dok ne znam o čemu govorim«

...Japan je zemlja obrazovanih, znatiželjnih ljudi, pasioniranih ljubitelja knjige i pisane reči..U Japanu nema nepismenih, svi čitaju i pišu, čita i staro i mlado i svako može da nadje štivo koje ga interesuje... Japan je visoko razvijena zemlja u kojoj su sva područja života i aktivnosti povezana u jedinstveni sistem protoka podataka i informacija namenjenih javnosti...Japan je zemlja u kojoj štampani i audio-vizulni mediji i film predstavljaju deo svakodnevnog života gradjana...Japan je pionir u masovnoj proizvodnji i primeni, ako ne i u razvoju informacione tehnologije...Japan je zemlja koja živi u eri moderne informatike, u kojoj dominiraju kompjuterizovani sistemi telekomunikacija, elektronski mediji i masovna produkcija štampane reči i filma...Japan je ne samo ekonomska i finansijska, već upravo zbog toga i informativna supersila....

Nije teško dosetiti se da su ove konstatacije uzete iz japanske štampe, da bi se sa njima počelo sa opisivanjem japanskih sredstava informisanja, njihovog mesta i uloge u društvu.

Prihvativši ove konstatacije kao neosporne, Japan je zaista i informativna supersila, traženje odgovora na postavljena pitanja počinjemo sa pitanjem da li je u Japanu štampa (imamo u vidu sva sredstva informisanja) slobodna?

Odgovor je potvrdan. Jeste, slobodna je, u to nema nikakve sumnje. Prema anketama i nalazima raznih pozvanih i nepozvanih domaćih i medjunarodnih institucija koje se sa time bave, Japan spada u grupu zemalja u kojima je »sloboda štampe najveća«.

Sa ovim bi, pošto se to ne može osporavati, mogli i završiti ovu raspravu, kad se ne bi radilo o Japanu, zemlji specifične društvene organizacije i kulturne tradicije, u kojoj se sve pojave i vrednosti ispoljavaju drukčije nego u zemljama iz kojih dolaze ovakve ocene. Pošto se radi o Japanu, moraćemo se, ipak, pozabaviti načinom na koji se ispoljava sloboda štampe.

Da počnemo od opšte konstatacije da je Japan demokratska zemlja, zemlja stare kulture i obrazovanog naroda u kojoj su moralnost i osećanje za istinu i pravdu doboko usadjeni u svest i ponašanje ličnosti; zemlja dobrih zakona sa kojima su demokratska i gradjanska prava, sloboda mišljenja i pravo govora, kao i pravo na informisanje obezbedjena i zagarantovana, što je preduslov i za slobodu štampe.

Ustav garantuje slobodu govora i slobodu štampe kao deo osnovnih ljudskih prava. Gradjani i njihova udruženja mogu slobodno da izdaju novine i časopise, štampaju knjige, osnivaju Radio i TV stanice i bave se drugim vidovima masovnog informisanja. Ne postoji državni organ koji bi se bavio tim pitanjima, ne postoji zakon o štampi, nemaju instituciju cenzure, novinarima je ostavljeno da sami odredjuju uredjivačku politiku i rade po svojoj savesti – sve dok to nije u suprotnosti, da ne propustimo reći, sa krivičnim i drugim zakonima kojima se štiti društveni poredak, gradjanski red i mir, čast i prava i moralna osećanja gradjana...

Ustavnim odredbama, odredbama krivičnog i drugih zakona utvrdjeni su osnovni okviri rada sredstava informisanja, a zakonima o bežičnoj telegrafiji i emitovanju programa namenjenih javnosti posredstvom Radio i TV signala utvrdjeno je da gradjani i organizacije mogu osnivati Radio i TV stanice - ako prethodno dobiju od državnih organa licencu za korišćenje talasnih dužina i frekvencija »u okvirima ograničenih mogućnosti«.

Licenca se obnavlja svakih pet godina, a nadležni državni organi zadržavaju diskreciono pravo da obnove ili ne obnove njeno korišćenje...

U Japanu, zemlji obrazovanih, znatiželjnih ljudi, pasioniranih ljubitelja knjige i pisane reči, profesija novinara je, prirodno, veoma cenjena, ne bilo uzgred i veoma dobro plaćena, a oni sami o sebi, svojoj odgovornosti i ulozi u društvu imaju visoko mišljenje, što im, sem retkih izuzetaka koji spadaju u domen incidenata – niko ne osporava. Po tradiciji, to zanimanje pripada intelektualnoj eliti, pozvanoj ili samopozvanoj, svejedno, da informiše o zbivanjima kod kuće i u svetu, obrazuje, prosvećuje, usmerava i vodi kroz život svoje čitaoce.

U Japanu je štampa slobodna, slobodna u okviru definisanom, kao što smo videli, ustavom, krivičnim i drugim zakonima kojima se štiti društveni poredak, gradjanski red i mir, čast i prava i moralna osećanja gradjana, i diskrecionim pravom države da dodeljuje ili uskraćuje licencu za korišćenje kanala za emitovanje radio i TV programa. Novinari se, medjutim, u tim okvirima osećaju toliko slobodnim da i pored toga tvrde i dokazuju da je štampa »najslobodniji segment japanskog društva«, ne propuštajući da kažu da je »slobodna i odgovorna« - što, ne osporavajući prethodnu tvrdnju, opet zahteva izvesna objašnjenja.

Objašnjenje bi mogli početi sa napomenom da na ulazu u Dom štampe u Tokiju, gde se susreću domaći i strani novinari, stiču i razmenjuju informacije o Japanu, stoji lepim kaligrafskim hijeroglifima na japanskom i slovima na engleskom ispisana deviza: «O, Svevišnji, pomozi mi da držim usta zatvorena dok ne znam o čemu govorim«, koja se pripisuje jednom od osnivača modernog japanskog novinarstva. Iako to već dosta govori o osnovnom principu kojim se japanski novinari rukovode u radu, biće ipak korisno da se sve odrednice o slobodi štampe, odsustvu cenzure, itd., situiraju u konkretni japanski kontekst i tako dodje do željenih odgovora. Jer, sve je to tako kako oni tvrde, samo što sve to funkcioniše u specifičnim japanskim uslovima i na kraju i sloboda i nesloboda dobiju nešto malo drukčiji smisao od onog uobičajenog, univerzalnog – sve je to japansko.

U čemu se sastoji i kako se ispoljava to »japansko«, to još nikome sa strane nije pošlo za rukom da razjasni, a oni sami, Japanci o tome i ne misle, to je tako i nema šta da se razjašnjava. Zbog toga se ni mi nećemo u to upuštati, dovoljno je reći da je sve to drukčije, različito od našeg, a koliko i u čemu, to ćemo pokušati objasniti opisivanjem funkcionisanja štampe, uloge i rada novinara u Japanu.

Utemeljivači modernog japanskog novinarstva, čiji se početak nalazi u poslednjim decenijama 19. veka, bili su istaknuti nacionalni tribuni koji su se za svoje ciljeve usmerene na očuvanje nezavisnosti u suočavanju sa osvajačkim ambicijama SAD i evropskih-kolonijalnih zemalja zalagali za reforme i prilagodjavanje novim okolnostima u svetu (»Meidji-Restoracija«, 1868-1912). Angažovani u političkim, povremeno i oružanim sukobima izmedju sebe i suočeni sa osvajačkim težnjama zapadnih sila koje su moćnim topovima sa svojih brodova otvarali Japan za saradnju sa svetom, objašnjavali su narodu putem proglasa, saopštenja i biltena koji su prerasli u novine u kakvom to svetu žive i šta im valja činiti da ne bi doživeli sudbinu Kine i većine azijskih zemalja. Mobilisali su, usmeravali narod na ekonomski napredak i vojno jačanje prihvatanjem naprednijih naučnih i tehničkih dostignuća Zapadnog sveta, kao preduslovu za očuvanje nezavisnosti. Bili su u tome uspešni iznad svakog očekivanja, očuvali su nezavisnost, ekonomski i vojno su se u mnogočemu, kao prva i još uvek jedina azijska zemlja izjednačili sa zapadnim zemaljama i već na prvom koraku – okrenuli ratu i osvajanjima (1894. protiv Kine, 1904. protiv Rusije, 1912. anektirali Koreju, 1931 ponovo protiv Kine, 1941. protiv SAD i kolonijalnih poseda evropskih zemalja u Jugoistočnoj Aziji).

Štampa je u svemu tome bila sredstvo u rukama političkih krugova i vlasti od prvog zakona 1869. do poraza 1945. Vladajući krugovi, bez obzira kojoj političkoj konstelaciji pripadali i kakvu orijentaciju zastupali, bili su podjednako zainteresovani da održe kontrolu nad štampom i koriste je kao instrument za održanje na vlasti i sprovodjenje svoje politike. Policajac i cenzor, kao predstavnici vlasti, bili su sve do 1945. deo redakcijskog sastava, držani na teret vlasnika lista. U Japanu i danas pamte specijalnu »Toko«-policiju, nadležnu za preventivno iskorenjivanje »grešnih misli« - da bi se onemogućile »grešne reči« i »grešna dela«.

Novinari, da bi se odbranili od samovolje vlasti i očuvali minimum slobode uveli su praksu razdvajanja funkcije »glavnog« od »odgovornog« urednika – glavni urednik je uredjivao list nastojeći da očuva dostojanstvo profesije, odgovorni urednik je bio predodredjen i plaćen da izdražava zatvorsku kaznu. Ali, to pripada prošlosti, danas u Japanu nemaju zakona o štampi ni cenzure, novinari ne idu u zatvor zbog onoga što pišu, pošto su posle 1945. »stekli punu slobodu u radu i ostali ograničeni samo svojim neznanjem«. Funkcija odgovornog urednika, medjutim, održala se do danas, s tim što se njegovo zaduženje svodi na ugošćavanje stranih gostiju, da bi glavni urednik mogao da radi svoj posao.

Danas u Japanu nema cenzure, nema zakona o štampi, novinarima se niko ne meša u uredjivačku politiku, nema »tabu« tema, mogu da pišu o svemu što žele i o svakome »ono što su spremni da mu kažu u lice«. Štampa (sredstva informisanja) je, dakle, slobodna, ali – to je japanska štampa a u Japanu se sve, da ponovimo, pa i sloboda štampe ispoljava na japanski način...

Prvi utisak iz čitanja japanske štampe da je slobodna nalazi svoju potvrdu u njihovom neosporavanom pravu na »odgovornu kritiku« vlasti i svih pojava i ličnosti u društvu, zasnovanu na shvatanju da je moćno sredstvo javnosti u odbrani nacionalnih interesa, pri čemu se objektivnost javlja kao neophodan uslov i pretpostavka za »praktikovanje slobode« - ali i za dobro funkcionisanje vlasti.

dalje

povratak na sadržaj

povratak na naslovnu stranu