Japanska štampa je, dakle, slobodna, nema ograničenja osim onih iz sopstvenih shvatanja odgovornosti za stanje u društvu, tvrde u Japanu. I dodaju da je uslov za to da bude objektivna, nepristrasna i da se kloni senzacionalizma, a ne treba mnogo ni da se bavi istraživanjem, već samo interpretiranjem činjenica. Istraživanjem činjenica treba da se bave nadležni organi, prema onoj – neka svako radi svoj posao, a jednom činjenice utvrdjene, štampa će izneti ono što bude smatrala da javnost treba da zna, ono što je u širem društvenom interesu. U suprotnom, tvrde, štampa bi se izložila opasnosti da iznosi subjektivne ocene, proizvoljnosti i time vredja istinu, javni moral i osećanja drugih.

S takvim shvatanjem ide i koncept »samocenzure«, prema kojem je svaki novinar sam sebi cenzor, cenzor i za svog urednika koji je cenzor i njemu i sebi samom, ali i svojim čitaocima. Prvi će napisati, drugi pustiti samo ono što je utvrdjeno kao činjenica, na način koji neće uznemiravati javnost. Nećemo valjda, rezonuje se, svojim pisanjem ići nasuprot istini, interesima ličnosti i društva, nećemo da iznošenjem činjenica uznemiravamo javnost više nego što to problem zaslužuje.

Samocenzure, cenzure i kažnjavanja od strane vlasti, ali i pretnji, prebijanja i ubistava novinara od strane »patriotskih« organizacija i pojedinaca bilo je, medjutim, ne samo u predratnom, već i u posleratnom periodu, kada su, posle poraza 1945., u statusu okupacije, iako »u uslovima neograničene slobode« novinari i izdavači bili kažnjavani zbog »uznemiravanja javnosti neosnovanim kritikama okupacionih vlasti« koje su, na liniji demilitarizacije i demokratizacije Japana sprovodili opsežnu čistku političara i generala proglašenih odgovornim za politiku rata i agresije, medju kojima je bilo i novinara (uklonjeno je oko 1.200 poslenika sa sektora štampe, kulture, obrazovanja i slično).

Kad su odstranili »Crne«, okupacione vlasti su se okrenule protiv »Crvenih« (»Aka«), koji su zadobijali sve značajniji uticaj i odstranile s posla i iz javnog života oko 30.000 novinara, kulturnih i javnih radnika, sindikalaca, prosvetnih radnika i drugih. Konkretno političko opredeljenje i stavovi bili su najmanje važni. Odstranjivani su oni koji su, shvatajući doslovno »neograničenu slobodu« zastupali stavove koji nisu odgovarali interesima okupacionih vlasti – kriterijum sličan i kad se radilo i o odstranjivanju »Crnih«. Medju odstranjenim, kad je reč o »Crvenim« najmanje je bilo stvarno pripadnika KPJ i »levičarskih« organizacija, kojima je, uostalom, bilo zagarantovano ustavno pravo na »slobodnu« reč, organizovanje i učešće u političkom životu.

Ali, to je daleka prošlost, japansko društvo je na ekonomskom prosperitetu našlo svoj mir i danas, kad je reč o nezavisnosti, slobodi, samocenzuri štampe, radi se samo o prihvatanju posledica iz pristupa zasnovanog na shvatanju odgovornosti za stanje u društvu. Radi se o prihvatanju obaveze da se svi problemi tretiraju sa stanovišta širih društvenih interesa, što pretpostavlja da sve što se napiše i objavi mora biti zasnovano na proverenim činjenicama, ali i u »pravom trenutku« i na »odgovarajući način«: Da ne uznemirava javnost, da obrazuje, vaspitava i usmerava razvoj u pozitivnom pravcu.

Rukovodjeni takvim shvatanjima, ma koje pitanje da tretiraju u štampi, uvek je prisutno nastojanje da se deluje sa moralno-edukativnog stanovišta. Polazi se, naime, od toga da narod mora da zna istinu o sebi i o svemu što se oko njega dešava (»Istina nije nimalo lakša ako je bez greške«), da bi prihvatio posledice ma kakve bile, zatim da se problemi ne dramatizuju (»Život je ionako dovoljno dramatičan, čemu to još i posebno isticati«), i na kraju da se sve iznese tako da čitalac izvede za sebe pozitivne pouke. Činjenice ne možemo zaobilaziti, ali iznećemo ih tako da se život sagleda u svoj svojoj složenosti i sa notom optimizma, ako već ne i sa njegove lepše strane.

Činjenice u japanskoj štampi ne morate proveravati, proverene su nekoliko puta pre nego što su prezentirane javnosti. Pored toga i objavljene su tako »blendirane« da ne ostavljaju mesta za traženje ispravke, proteste, sudske sporove – moguće je samo odgovoriti protivstavom na isti način, zasnovan na činjenicama, ako ih imate, koje se ne mogu osporavati.

U suočavanju s problemima i pojavama, posebno kad se radi o negativnim i po društvo opasnim, jednom već nepobitno definisanim kao takvi, znaju da se obruše svom silinom na uzroke i nosioce i drže ih aktuelnim sve dok ne postanu predmet društvene preokupacije i ispravljanja. Pri tome, uvek će ustati u zaštitu žrtve i odbranu malih i nemoćnih u sukobu sa moćnicima, čak i sa vladom i režimom, bili oni u pravu ili ne. Jer, društvo je obavezno da štiti slabe i nemoćne, ne sme da ih kažnjava ni kad zastranjuju, treba da ih vaspitava i usmerava, jer su i oni deo društva (»i oni su naši, svako se od nas može naći u takvoj situaciji«). U parlamentu i izbornim telima nema primera da se zakoni i odluke donose većinskim nadglasavanjem, jer to prema opštem shvatanju predstavlja teror većine nad manjinom, aroganciju moćnih nad slabim, što je neprihvatljivo čak i kad se većina rukovodi »društveno korisnim ciljevima«. Polazi se od toga da i manjina, ma kako bila beznačajna predstavlja jedan segment društva i društvenih interesa koji se moraju uvažavati – »ako hoćemo da živimo u miru«. Od svih institucija i izabranih predstavnika društva se očekuje da se u prethodnom postupku usaglase i jedinstveno glasaju. Ukoliko toga nema, predmet se vraća na ponovno razmatranje odgovarajućim odborima, poslanići će obaviti dopunske konsultacije sa svojim biračima i usaglasiti stavove. Inače, preti izlazak manjine i blokada rada parlamenta, a na narednim izborima birači neizbežno kažnjavaju »arogantne«, čak i kad su u pravu, čemu štampa daje odgovarajući doprinos (teško je naći primer da je većina izglasala neki zakon ili sl. po izlasku manjine iz parlamenta).

Cenzure štampe, dakle, nema, ima samocenzure, ima i zakona, ali – zakona uopšte u Japanu ima jako malo, na njih se čovek poziva samo u krajnjem slučaju, to skupo košta, dugo traje a i ishod se najčešće zasniva na kompromisu. Odnosi u društvu se zasnivaju i problemi rešavaju u skladu sa tradicionalnim društvenim i moralnim normama i pravilima ponašanja, popusti malo ti meni, popustiću malo ja tebi, pa ćemo živeti u miru, jer smo obojica podjednako i dobitnici i gubitnici. Pored samocenzure i saveta unutar novinskih i drugih institucija, na tumačenju i zaštiti društvenih normi i interesa deluje i niz društvenih-gradjanskih udruženja koja budno prate i reaguju na svako odstupanje od prihvaćenih normi (Nacionalni savet za etiku mas-medija, Centar za ocenu sadržaja u štampi, Savet za ocenu moralnosti oglasa, za praćenje kodeksa u filmskoj industriji, itd). Nema toga ko se »u interesu zajednice« neće prikloniti argumentovanim stavovima ovih tela.

Prihvaćene norme, oni tamo više vole izraz »smernice«, što ne znači da su manje obavezne mogu se svesti na sledeće:

-Treba da doprinosi očuvanju tradicionalne kulture i popularisanju njenih savremenih dostignuća;

-Ne sme svojim pisanjem uznemiravati javnost, ne sme narušavati javni red, mir i poredak, niti vredjati moralna osećanja naroda;

-Sve što se objavljuje za javnost, mora biti zasnovano na činjenicama i istini; pristup mora biti politički nepristrasan, a napisi treba da osvetle sve aspekte problema ili situacije koju tretiraju;

-Sadržaj i programi moraju održavati balans izmedju obrazovnog, kulturnog, političkog i zabavnog...

Jedna od osnovnih odlika japanskog društva je njegova organizovanost, socijalna, kulturna i etička homogenost i funkcionalno-ciljno ponašanje. Sve insititucije i svako u društvu je vertikalno i horizontalno povezan složenim sistemom interesa, prava i obaveza u jednu neraskidivu i za tudje ideje zatvorenu celinu, koja kao po instinktu, bez instrukcija i nadzora deluje u istom pravcu. Svako zna gde mu je mesto, kome pripada, šta mu valja činiti, kakve ima obaveze prema društvu i društvo prema njemu, samo u tim okvirima se može govoriti i o ličnim pravima i slobodama (»Moje pravo ne može biti veće od prava drugog«). Ako to neko ne zna, ima ko da ga pouči, jer su u društvu ugradjeni »stalno dežurni mehanizmi« usaglašavanja i održavanja društvene – harmonije, kako to oni kažu. Osećaj za obaveze prema društvu i način ostvarivanja ličnih prava usadjuje se od detinjstva u porodici i školi, kasnije na radnom mestu, zakon i policija su poslednja instanca. Protiv koje, priziva nema.

Sistem dozvoljava pluralizam, različitost interesa i mišljenja, ali ne i ciljeva (u tom pogledu su ilustrativni programi japanskih političkih partija, ma kako se nazivale i ma šta pisalo u njihovim programima, sve se svodi na isto: Japansko...). Mesta za ispoljavanje individualnosti i ličnu afirmaciju, za proboj prema vrhu i sticanje bogatstva ima za svakoga, ali ne i za delovanje mimo društvenih institucija, pogotovo nasuprot društvu i zajedničkim interesima koji se definišu, usaglašavaju i proveraju u svakodnevnom suočavanju sa stvarnošću, na pitanju uspevamo ili ne u održavanju »unutrašnjeg mira« i ostvarivanju blagostanja za društvo i svakog njegovog člana.

Štampa i sredstva informisanja su deo tog sistema, vrlo važan deo. Novinari su osetljivi kad su u pitanju ne samo interesi društva, instrukcije im u tom pogledu nisu potrebne, već i kad su u pitanju interesi njihove profesije. Držeći se ovih normi, izborili su sebi pravo da usmeravaju javnost »u pravom smeru«. Zbog toga, japansku štampu uopšte, posebno komentare i uvodnike treba ozbiljno uzimati: Odlikuju se objektivnošću, racionalnim pristupom i dalekovidošću u tretiranju društvenih problema. Ako vam se čini da su prazni, nedorečeni i dvosmisleni - pročitajte ih pažljivo ponovo, tražite u njima ne samo ono što je rečeno, već i ono što nije rečeno, prisetite se Konfučijansko-budističke-šintoističke maksime prema kojoj »tišina govori glasnije nego buka«, »praznina ispunjava prostor potpunije nego gomila stvari«...

Uvodnici i komentari u prvim jutarnjim izdanjima pisani su vrlo uopšteno, bez zauzimanja stava, novinari samo »ističu antene, da provere kakvo je vreme napolju«, da bi u večernjim izdanjima svi izašli sa jasnim i usaglašenim stavovima, jer su u toku dana manje ili više izjednačili pristup. Razlike u političkim stavovima od jednih do drugih su minimalne i teško ih je uočiti, naročito strancima.

Jedinstveni, usaglašeni pristup osnovnim nacionalnim problemima je zakon iznad zakona. Dok toga nema, nema iznošenja stava - dok nema stava, nema delovanja (»pratimo i proučavamo problem«). To može i dugo da potraje, ostavljajući utisak o inertnosti i sporosti reagovanja i odlučivanja, može od toga da bude i više štete nego koristi, ali, to je tako, to je jedini način - Japanski, da se očuvaju stabilnost i jedinstvo (»harmonija«) društva, da se izbegne podela na manjinu i većinu, gubitnike i dobitnike. »Delovaćemo kad se usaglasimo, kad potvrdimo da smo jedinstveni, jer samo tako možemo ostvariti svoje ciljeve...«

Razlika u pristupu svakako ima, jer velika nacionalna glasila imaju iza sebe razne interesne grupe, ali se one, umesto borbe do istrebljenja ispoljavaju samo u prihvaćenim okvirima i spektra stavova društva kao celine. Homogenost japanskog društva, homogenost nacionalna i kulturna čini svoje, ali to čini pre svega homogenost socijalna: 90% Japanaca se smatra »srećnim pripadnikom srednje klase i ne bi se menjali ni za šta na svetu«. Socijalna homogenost i duboko usadjena etička shvatanja zasnovana na razlikovanju dobrog i lošeg, moralnog i nemoralnog, korisnog i štetnog, dozvoljenog i nedozvoljenog - predodredjuju uniformnost, a ne sila pritiska, ili apstraktni pozivi na patriotizam i nacionalnu svest.

Bilo kako, kad se sve svede na suštinu, Japanci čitaju, slušaju i gledaju približno iste stvari u toku dana i uveče idu spokojno na spavanje, sa usaglašenim stavovima. Evo, štampa piše šta se dešava, znamo šta hoćemo i kuda idemo, živimo u miru sami sa sobom i sa svetom oko nas, takvim kakav je.

Na kraju izlazi da odgovor na pitanje da li je japanska štampa slobodna ili sluškinja vlasti, da li je slobodna i odgovorna, da li je »najslobodniji segment japanskog društva« ili »dadilja i vaspitač naroda u funkciji održavanja društvenog poretka« - treba ostaviti njima samim, Japancima.

Ali, da je veoma moćna i uticajna, to je sasvim sigurno. Jutarnja i večernja izdanja samo pet nacionalnih dnevnika štampaju se i čitaju u oko 60 miliona primeraka, što znači približno 1,2 novina na svako domaćinstvo. I svi »u horu pevaju jednu istu pesmu kojoj niko i ništa odoleti ne može«: To je tako, jer je tako pisalo u našoj štampi! Ako je ostao još neki zračak sumnje, uveče, po povratku s posla, naš Ičiro-san otvori televizor – i čuje to isto...

dalje

povratak na sadržaj

povratak na naslovnu stranu