širenja i kretanja stanovništva u ranom srednjem veku našli sa ove, Panonske strane Karpata, ako već tamo nisu bili deo autohtonog stanovništva, kako se to na nekim stranama tvrdi, u svakom slučaju daleko od centra »ukrajinske nacionalne integracije«. U vreme kad su ti krajevi pripadali Ugarskoj, doselili su se u današnju Bačku, pre nego što je bilo ukrajinske nacije i države i razvili se do toga kakvi su danas. Do ovdašnjih, odvojenih prostorom i vemenom, da se opet ograničimo na njih – procesi ukrajinskog nacionalnog budjenja dolazili su samo kao odjek, u vreme kad su oni bili svesni svog porekla, tradicije, jezika i imali osnovne uslove za njihovo očuvanje.

Ostavljajući prošlost prošlosti, bez obzira odakle su i kakvi došli i koliko je u tome stvarno bili »zajedničkog«, istorijska je činjenica da su oni u starom, Karpatskom kraju očuvali svoje staro slovensko-rusko-karpatsko nasledje i danas oslobodjeni prisilne denacionalizacije okrenuli se traženju puteva nacionalne emancipacije, a ovi u novom kraju, pod uticajem slovensko-srpske sredine koja ih je prihvatili kao takve - razvili do prepoznatljivog kulturnog i nacionalnog identiteta. O tome koliko različitog od ukrajinskog – dovoljno je pogledati stvarnost.

Politika Ukrajine prema ovdašnjim Rusinima od proglašenja nezavisnosti 1991., predstavlja nastavak sovjetske politike negiranja nacionalnog identiteta Rusinima, potvrdjene stavom prema kojem Jugoslovenski, Bačvansko-sremski Rusini predstavljaju deo »sovjetskog ukrajinskog naroda« i u Sovjetskom Savezu imaju »Matičnu zemlju«, »zaštitnika i pokrovitelja«.

Ovo shvatanje je izneo prvi sovjetski ambasador u Beogradu Lavrentijev, na skupu sa predstavnicima Rusina 1947., što je predstavljalo aktuelizovanje »postanovljenija« KP Ukrajine usvojenog dvadesetih godina prošlog veka kao odgovor na odluke Pariskog-Sen Žermenskog mirovnog sporazuma 1919., kojima je Rusinima u zapadnim karpatskim oblastima koji su raspadom Austrougarske pripali Čehoslovačkoj priznat nacionalni identitet i pravo na kulturnu i teritorijalnu autonomiju.

Karakteristično je da je u stavu Sovjetskog Saveza u prvi plan stavljano »nacionalno«, a ne »ideološko«. Time se, delom objašnjava činjenica da je »samo« desetak Rusina bilo osudjeno »po liniji Kominforma« (pitanje je, naravno, da li je i za to bilo stvarnih razloga) i da je rusinska zajednica iz ovog perioda izašla samoukidanjem »Ruske matke« i stavljanjem kulturne i druge aktivnosti pod strožiju državno-partijsku kontrolu, a ne i ograničavanjem manjinskog statusa i odgovarajućih prava, za razliku od onoga šta se sa njima dešavalo u zemljama Istočnog bloka. Činjenica da ova politika »nacionalne sovjetizacije« nije nailazila na odziv medju Bačvansko-sremskim Rusinima bila je, po svoj prilici odlučujuća za stav tadašnjih jugoslovenskih vlasti.

Aktivnost zagovornika »ukrajinizacije« Rusina, posle kratkog zatišja u post-informbirovskom periodu, oživela je u periodu normalizovanja odnosa SFRJ sa Sovjetskim Savezom početkom 60-tih godina i domaćih rasprava oko ustavnih amandmana i ustava iz 1968/1974. Kao nosilac ove aktivnosti javila se samoproglašena grupa »rusinskih intelektualaca« (!?), čiji su stavovi bili formulisani u »Pismu 159« potpisnika, upućenom pokrajinskom komitetu SK Vojvodine 2. januara 1967.

Navodimo ovde osnovne zahteve iz ovog pisma, a u prilogu uvodni deo i obrazloženje, značajni za razumevanje postavljenih ciljeva sa stanovišta »ispravne, marksističke ideologije«:

»Tražimo (1) Da naša Ruska Ukrajinska narodnost u odnosu na svoju matičnu zemlju dobije isti tretman kao i sve druge narodnosti u AP Vojvodini (Naša narodnost je takav status uspostavila 1947., posredstvom direktnih i službenih kontakata sa ambasadom SSSR u Beogradu).

Ovi zahtevi nisu naišli na odziv medju Rusinima, a od strane Pokrajinskih organa Vojvodine su ocenjeni kao »izraz nacionalističkog slepila« i odbačeni. Društvo istoričara Vojvodine je na to reagovalo objavljivanjem zbornika radova »Iz istorije Rusina do 1941.« (sa prilozima dr Slavka Gavrilovića, dr Branislava Vranješevića, dr Arpad Lebla, dr Nikole L. Gaćeša, dr Milenka Palića), pobijajući naučnim argumentima stavove pro-ukrajinski orijentisane grupe. To je dovelo do njihovog povlačenja i izvesnog smirivanja, ali ne i do odustajanja od ciljeva.

Prilikom raspravljanja vodjenih u institucijama Vojvodine povodom ovih zahteva, ukazano je i na »negativna iskustva u vezi sa nasilnom ukrajinizacijom koja je posle Drugog svetskog rata, pod uticajem tadašnjih odnosa u socijalističkom lageru vršena nad Rusinima u Čehoslovačkoj-Istočnoj Slovačkoj oblasti Prjašova i dalje prema istoku sve do granica sa SSSR, što znači u krajevima iz kojih se pre oko 250 godina doselila većina predaka današnjih Rusina u Jugoslaviju. Tada se većina tamošnjih Rusina počela izjašnjavati za Slovake sa kojima zajedno žive, prema kojima osećaju veću bliskost i čiji jezik bolje razumeju nego literaturni ukrajinski koji im se nametao kroz škole i sredstva informisanja. Medjutim, čim je ovaj pritisak prestao, oni su se opet počeli opredeljivati kao Rusini«.

Aktivnost je obnovljena u kriznim godinama SFRJ 1989/90/91., osnivanjem Saveza Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije (pod okriljem davno nestale Savezne konferencije socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije - SK SSRNJ), pri čemu su šira društveno-politička previranja i strahovanja unutar Rusinske zajednice korišćeni kao argument u prilog tezi da je izjašnjavanje i oslonac na Ukrajinu jedina garancija za opstanak, a »vertikalno povezivanje« na nacionalnoj osnovi oko jedne organizacije – neophodnost (dokle se u tome išlo, govori podatak da se 1992/93. širio glas da je Ukrajina odredila za Rusine čitav jedan reon u »najlepšem delu Ukrajine« u slučaju da budu primorani na iseljavanje!).

U istupanjima, delovanju i ciljevima Saveza Rusina i Ukrajinaca više je nego očigledan kontinuitet sa programom potpisnika »Pisma 159«, samo što su ideološki verbalizam i argumentacija onog vremena zasnovani na najbanalnijoj marksističko-lagerskoj argumentaciji danas zavijeni u mitološku-nacionalističku odoru. Kao da se i na ovom malom primeru može uočiti izvesna zakonitost u evoluciji karakteristična za pojedine socijalističke zemlje u tranziciji.

Za razumevanje današnje politike Ukrajine prema nacionalnim manjinama indikativno je pored kovanice »subetnos ukrajinske nacije« i korišćenje termina »etnografske grupe« umesto adekvatnijeg »etničke grupe«, kao i jasno etno-centrističko shvatanje prema kojem se pod terminom »Ukrajinski narod« smatraju »gradjani Ukrajine svih nacionalnosti«, a pod terminom »Ukrajinska nacija« - »gradjani ukrajinske nacionalnosti«. (u navedenom izveštaju se kaže »The Ukrainian people«...means the citizens of Ukraine of all nationalities... and the term »The Ukrainian nation« - the citizens of the Ukrainian nationality«).

Argumentacija korišćena u javnim raspravama i radovima u prilog shvatanju da Rusini pripadaju ukrajinskom etničkom-nacionalnom, kulturnom i jezičkom području zasnovana je na ideologiji tradicionalnog ukrajinskog »integralnog nacionalizma« i sovjetskoj politici negiranja nacionalnog identiteta Rusinima prilagodjena današnjim, dnevno-političkim potrebama državne politike. Genezu ovog shvatanja nalazimo u pseudonaučnim radovima i programu krajnje desničarskih teoretičara ukrajinskog »integralnog-delotvornog nacionalizma« prošlog veka, kakvi su bili Mikola Mihnovskij (autor dela »Samostalna Ukrajina«, Lvov, 1990.), Dmitrij Doncov (autor dela »Nacionalizam«, ponovljeno izdanje London-Toronto 1966.), Sciborski Mikola (autor dela »Naciokratija«, Prag, 1942.), i drugi, koji su se uoči Drugog svetskog rata javljali kao lideri ekstremnog nacionalističkog pokreta čiji su pripadnici delovali kao pomoćni odredi nemačkih okupacionih snaga (UNA, UPO) u Ukrajini za vreme rata, što je dalo povoda sovjetskim i poljskim vlastima da u nastojanju da slome terorističke grupe koje su se u Karpatskim oblastima održale posle poraza nacističke Nemačke preduzimaju mere preseljavanja Lemko-rusinskog življa, izjednačenog u političkom vidjenju sa ekstremnim ukrajinskim nacionalizmom u Sibir i širom Poljske.

Politika nepriznavanja nacionalnog identiteta Rusinima, koju je posle nestanka Sovjetskog Saveza i proglašenju nezavisnosti 1991. preuzela Ukrajina i podele u okviru Rusinske zajednice na pitanju »ko smo i šta smo« čiji se početak identifikuje sa prilivom izbeglica iz Karpatskih krajeva 1918/22. bile su do 1941. ograničene na rasprave u uskom krugu školovanih ljudi (sveštenstvo, učitelji), da bi kasnije poprimile politički karakter. Na istorijske verske (Pravoslavlje – Unijatstvo) karakteristične za prve decenije po doseljavanju, došle su posle Prvog svetskog rata nacionalne podele (Rusini - Ukrajinci), koje su se, kao po pravilu razbuktavale u periodima kriza, revolucija, ratova i promena granica (1914/1920., 1941/48., 1989/92.) kako u »starom«, tako i u »novom kraju« i poprimale politički i ideološki karakter (upućivali jedne da se okreću Berlinu, Rimu, Budimpešti i Zagrebu, druge – Moskvi).

Ove rasprave i podele nisu proizlazile iz unutrašnje-socijalne i kulturne prirode već definisanog i stabilizovanog etničkog bića ovdašnjih Rusina, niti iz stanja u lokalnom okruženju. Sve su donete spolja, kao posledica sukoba interesa drugih, u kojima je ovdašnja Rusinska zajednica instrumentalizovana, bez mogućnosti da na njih utiče.

Sa tog stanovišta, mora se danas jasnije nego ikad postaviti pitanje: kakve to interese ima nezavisna, demokratska i konačno »svoja« Ukrajina koja je preuzela i nastavila u novoj odori sovjetsku politiku nepriznavanja nacionalnog identiteta Rusinima uopšte i svojatanja Bačvansko-sremskih Rusina (da bi se u to uverili, dovoljno je uporediti izjave i delovanje zvaničnih iz Kijeva i zahteve Saveza Rusina i Ukrajinaca sa zahtevima autora »Pisma 159« iz 1968/69.)?

Kakvim ciljevima teži zvanična ukrajinska politika time što nastoji da jednoj bliskoj i srodnoj, ali ne-ukrajinskoj nacionalnoj zajednici daleko od njenih granica, posredstvom lokalne organizacije koju podržava nametne osećanje pripadnosti ukrajinskom narodu i postavi se kao zaštitnik i garant prava koja je ova zajednica, ma kako se zvala obezbedila u kulturnoj, ekonomskoj i državotvornoj zajednici Srpskog naroda pre nego što se Ukrajina kao država pojavila na medjunarodnoj sceni?

Da li odgovor na ovo pitanje treba tražiti u svetlosti činjenice da se Ukrajina oglušuje o zahteve Ukrajinskih Rusina i preporuke Evropskih institucija da im prizna etničku posebnost, kulturnu ako već ne i teritorijalnu autonomiju i odgovarajuća manjinska prava? Takav zaključak se nameće sam po sebi. Naime, ako se Bačvansko-sremski Rusini koji su najdalje otišli u kulturnom i drugom razvitku, u mnogočemu uzor ostalim, uključujući i one u Ukrajini priklone shvatanju da su »deo ukrajinskog naroda« - šta preostaje onim drugim koji su tek pre neku deceniju dobili mogućnost da obnavljaju svoje etničko i kulturno nasledje, pogotovo onima kojima se to još uvek osporava – nego da prihvate zvaničan stav i izjasne se kao Ukrajinci!? I rešeno »Rusinsko nacionalno pitanje« u Ukrajini, a u susednim državama Ukrajina ima svoju »dijasporu«, nacionalnu manjinu i legitimno pravo zaštitnika njihovih prava.

U tom pogledu, veoma je ilustrativna teza koju su iznosili nosioci zahteva u prilog identifikacije Bačvansko-sremskih Rusina sa Ukrajinom, prema kojoj su Rusini izvan ukrajinskih državnih granica - Ukrajinci već i zbog toga što je »većina Rusina inkorporirana u ukrajinsku naciju i državu«, pripadaju »ukrajinskoj nacionalnoj integraciji«, »ukrajinskom geo-nacionalnom prostoru« (!?).

Ova nastojanja, očigledno, prevazilaze značaj male Bačvansko-sremske rusinske zajednice, u njima je ona i ovoga puta samo sredstvo za ostvarivanje politike koja nema nikakve veze sa njihovim stvarnim etničkim-nacionalnim karakterom i interesima njenih pripadnika, ali ni sa interesima šire Srpske-Crnogorske zajednice.

Utoliko više zabrinjava pasivan stav i današnjih državnih vlasti SCG. Ovde kao da nema nikoga ko bi jasno rekao da ova aktivnost predstavlja kršenje ustavno-pravnog poretka ove zemlje, nije dozvoljena u medjunarodnim odnosima, ide na štetu i široj zajednici. U ovoj aktivnosti se, naime, ne radi o slobodi i pravu na nacionalno izjašnjavanje, niti o pravu opcije, već o zloupotrebi tog prava, pri čemu angažovanje spoljnih faktora i oklevanje zvaničnih vlasti da se o tome izjasne daje osnova za postavljanje pitanja o kakvim se obzirima i interesima u odnosima sa Ukrajinom radi. U tom stavu izbegavanja javnog kvalifikovanja, čak i više – tolerisanje delovanja i finansijska podrška organizacijama i pojedincima na liniji »usadjivanja« ako ne i promene nacionalnog identiteta sopstvenih državljana Zajednica Srbija i Crna Gora se našla apsolutno usamljena.

BAČVANSKO-SREMSKIH RUSINA

1. »RUSKA MATKA« (Matica rusinska), osnovana u Ruskom Krsturu 1945. godine na tradiciji kulturno-prosvetnih organizacija koje su delovale u periodu izmedju Prvog i Drugog svetskog rata, kao društvena nepolitička, vanstranačka organizacija Bačvansko-sremskih Rusina koji u Jugoslaviji vide svoju otadžbinu. Deluje na platformi očuvanja i razvijanja etno-kulturnog nasledja Bačvansko-sremskih Rusina, saradnje i razumevanja sa većinskim narodom i pripadnicima drugih etničkih-nacionalnih zajednica u Jugoslaviji.

Ruska matka se afirmisala kao vodeća kulturno-prosvetna organizacija Bačvansko-sremskih Rusina i sve do 1990. bila jedina takva rusinska organizacija. U prvim posleratnim godinama 1945-1948., dala je značajan doprinos obnavljanju institucija koje su bile ukinute za vreme okupacije 1941-1944., kao i podsticaj njihovoj aktivnosti, posebno obrazovanju na maternjem jeziku, informativno-izdavačkoj delatnosti i uključivanju Rusina u aktuelne društvene tokove šire zajednice na ravnopravnoj osnovi.

U političkoj klimi nastaloj rezolucijom Kominforma 1948., doneta je odluka o samoraspuštanju Ruske Matke, pri čemu nije bila bez značaja činjenica da je u politici Sovjetskog Saveza bio zastupljen stav prema kome Jugoslovenski Rusini predstavljaju »deo sovjetskog ukrajinskog naroda« (Sovjetski ambasador Lavrentijev u Beogradu 1947., prilikom susreta sa predstavnicima Rusinske zajednice održanom na njegov poziv).

Delatnost je, medjutim, nastavljena posredstvom postojećih obrazovnih-izdavačkih-informativnih institucija, odnosno amaterskih lokalnih kulturno-umetničkih društava i udruženja objedinjenih u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine, pod većom državnom kontrolom kad je reč o političkom delovanju, ali na programskim opredeljenjima autentičnog etničkog i kulturnog nasledja sve do 1990., kada je »Ruska Matka« obnovljena i nastavila rad na okupljanju i očuvanju Zajednice.

Obeležavanje 200 godišnjice (1947.), kao i 250 godišnjice doseljavanja (1995.) u Bačku, dve najveće manifestacije u tom periodu, predstavljalo je svojevrsnu istorijsku smotru materijalnih i kulturnih dostignuća Rusinske zajednice, potvrdu njene vitalnosti i donelo novi polet nastojanjima usmerenim na afirmaciju istorijskog nasledja u uslovima boljim nego u prošlosti (pokušaji da se obeležavanje 250 godišnjice doseljavanja pretvori u plebiscitarno izjašnjavanje za ukrajinsku nacionalnost doživeli su neuspeh).

Ruska matka je organizovana na teritorijalnoj osnovi, prilagodjenoj ostvarivanju programskih ciljeva. Pored Upravnog odbora sa sedištem u Ruskom Krsturu, postoje mesni odbori u mestima sa Rusinskim stanovništvom. Upravni odbor, predsednik, četiri potpredsednika, generalni sekretar, rukovodioci mesnih organizacija i sekcija predstavljaju rukovodstvo Ruske matke. Učlanjivanje je dobrovoljno, na ličnoj ili porodičnoj osnovi, otvoreno za pripadnike svih nacionalnosti, aktivnost i rad na programskim opredeljenjima nije uslovljena učlanjivanjem. Finansira se iz doprinosa članova, donacija i pomoći društvene zajednice, najveći deo rada odvija se na dobrovoljnoj osnovi i ličnom doprinosu, niko za svoj rad ne prima finansijsku naknadu.

Ruska matka je jedan od osnivača Svetskog Kongresa Rusina sa sedištem u Prjašovu, Republika Slovačka, kao i pridruženi član Organizacije Evropskih Nedržavotvornih naroda »Maison de Pays«, sa sedištem u Kanu, Francuska.

Gledajući u retrospektivi na rad i ulogu Ruske matke u toku pola veka od njenog osnivanja, mora se konstatovati da je istrajavala na izvornoj ulozi opšte-rusinske kulturno-prosvetne organizacije, iako u kriznim periodima na ovim prostorima ni ona nije ostala poštedjena zastranjivanja svog vremena, što ju je na domaćoj sceni vodilo politizaciji, a na medjunarodnoj uključivanju u procese u kojima zajednica Bačvansko-sremskih Rusina nije imala interesa, niti na njih mogla uticati.

U glavnom odboru, pored predsednika, potpredsednika izabrani su i predsedavajući sekcija za Kulturu, Obrazovanje, Informisanje, Privredni razvoj, Zdravstvo i ekologiju, Duhovni život i sakralno nasledje, Aktivnost mladih, Medjunarodne veze, kao i predsedavajući Nadzornog odbora i predstavnik u Svetskom kongresu Rusnaka (Rusina, Lemka).

Ruska matka je član foruma »Svetski kongres Rusina« od njegovog osnivanja 1991. Svetski kongres Rusina, kao zajednički forum Rusinskih zajednica u svetu, osnovan na platformi okupljanja i saradnje u cilju očuvanja i unapredjenja kulturnog nasledja i obezbedjenja manjinskih prava Rusina u zemljama u kojima žive. U radu Kongresa učestvuju predstavnici Rusinskih zajednica iz evropskih i prekomorskih zemalja.

Prvi, osnivački sastanak Kongresa održan je 1991. u mestu Medzilaborci u Slovačkoj, zatim u dvogodišnjim razmacima u Poljskoj (Krynica), Jugoslaviji (Ruski Krstur), Madjarskoj (Budimpešta), Ukrajini (Užhorod), uz ograničenja u pogledu sastava delegacija i programa rada, od strane državnih organa, Republici Češkoj (Prag), sedmi ponovo u Slovačkoj (Prešov), 2003., osmi u Poljskoj u junu 2005., na kojem je za predsednika sa dvogodišnjim mandatom izabran dr P. R. Magoči, profesor Toronto univerziteta u Kanadi, autor brojnih naučnih dela iz istorije Rusina i prve Enciklopedije istorije i kulture Rusina (u glavni odbor, pored predstavnika matičnih organizacija zemalja u kojima žive Rusini, uključujući i Ukrajinu, izabran je predsednik Matice rusinske, Djura Papuga). Sa ovog, pored toga što je kao i sa svih prethodnih kongresa upućen je zahtev ukrajinskoj vladi da prizna nacionalni identitet Rusinima u Ukrajini prihvaćena je i inicijativa da se prilikom naredne posete ukrajinskog predsednika V. Juščenka u Kongresu SAD, s pozivom na zvaničan stav američke administracije pokrene pitanje priznanja nacionalnog identiteta Rusina u Ukrajini). Naredni, deveti kongres Svetskog foruma Rusina održaće se u Rumuniji, u oblasti Maramureš.

Posredstvom ovog foruma, pripadnici Rusinske zajednice širom sveta dobili su prvi put u svojoj istoriji mogućnost da saradjuju preko državnih granica koje ih dele i zajedničkim nastojanjima rade na očuvanji i afirmaciji svog etničkog i kulturnog nasledja.

Na skupovima Svetskog kongresa Rusina izražavano je jednodušno priznanje Jugoslaviji i Srbiji na njihovoj politici ravnopravnosti i poštovanja prava nacionalnim manjinama, a učesnicima Ruske matke, kao predstavnicima kulturno najrazvijenijeg dela svetske Rusinske zajednice na njihovom doprinosu jačanju osećanja zajedništva Rusinskih zajednica u svetu.

Učešće i rad predstavnika Ruske matke u Svetskom kongresu Rusina zasnovano je na shvatanju da na emancipaciju i ostvarivanje prava podeljenih Rusinskih zajednica u Karpatskim krajevima Bačvansko-sremska zajednica može da utiče samo demonstriranjem svojih dostignuća i iskustva, jer se u tom procesu radi o unutrašnjim stvarima konkretnih država i zajednica u odnosu na koje ona može da izražava samo solidarnost i razumevanje.

Osnovano 1970. sa sedištem u Novom Sadu u cilju očuvanja, razvoja i standardizovanja Rusinskog književnog jezika, književnosti i kullture, izdaje godišnjak »Studia Ruthenica«. Okuplja oko sebe širok krug afirmisanih domaćih i stranih slavista, istoričara i književnika koji se bave pitanjima Rusinskog i Slavenskih jezika i literature. Svojim kulturno-prosvetnim i obrazovnim radom, kao i podrškom izdavačke delatnosti Društvo se afirmisalo kao najznačajnija institucija rusinska – nacionalna institucija i doprinelo razvijanju »Rusinistike« kao posebne grane Slavistike. Radovi stručnjaka okupljenih oko Društva doprineli su tome da književni jezik Bačvansko-sremskih Rusina ravnopravno stane u red Slavenskih jezika (rusinski je kao književni kodifikovan 1924., od 1974, je kao jedan od pet jezika u službenoj upotrebi u Vojvodini).

Društvo ima 870 članova iz svih Rusinskih sredina, medju kojima veći broj naučnika Slavista iz Rusije, Estonije, Poljske, Slovačke, Češke, Madjarske, Švedske, SAD, Kanade), kao i podružnice u Ruskom Krsturu, Vrbasu, Kucuri, Djurdjevu i Šidu.

Predsednik društva je prof. Barna Vladimir, predsednik skupštine prof. Irina Papuga (prvi predsednik, pok. prof. Mikola Kočiš, lingvista, književnik i pedagog, drugi prof. Irina Papuga, pedagog i kulturni radnik, treći dr Mihajlo Fejsa koji su utemeljili i postavili rad Društva na naučne osnove), sedište je Novom Sadu, e-mai papugai@Eunet.yu.

»Savez Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije« osnovan je 1990. (posle usaglašavanja u Saveznoj konferenciji socijalističkog saveza radnog naroda) na platformi identifikacije Rusina sa Ukrajincima, njihovog okupljanja radi očuvanja i razvijanja njihovog kulturnog nasledja, zaštite i unapredjenja njihovih prava u Jugoslaviji i saradnje sa Ukrajinom (tada Ukrajinskom SSR) kao »matičnom zemljom«.

Osnivačkoj skupštini, pored predstavnika Pokrajinske organizacije SSRNJ i predstavnika vlasti prisustvovali su zam. ambasadora SSSR Vitalij Koldovski, tadašnji direktor Doma sovjetske kulture Anatolij Šostak (koji se pojavio u Beogradu 2001/02., ovoga puta kao ambasador Ukrajine!), predstavnik »Udruženja Ukrajina« (»Tovaristvo Ukrajina«) iz Kijeva Vitalij Sobko, i drugi.

Od osnivanja, na osnovu plana o kulturnim vezama Saveza sa udruženjem »Tovaristvo Ukrajina« saradjivali su sa Ukrajinskom SSR (posete kulturnih i drugih radnika, folklornih i sličnih ansambla, itd.). Pojavljivanjem Ukrajine kao nezavisne zemlje 1991., saradnja je intenzivirana, dobila nove forme i sadržaje direktnim kontaktima sa vlastima u Kijevu, učešćem predstavnika Ukrajinske ambasade na skupovima i manifestacijama Saveza, upućivanjem studenata na univerzitetske studije u Ukrajinu (književnost, istorija, film, pozorište, žurnalistika, medjunarodni odnosi-diplomatija, i sl.), prihvatanjem humanitarne pomoći, dodeljivanjem priznanja za književnost, kulturni i naučni rad i doprinos u razvijanju saradnje sa Ukrajinom, itd.

Savez je uspostavio saradnju sa Fondom ukrajinske kulture u Kijevu, pristupio Evropskom (EKU) i Svetskom ukrajinskom forumu, Svetskoj federaciji ukrajinskih lemkovskih udruženja (SFULO), i sličnim proukrajinskim organizacijama u Slovačkoj, Madjarskoj, Rumuniji, Češkoj i Poljskoj (gde je, posle jasno definisanog stava o posebnosti Rusina i Ukrajinaca dozvoljeno organizovanje samo nacionalnih rusinskih, odnosno ukrajinskih udruženja, dok u Hrvatskoj još postoji Savez Rusina i Ukrajinaca, svojevremeno ogranak ovdašnjeg, ali razgraničenog na dve nacionalne zajednice, tako da nema više zajedničkih predstavništava u državnim i drugim institucijama).

Aktivnost Saveza RiU je od osnivanja poprimila naglašene političke ciljeve, što je kulminiralo zahtevima da se Rusinima u Jugoslaviji »prizna status Ukrajinske nacionalne manjine i sporazumom sa Ukrajinom garantuje njihov položaj i prava«.

U stavovima Saveza prihvaćeno je shvatanje Ukrajine prema kojem ovdašnji Rusini predstavljaju »najstariju ukrajinsku dijasporu«, »deo ukrajinskog naroda«, »subetnos ukrajinske nacije«, da je rusinski jezik »dijalekt ukrajinskog književnog jezika«, »etnonim Rusin samo regionalno ime za Ukrajinca«, da im je »Ukrajina matična zemlja«, »garant opstanka«, itd., shodno tome da im treba priznati i bilateralnim (»ako treba i medjunarodnim«) sporazumom garantovati status ukrajinske nacionalne manjine...

Na »naučnim skupovima« održavanim u organizaciji Saveza u Novom Sadu 1995., 2003. i 2004., uz učešće predstavnika iz Ukrajine otvarano je »Rusinsko pitanje u Evropi«, razradjivana teorija o »jednom narodu sa dva imena i dva jezika«, itd., sa tezom da su jugoslovenski i drugi Rusini izvan granica Ukrajine - »Ukrajinci već i zbog toga što su deo etnikuma čiji je najveći deo integrisan u ukrajinsku naciju«. itd.

Predstavnici Saveza su u svojim javnim istupanjima zastupali i u sredstvima informisanja na rusinskom jeziku (ali i u novosadskim i beogradskim dnevnicima na srpskom jeziku) popularisali stavove prema kojima se insistiranjem na posebnosti Rusina razvija »Rusinski nacionalizam i šovinizam«, »otvara mogućnost političke instrumentalizacije rusinskog pitanja radi destabilizacije zapadne granice Ukrajine kao nezavisne države«, podržava »separatizam u Ukrajini«, »od čega Jugoslavija ima samo štete«, »podrška (beogradskih vlasti) rusinskoj struji sa ukrajinskom fobijom u medjunarodnim relacijama znači podršku rusinskom separatizmu u Ukrajini«, itd. S druge strane, da se kultura ovdašnjih Rusina negiranjem Ukrajine kao matične zemlje »svodi na seoske atare«, da je »okretanje ka Ukrajini« u suočavanju sa procesom asimilacije (»posrbljivanjem«) i siromaštvom jedini način za očuvanje nacionalnog identiteta, ako ne i za opstanak rusinske zajednice. S vremena na vreme su se čuli i zahtevi da ovdašnje »državne vlasti prestanu sa favorizovanjem istorijski ograničene, veštačke-utopijske varijante rusinskog identiteta«, itd., sve to najčešće u prisustvu predstavnika vlasti, najčešće pokrajinskih.

Savez je izrazio protivljenje obnavljanju rada Rusinske matice 1990., argumentom da je »režimska organizacija« (posle oktobarskih promena 2000. tvrdjeno da su »oni oko Ruske matke« članovi JUL-a i SPS), da to vodi »razbijanju Saveza Rusina i Ukrajinaca«, doprinosi asimilaciji-odnarodjivanju i »posrbljivanju Rusina«, insistiranje na nacionalnoj posebnosti Rusina kvalifikovano je kao »političko rusinstvo«, kao »Rusinski nacionalizam«, što je posebnom deklaracijom osudjeno kao »podrška separatističkim težnjama u Ukrajini«, »podrška silama koje žele da razbiju Ukrajinu«. Zastupnici shvatanja o nacionalnim identitetu Rusina kvalifikovani su kao »velikorusinski nacionalisti«, »neprijatelji sopstvenog naroda, neprijatelji Ukrajine«, itd.

Uoči popisa stanovništva 2001., ponovljen je zahtev da (u prisustvu predstavnika pokrajinskih vlasti!) da se ukine mogućnost izjašnjavanja »Rusin« i uvede samo kategorija - »Rusin Ukrajinac«, (»bez povlake, bez crtice«), za razliku od ranijih zahteva da se vrati na kategoriju »Rusin-Ukrajinac i očekivanje da će »jugoslovenske vlasti prestati sa favorizovanjom istorijski ograničene, veštačke utopijske verzije rusinskog identiteta«.

Na slične pokušaje proukrajinskih organizacija u Rumuniji i Slovačkoj vlasti su reagovale veoma oštro, u Madjarskoj je zakonom o nacionalnim manjinama osporavanje nacionalnog identiteta zasnovanog na »realnosti i subjektivnom shvatanju« zabranjeno, u Hrvatskoj je potvrdjeno priznavanje posebnog nacionalnog identiteta Rusinima i Ukrajincima, a odnosom vlasti prilikom izbora, itd., onemogućeno svako osporavanje ovog stava (opredeljeni Rusini su birali svoje, opredeljeni Ukrajinci svoje zastupnike), u našem zakonu o nacionalnim manjinama nije preuzeta »teza« (član) o zabrani delovanja na osporavanju i promeni nacionalnog identiteta koja je postojala u jednom od prvih nacrta 2001., iz posrednih izvora i postupaka se moglo zaključiti da se radilo o shvatanju - »Bunjevce uz Hrvate, Vlahe uz Rumune, Rusine uz Ukrajince«.

Posle promena u oktobru 2000., predstavnici Saveza su izražavali zadovoljstvo odnosom »novih vlasti« (»imamo dobru saradnju i sa novim vlastima«), što se dokazivalo i činjenicom da je Savez dobijao finansijsku pomoć (»50.000 dinara na ime pomoći od Ministarstva za ljudska prava i etničke zajednice, 26.000 dinara od Pokrajinskog sekretarijata za pitanja manjina i 35.000 od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, nauku i obrazovanje«, »Ministarstvo za ljudska prava i etniučke zajednice finansiralo štampanje biltena Saveza«, itd.).

Predstavnici ovdašnje Ukrajinske nacionalne manjine (koja broji izmedju 4.000 i 5.000 pripadnika na teritoriji opština Kula, Vrbas, Novi Sad, Indjija, itd.), okupljeni oko svog nacionalnog kulturno-prosvetnog društva »Prosvita« su odbijali učlanjivanje i saradnju sa Savezom Rusina i Ukrajinaca, davali dokaza - rizikujući sukob sa svojom matičnom zemljom- Ukrajinom da je za njih neprihvatljiva politika favorizovanja Rusina zasnovana na shvatanju da su »Rusini i Ukrajinci jedno isto« (ovih dana su se definitivno odvojili i od tradicionalnog festivala Rusina i Ukrajinaca »Červena Ruža«, sa obrazloženjem da imaju svoju manifestaciju »Kalina«, stavljajući po ko zna koji put svoju matičnu zemlju da saradjuje sa organizacijom koju oni ne prihvataju).

U toku protekle decenije, oko 60 studenata rusinske nacionalne manjine koristilo je stipendiju ukrajinske vlade za univerzitetske studije i specijalizaciju, ali je karakteristično da su na odsek »ukrajinskih studija« (jezik, istorija, književnost, muzika, film, folklor, novinarstvo, medjunarodni odnosi i diplomatija (!) i sl., upisivani bez prijemnog ispita i formalnosti uobičajenih za domaće studente, dok je polaganje prijemnog ispita bio uslov za upis na odsek egzaktnih nauka i sl. Bilo kako, većina je po povratku nalazila plaćeni posao u rusinskim informativnim, kulturnim i sličnim institucijama, što je dugogodišnju praksu i sadržaj amaterskog rada. Nije poznato da li je i koliko ranijih godina pripadnika Ukrajinske nacionalne manjine bilo obuhvaćeno programima dodeljivanja stipendija za školovanje na univerzitetima u Ukrajini, kao ni da li je Ukrajina pružala »humanitarnu« i drugu pomoć udruženjima ukrajinske manjine mimo Saveza Rusina i Ukrajinaca. Ako je jednog i drugog bilo, odnos je takav da ostaje utisak da je to rezervisano samo za rusinske organizacije u kojima se okupljaju oni koji se opredeljuju za pripadnost Ukrajinskom narodu.

U periodu Miloševićeve vlasti kampanja »izjasnimo se za Ukrajince« poprimala je povremeno histerične razmere. Održavali su »naučne« i druge skupove i manifestacije, pevali i igrali ukrajinske pesme, odlazili u posetu i dovodili umetničke ansamble i goste iz Ukrajine koji su posredstvom sredstava informisanja finansiranih iz budžetskih sredstava namenjenih Rusinima da čuvaju i razvijaju svoje ubedjivali Rusine da su Ukrajinci. Odlazili su kolektivno pre i posle oktobra 2000. na referisanje kod ukrajinskog ambasadora (odgovoran za štampu, za kulturu, za obrazovanje, omladinu, ekonomske odnose, itd.), a ovaj bi sve to »saslušao sa razumevanjem, obećao podršku«, situirao odnos prema Rusinima »u dobre i svestrane medjudržavne odnose«, davao do znanja da se o svemu tome »razgovara na visokom državnom nivou«, što je sve bilo propraćeno fotgrafijama i publicitetom u »Ruskom slovu« i na televiziji, koliko da taj ruski-rusnacki narod zna ko je i šta mu valja raditi. Pri tome bilo je i ostalo upadljivo odsustvo takvog angažovanja prema pripadnicima i organizacijama ukrajinske nacionalne manjine, kojima je podrška i pomoć zbog nevolja u toku Drugog svetskog rata zaista potrebna. Sve posete iz Ukrajine su počinjale i završavale se medju Rusinima, uz manje ili više simbolično prisustvo predstavnika ukrajinske manjine. Sve u svemu, i kad se karakter i ciljevi ove aktivnosti ostave na stranu – ostaje činjenica da se ambasade Madjarske, Rumunije i Slovačke, da se opet ograničimo samo na njih ni u jednom periodu nedavne prošlosti nisu toliko angažovale prema stvarnim pripadnicima njihovih nacionalnih manjina!

Pozicije koje su nosioci ukrajinske politike prema Rusinima zauzimali u nacionalnom savetu, rusinskim sredstvima informisanja, savetima za izradu školskih programa i udžbenika, kulturnim i drugim organizacijama zahvaljujući tolerantnom stavu vlasti omogućavale su im monopol na tumačenje »istorijske istine« i interesa rusinske zajednice (Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje imenuje u komisiju za izradu uzdžbenika i nastavu sve do jednog člana Saveza Rusina i Ukrajinaca, čak i lektora za ukrajinski jezik sa Beogradskog univerziteta, a ne predstavnike Ruske matke i Društva za rusinski jezik i književnost, Novosadski centar za multikulturalnost piše alternativni izveštaj o stanju ljudskih i manjinskih prava u Vojvodini 2002. godine konsultujući se sa predstavnicima Saveza Rusina i Ukrajinaca, Akademskog društva Rusina Ukrajinaca i pokrajinskim sekretarom za informisanje/predsednikom rusinskog nacionalnog saveta, već tada u pravno sumnjivom položaju – a ne konsultuje se sa predstavnicima Ruske matke i Društva za rusinski jezik i književnost, autentičnim predstavnicima i nosiocima rada iz problematike o kojoj pišu izveštaj, itd.).

U periodu od kraja 2000. do početka 2004., u sredstvima informisanja na rusinskom jeziku jedva da se mogao naći neki prilog, izjava načelne prirode, pogotovo nasuprot shvatanjima ukrajinske politike (rukovodstvo »Ruskog slova« instalirano posle oktobarskih promena je prekinulo sa publikovanjem teksta »Neka aktuelna pitanja položaja i prava nacionalnih manjina«, zasnovanom na interpretaciji relevantnih evropskih i drugih konvencija, pisanim u dogovoru sa predstavnikom Monitoring komisije OEBS, itd.). Ako se negde nešto i pojavilo, bilo je propraćeno komentarima »nije stručnjak, nije kvalifikovan da o tome piše, i sl., stručnjacima su proglašavani samo oni koji su zastupali »ispravno gledište«, imali diplome ili ne.

Demonstrirali su u tome veću isključivost nego prethodne garniture u rusinskim institucijama koje su bile optuživane da su se identifikovali sa Miloševićevom režimom. Da apsurd bude veći, rukovodstva instalirana posle oktobra 2000. su »sve do 9. oktobra kada smo rešili da otkažemo poslušnost« (rečeno u prvom uvodniku »Novog Ruskog slova«13.10.2000.), bili zaposleni u rusinskim institucijama i uz toleranciju »onih« vlasti izražavali svoja proukrajinska shvatanja, objavljivali knjige, išli na skupove proukrajinskih organizacija u susedne zemlje, putovali u Ukrajinu, bili tamo primani na nivou ministara u vladi, dovodili »naučnike« iz Ukrajine, otvarali ovde »rusinsko pitanje u Evropi«- sve o državnom trošku, da bi posle promena u oktobru 2000 svadje oko svojih bednih plata predstavili kao borbu za demokratiju i interese rusinske zajednice.

Podele unutar rusinske zajednice poslednjih nekoliko decenija počinjale su na pitanju »ko smo i šta smo«, a politički karakter poprimale opredeljivanjem za političku-ideološku opciju koja je pružala podršku. U tom pogledu, veoma je poučna društveno-politička i ideološka evolucija kroz koju su nosioci »ukrajinske ideje« u ovoj sredini prošli od dvadesetih godina prošlog veka do danas (obišli su puni krug - od jedne krajnosti do druge, razdaljina izmedju te dve krajnosti, uostalom, nije ni velika).

Primetno je sve diskretnije postavljanje Rusinske Grko-katoličke (Unijatske) crkve (ranije sedište u Križevcima, Republika Hrvatska, danas Egzarhat za SCG sa sedištem u Ruskom Krsturu, Bačka) u odnosu na dnevnu aktivnost Saveza, argumentom da se, kao »Ckva svih Rusina« ne može opredeljivati »za jedno shvatanje«, što je upadljivo s obzirom da su osnivanje Saveza 1991. i prvi koraci bili propraćeni angažovanjem i pokroviteljstvom crkvenih krugova (osnovan »uz blagoslov« Vladike Križevačkog, održano posebno bogosluženje u Ruskom Krsturu povodom osnivačkog skupa, kasnije razmenjivane poruke podrške, itd.).

Nastojanja Saveza su u toku 2002/03. bila usmerena na zauzimanje pozicija u elektorskim telima i sastavu nacionalnog saveta. Nastupali su prvo sa stavom osnivanja jednog zajedničkog za Rusine i Ukrajince, kad su to pripadnici ukrajinske manjine kategorički odbili, što je u »Ruskom slovu« bilo propraćeno kritičkim komentarim, osporavanjem kredibiliteta predstavnicima udruženja Ukrajinske manjine »Prosvita« (»ne znaju gde su interesi ukrajinske manjine, nemaju odgovarajućih kadrova«, i sl.), zalagali su se da članovi Saveza budu zastupljeni u oba nacionalna saveta »zbog identične problematike«, što je predstavljalo pokušaj da sebi potvrde status legitimnog predstavnika i partnera vlastima u pitanjima od značaja kako za rusinsku, tako i za ukrajinsku zajednicu shvaćene kao »ukrajinska dijaspora u SCG«, »ukrajinska nacionalna manjina«, itd. Kampanja u prilog ovom shvatanju, na koju su odgovorne vlasti nisu javno reagovale (mesni odbor Demokratske stranke u Kucuri se oglasio sa podrškom u prilog jednog, zajedničkog nacionalnog saveta!) vodjena je pre svega u rusinskim sredstvima informisanja, uz manje više javnu podršku Ukrajinske ambasade i raznih ukrajinskih delegacija Novom Sadu, Vrbasu, Kucuri, itd.

Na skupu rusinskih elektora u Novom Sadu 2. novembra 2002., uz prisustvo predstavnika najvažnijih medjunarodnih organizacija (OEBS i dr.), pokrajinskih i saveznih vlasti formiran je poseban nacionalni savet rusinske manjine, u kojem su većinu dobili članovi Saveza, okupljeni oko pokrajinskog sekretara za informisanje, člana Demokratske stranke (proglašenog u »Ruskom slovu« za »novog političkog lidera Rusina«!) i sa tako osvojenih pozicija, posredstvom nacionalnog saveta nastavili sa politikom zasnovanom na platformi Saveza (primedba šefa misije OEBS M. Masarija da izbor predstavnika izvršne vlasti na mesto predsednika

 jednu stranicu nazad

dalje

povratak na naslovnu stranu

РУСНАЦИ НА ИНТЕРНЕТУ  CYBER RUTHENIA   CYBER ART  DOWNLOAD RUSYN FONT  АРХИВА  ПОЧАТНИ БОК