Nacionalizam se u Japanu, kao i na drugim prostorima Azije javio kao odgovor na osvajačke težnje Evropskih sila i SAD i ispoljavao u otporu osvajanjima i kolonizaciji, u borbi za nacionalno oslobodjenje i suprotstavljanju neravnopravnim odnosima i eksploataciji. Razvijajući se u specifičnoj sredini izolovane ostrvske zemlje, suočene sa kolonijalnim težnjama zapadnih zemalja, rasno i kulturno-civilizacijski potpuno različitim, japanski nacionalizam se, zahvaljujući uspešnom industrijskom razvitku po načinu ispoljavanja i agresivnoj prirodi odvojio od azijskog (kineskog, vijetnamskog, indijskog, i dr.) i izjednačio sa »klasičnim evropskim« nacionalizmom, što ga je odvelo u seriju agresivnih ratova koji su se završili njegovim porazom 1945.

Da se identifikuje sa državom i ispolji prožimanjem svih sfera života bilo je prirodno, jer je Japan kao država, u moderno doba ušao sa nacionalno čistim, etnički i kulturno homogenim stanovništvom, u čijem se krilu u uslovima izolovane ostrvske zajednice siromašne prirodnim resursima veoma rano razvila svest o zajedničkom poreklu i sudbinskoj povezanosti – nasuprot različitom, tudjem spoljnom svetu. Jedini način da se opstane bio je život u porodičnoj zajednici i zajedničko obradjivanje polja zasnovano na kulturi »mokrog« pirinča, što je tu povezanost učinilo vrlo konkretnom i vodilo do zbijanja u masu »svojih«, podredjivanja ličnih interesa i prihvatanja despotskih odnosa u porodici i u državi kao organizovanoj porodičnoj-društvenoj zajednici. Ono što je bio otac u porodici, to je bio car (»Tenno«) u državnoj zajednici shvaćenoj kao šira porodica – jedan i drugi podjednako apsolutni gospodari u svojoj zajednici.

Medjutim, objašnjenje za veoma izraženu agresivnost koju je japanski nacionalizam ispoljavao od stupanja na medjunarodnu scenu krajem 19. veka do poraza 1945., mora se tražiti ne samo u nacionalnoj homogenosti i skoro idealnom ispoljavanju nacionalne države, već i u spoljnim, medjunarodnim okolnostima onog vremena.

U istoriji dugoj preko dve hiljade godina, Japan je do polovine 19. veka samo par puta preduzimao osvajačke pohode (na Koreju, uzgred, bili su neuspešni), a u pet decenija izmedju 1894. i 1945. vodili su skoro bez prestanka osvajačke ratove. Počeli su sa ratom protiv Kine 1894., koji su naplatili anektiranjem Tajvana, Peskadorskih ostrva, uspostavljanjem »privilegija« na kineskoj teritoriji, odstranjivanjem kineskog uticaja iz Koreje, kao i velikom ratnom odštetom, kojom su finansirali razvoj teške, pre svega vojne industrije. Vojnom akcijom protiv ruske flote u Dajrenu 1904., odstranili su uticaj Rusije u Mandžuriji, anektirali Koreju 1912., ušli u Prvi svetski rat na strani Saveznika da bi preuzeli nemačke pozicije u Kini i na Pacifiku, izazvali tzv. Mandžurski incident 1931., otkinuli Mandžuriju od Kine, osnovali »Nezavisnu državu Mandžukuo«, izazvali »incident kod mosta Marko Polo« na perifiriji Pekinga 1936., proširili rat na unutrašnjost Kine, da bi u decembru 1941. »zaratili protiv SAD i ostatka sveta« i preneli rat na prostore Jugoistočne Azije i Pacifika pod kolonijalnom vlašću Velike Britanije, Holandije i SAD. Indokinu su zaposeli bez rata, na osnovu sporazuma sa Višijevskom administracijom i uspostavili odnose »kohabitacije« sa francuskim kolonijalizmom na račun lokalnih indokineskih naroda kojima su obećali oslobodjenje.

Despotizam na unutrašnjem i agresivnost na spoljnom planu, kao pojavni oblik nacionalizma, ugradjeni su od strane vladajuće oligarhije u procesu izgradnje moderne države (»Meidji – Japan«, 1866-1926) u sve sfere života kao sredstvo i orudje u suočavanju sa nadmoćnim evropskim zemljama. Mobilisanje »očajno siromašnog društva kome su reforme bile preko potrebne« na platformi nacionalizma natopljenog Šintoizmom« i orijentacija na vojno jačanje predstavljalo je, prema shvatanjima tadašnjih japanskih lidera, jedini način da se otvori put ekonomskom razvoju i modernizaciji, očuvaju nezavisnost zemlje i sopstvene pozicije. Bili su uspešni u tome, svrstali su se u krug zapadnih - industrijskih zemalja i očuvali nezavisnost. Despotizam, ksenofobija i osvajački ratovi bili su logična posledica ove politike.

Do suočavanja sa svetom, a bio je to u vidjenju izolovanog japanskog naroda agresivni, neprijateljski Zapadni svet, došlo je posle više od dva i po veka dobrovoljne izolovanosti (Tokugava period, 1603-1866). Japan se u tome našao suočen sa potpuno različitim svetom, uz to agresivnim i superiornijim od njega u industrijskom, tehnološkom i vojnom pogledu. Zapadni svet je demonstrirajući moć svojih topovnjača »otvarao« Japan za saradnju i trgovinu i nametao neravnopravne odnose u vreme kad je sistem ustanovljen pod klanom Tokugava već izgubio vitalnost i bio u stagnaciji. Promene su bile neophodne, bilo je u tom pravcu i sopstvenih nastojanja, ali promene koje su bile iznudjene od strane Zapadnih zemalja nisu bile ni očekivane ni razumljive. Vladajućoj oligarhiji koja se održavala na vlasti »ognjem i mačem« i iz svojih unutrašnjih ratova znala šta vojna premoć donosi slabijem, nije moglo da izmakne šta prisustvo Zapada znači za njene pozicije i za sudbinu zemlje. Nije bilo teško shvatiti da će, ako ne budu mogli da se odupru deliti sudbinu Kine, Indije i drugih azijskih zemalja. Prihvatajući neminovnost, mobilisali su društvo, ne bez teških sukoba i razračunavanja na kurs promena i modernizaciju »po evropskom uzoru«, usvajanjem »zapadnog znanja, nauke i tehnologije«, sa prioritetom na vojno jačanje. Slogani – »da bi ostali svoji, moramo biti jaki«, »moramo se izjednačiti sa njima u znanju, nauci, tehnici i vojnoj moći«, kao i onaj »Zapadna tehnika, Istočni duh« otkrivali su suštinu promena koje su preduzhimali. Dokle je to išlo, govori skoro anegdotski primer Meidji suverena koji je, u tradicionalnim uslovima vegetarijanske ishrane zasnovane na pirinču, povrću i ribi prvi okusio i preporučio govedinu, naročito mladim »da bi porasli veliki i jaki, kao i oni sa Zapada«!.

U nacionalizmu su našli platformu za mobilizaciju. Nacionalizam, koji se ispoljavao u formi snažnog osećanja zajedništva i samosvojnosti u odnosu na spoljni svet, vladajuća oligarahija je iskoristila kao sredstvo za očuvanje svoje vlasti i mobilizaciju naroda u suočavanju sa osvajačkim težnjama Zapadnih zemalja.

Stare mitove i tradiciju oličene u Šintoizmu na kojoj se vekovima održavala zajednica, vladajuća oligarhija je zaodenula u plašt modernog patriotizma zasnovanog na isključivosti i odbojnosti prema tudjincima koji su ih ponižavali, od kojih su morali »učiti« da bi se izjednačili u vojnoj moći i na taj način izbegli sudbinu ostalih azijskih zemalja. Proces modernizacije u drugoj polovini 19. veka je počeo restoracijom, simboličnim obnavljanjem neprikosnovene carske vlasti, praćen sloganima u kojima je dominiralo »mi« i »oni«: »Mi smo božanski narod, možemo sve što i oni«, »uhvatićemo korak sa njima, stvorićemo jaku državu i moćnu armiju«, »ekonomski jaki, vojno moćni«, itd. a završio se sa sloganima »Slavimo Cara, terajmo strance«, »Azija Azijatima«, »Oslobodimo Aziju od evropskih ugnjetača«, itd.

U tom procesu suprotstavljanja agresivnim ambicijama Zapadnih zemalja izgradjivana je država na nacionalnim premisama, država kao garant opstanka, simbol i najviše ovaploćenje nacije u liku božanskog vladara. Toj i takvoj državi je bilo sve podredjeno, ona je bila izraz nacionalnog bića i nacionalnih interesa o kojima se, zbog njene prirode nije moglo raspravljati.

Svi pripadnici zajednice i sve sfere života su stavljeni u funkciju njenog održavanja i jačanja. Narod je dodeljena uloga »dobrih i poslušnih subjekata« sa minimalnim znanjem, potrebnim za rad u polju, fabrici i za ratovanje. Vladajuća oligarhija i nacionalističke grupe uzeli su u tom procesu »monopol na patriotizam«, prisvojili sve nacionalne simbole i manipulisali narodom »u ime viših nacionalnih interesa«. Stvorena je situacija u kojoj niko nije mogao da se suprotstavi tumačima i nosiocima »nacionalnih interesa«, bio je dozvoljen svaki postupak (»svaki nitkovluk«), prihvatljiva svaka žrtva koja je vodila ostvarivanju »nacionalnih interesa«.

Politika modernizacije je donela uspeh u ekonomskom i vojnom jačanju, ali se položaj naroda nije izmenio, jer je sve bilo podredjeno samo jednom cilju, vojnom jačanju. Narod nije učestvovao u definisanju nacionalnih interesa i nije ništa dobio od ekonomskog napretka i modernizacije. Tradicionalni društveni odnosi su očuvani, a nezadovoljstvo je amortizovano nacionalističkim sloganima i usmeravano u pravcu osvajačke, ratne politike.

U tom procesu nije došlo do toga da se nacionalizam, kao u većini evropskih zemalja identifikuje sa širim narodnim slojevima i »klasno izrazi« u vidu buržoasko-demokratske revolucije. Naprotiv, onemogućio je društveno-političke promene i kanalisao unutrašnje nezadovoljstvo u agresiju i rat protiv suseda (»Mi smo svoju revoluciju izvezli u Mandžuriju«, govorilo se u Japanu onog vremena).

Tako utemeljen, državno-politički sistem su kodifikovali, zaodenuli u modernu evropsku terminologiju i uspeli da jedinstvenim odgovorom, za razliku od Kine, Indije, Vijetnama i drugih azijskih zemalja svoje odnose sa razvijenim evropskim silama postave na »evropske« osnove« - zasnovane na ekonomskoj i vojnoj moći. Iako su stranim silama činili krupne ustupke (slobodna trgovina, eksteritorijalnost, itd.) i doživeli brojna poniženja nemoćni pred vojnom silom (Zapadne sile su im topovnjačama sa brodova usidrenih uz obalu, protiv kojih nije bilo odbrane, »uterivali pamet u glavu«), očuvali su nezavisnost, osposobili se za usvajanje moderne zapadne tehnologije i otvorili proces industrijalizacije. Japan je u tom procesu postao prva i do danas ostala jedina »ne-zapadna«, da ne kažemo drukčije zemlja koja je odolela naletima kolonijalizma, uključila se u ekskluzivni krug razvijenih, zapadnih zemalja i obezbedila za sebe značajnu ulogu u svetu, ma kakva ona bila.

I jedina koja je ikada zaratila protiv SAD! Činjenica da je iz tog rata izašla poražena, sa stanovišta njihovih današnjih dostignuća može da ima samo edukativni značaj.

Vladajuća oligarhija je ekploatisala tradicionalna osećanja zajedništva i feudalnu (na japanski način) strukturu društvene organizacije prilagodila neophodnosti suočavanja sa razvijenijim »tudjim« svetom. Bili su u tome uspešni, ali je proces modernizacije usmeren isključivo na vojno jačanje doveo do narušavanja socijalnog balansa na kojem je nekoliko vekova održavan unutrašnji i spoljni mir. Koliko se ova politika »mamuzanja nacionalizma« pokazala nesposobnom ili nespremnom da socijalne probleme rešava unutrašnjim reformama, toliko se pokazala uspešnom u transformisanju unutrašnjeg nezadovoljstva u pravcu ekspanzije i rata.

Umesto poboljšanja socijalnog položaja zasnovanog na uspešnom industrijskom razvitku, narod je u ovom procesu modernizacije »plaćan« nacionalnim sloganima i vojnim pobedama. Opčinjenu nacionalizmom - »gomilu je bilo lakše hraniti rečima nego hlebom«. Uspešni osvajački pohodi predstavljali su »emocionalnu projekciju u kojoj su ugnjeteni i poniženi podanici kao u čarobnom ogledalu videli uvećno svoje patuljasto-atrofirano »JA««, govorio je prof. Marujama.

Na odnosima zasnovanim na razlikama izmedju prava i dužnosti i moralnog koda onih »gore« i onih »dole« stvoreno je stanje u kojem svaka jedinka istovremeno i »ugnjetava i trpi«, »u jednom pravcu urla u drugom sluša«. Poniženje na jednoj strani kompenzira osionošću na drugoj i »ravnoteža duha je održana«. Sistem domaćeg despotizma primenjivan u odnosima sa »svojima« prenet je u procesu agresivnih ratova na stanovnike okupiranih teritorija i ratne zarobljenike (»MI« i »ONI«), čime se objašnjava fanatizam i surovost koju su japanski vojnici ispoljavali na ratištima i osvojenim teritorijama. Podanici, terorisani kod kuće, naoružani i gurnuti u osvajački rat zaodenut nacionalnom mistikom - nisu se mogli obuzdati u odnosima sa pobedjenim narodom na okupiranim teritorijama.

Na talasima nacionalizma, Japan je vojno ojačao i stigao do toga da se uključi u eksluzivnu grupu zapadnih zemalja i prihvati njihovu politiku odnosa sa slabijim azijskim zemljama - što ga je odvelo na put agresije i sukob nevidjenih razmera sa svetom. »Nacionalizam je ovladao nama«, »bili smo kao omadjijani«, govorili su posle rata japanski intelektualci«, »od toga nas je mogao spasti samo poraz«. I poraz je došao i bio primljen sa osećanjem izbavljenja od svih, čak i od onih koji su se kao odgovorni za izazivanje rata i njegove posledice našli pred Tokijskim tribunalom 1946 godine.

Toliko što se tiče nacionalizma, a kad je reč o fašizmu, prof. Marujama je isticao da njega više interesuje »proces fašizacije« kao takav, nego već definitivno stanje, i to onaj »van institucionalni proces«, kao i njegova »psihološka osnova i intelektualna struktura« na kojoj raste, pre nego »materijalna osnova« i »državna struktura«. Njega su više interesovale razlike izmedju »pojavnog oblika« i funkcionisanja u tako specifičnom društvu kakvo je japansko, nego sličnosti sa »evropskim«, tj. nemačkim i italijanskim originalom. U tom pogledu, teško da bi se mogla naći hrabrija i potpunija analiza »ovog fenomena koji je nastajao pred našim očima dok smo mi ćutali« od ove koju je na primeru Japana u svojim radovima dao prof. Marujama.

Pri tome, koliko je bio kritičan u analizama ideje i prakse koju je uslovno nazvao fašizmom, prema kojem je osećao »organsku odbojnost«, toliko je, ako ne i više bio kritičan u analizama ideje (ideologije) i prakse socijalizma, prema kojem jedva da je sakrivao »organsku bliskost«. Svodeći svoje stavove prema jednom i drugom, konstatovao je da se u »čudnom spoju saglasnosti suprotnosti« u njima nalazi podjednako prisutan stav »apsolutne negacije onoga što im se ne svidja, ili apsolutne afirmacije onoga što se im svidja«, sa zaključkom da ih to čini podjednako »neprikladnim za rešavanje problema zavisnosti čoveka od sila koje ga drže prikovanim za zemlju«.

Ova dva »fenomena«, fašizam i socijalizam prof. Marujama je najčešće zajedno i posmatrao, polazeći od shvatanja da revolucija izaziva kontrarevoluciju i obratno - jedna i druga, najčešće vode do uspostavljanja diktature, pri čemu je pitanje idejne-ideološke opredeljenosti, sa stanovišta »učinka« - irelevantno.

Ilustruje ovaj stav činjenicom da je na Reformaciju 15. veka kao odgovor došao Jezuitizam 16. veka, na Francusku buržoasku revoluciju i evropski liberalizam - Meternihov apsolutizam u 18, veku, na Rusku, Oktobarsku revoluciju – fašizam koji kvalifikuje kao najagresivniji vid kontrarevolucije – u 20. veku.

Ruska revolucija, na čijoj se analizi i posledicama često zaustavljao, bila je veom značajna, ali ne i jedini model revolucionarnih promena u 20. veku, niti je fašizam bio jedini odgovor na nju, konstatovao prof. Marujama. »Revoluciju 20. veka« predstavlja sve ono što znači usmeravanje razvoja u pravcu dubokih promena u društvu i civilizaciji u evropskim i svetskim razmerama, a Ruska revolucija je bila samo jedan vid tih promena izvršenih u »specifičnim istorijskim uslovima, koji su vremenom postali hronični«.

Ovo uvek treba imati na umu, jer pravilno shvatanje »fenomena« Ruske revolucije predstavlja lek za pogrešna tumačenja njenog značaja i dometa, govorio je prof. Marujama. Jedno od tih pogrešnih tumačenja, agresivno propagirano od strane konzervativnih krugova, jeste ono prema kojem su sve promene u svetu koje im nisu odgovarale – bile podstaknute Oktobarskom revolucijom u Rusiji i nazivane »komunističkim«. Drugo, ono prema kojem nikakvih promena nigde ne bi ni bilo bez ove revolucije. Jedno i drugo podjednako je zapostavljalo uzroke promena u konkretnim lokalnim regionalnim i svetskim uslovima. »Rusija jeste povela revolucionarnu trku u 20. veku, ali kako će ići razvoj i u kakvoj će se formi ispoljavati revolucionarne promene u samoj Rusiji i u drugim zemljama, to zavisi od veoma složene kombinacije istorijskih, društvenih, ekonomskih i geografskih okolnosti«, konstatovao je prof. Marujama daleke 1956. godine.

Fašizam se, dakle, prema shvatanju prof. Marujama, javlja kao »koncentrisana ekspanzija kontrarevolucije«, kao takav prilagodjava se uslovima i ne mora biti ograničen samo na odgovor komunizmu. Komunizam se u jednoj konkretnoj situaciji našao na udaru, zato što se sa svojom komunističkom ili srodnom partijom pojavio kao najagresivniji nosilac revolucionarnih promena. Da se u nekoj situaciji neka Socijal-demokratska partija javila kao avangarda revolucionarnih promena, sigurno je da bi se ona našla izložena napadu fašizma. Koliko će fašizam »ispoljavati tolerancije« prema nosiocima ideje socijal-demokratije ili ideje liberalizma ne zavisi uopšte od ideoloških pincipa koje oni slede, već od dometa promena koje zagovaraju. Ako težnje ovih partija ocene kao »podsticanje revolucije«, bile bi po kratkom postupku likvidirane ili podvrgnute procesu disciplinovanja. Nasuprot tome, ako bi delovale kao brana revolucionarnim promenama, onda bi mogle biti tolerisane, ili čak podržavane...

Izlazi iz ovoga da sama činjenica postojanja Socijal-demokratske ili Liberalne partije i višepartijskog sistema uopšte i dozvoljavanje njihove aktivnosti ne znači potvrdu da vladajuća struktura nije »fašistička«. Kako će se fašizam prema njima i svakoj drugoj partiji ili grupaciji odnositi, to zavisi od ciljeva kojima te partije i grupacije teže u konkretnoj situaciji. Jednako kao što ne mora da znači ni da je »fašistička« vladajuća struktura oličena u jednoj partiji. To zavisi od ciljeva kojima ta partija teži i načina njihovog ostvarivanja, zaključuje prof. Marujama.

Kad je reč o »fašizmu«, sa stanoviša »ekonomije vlasti«, nema potrebe pritiskati Liberale koji ćute o vitalnim pitanjima gradjanskih sloboda i socijalne pravde, kao što nema potrebe pritiskati ni Socijaliste, Socijal-demokrate i druge čija je jedina preokupacija antikomunizam, konstatuje prof. Marujama, dodajući da bi im se u tom slučaju »moglo postaviti pitanje da li se uopšte mogu nazivati Liberalima, Socijalistima, Socijal-demokratama...«

Tu treba tražiti i odgovor na pitanje zašto su militantni Liberali često izloženi napadima i represalijama od strane »fašizma« više nego »marksistički« Socijal-demokrati i drugi sličnih »demokratskih« i »socijalističkih« odrednica. Ali, iz toga i zaključak da se definicija fašizma kao »jurišnika protiv Levice« može prihvatiti samo u smislu njegove spremnosti na rušenje svega što smatra sebi neprijateljskim. Kvalifikacija fašizma kao najaktivnije forme kontrarevolucije znači samo toliko da se radi o najmilitantnijoj formi delovanja protiv svega što je njemu po svojim težnjama neprijateljsko, irelevantno od vremena i mesta. To delovanje ne mora da ima ustaljenu organizacionu strukturu, može se javljati zaodenuto u bilo kakav duhovni, idejni, kulturni, sportski ili sličan »stihijski«, »narodni« pokret i kao takav predstavljati daleko veću opasnost za društvo od delovanja posredstvom jedne organizovane partije.

Konkretne forme pojavljivanja »fašizma« prilagodjavaju se konkretnim uslovima. Da li fašistička diktatura podrazumeva suspenziju ili razaranje modernog ustavnogi parlamenarnog sistema, ili njihovo očuvanje, nije pitanje principa, već pitanje procene efikasnosti i pravca razvoja tog sistema. Ako parlamentarni, premijerski ili predsednički sistem i njegove institucije predstavljaju most prema revolucionarnim promenama, onda će verovatno biti uklonjene. Ako za tako nešto ne otvaraju mogućnost, biće tolerisane, pogotovo ako antirevolucionarne snage imaju uporišta u društvu i dovoljan broj pristalica u parlamentu za uspostavljanje pozicije »kontrolora«. U tom pogledu, način na koji su nacisti došli na vlast u Nemačkoj je veoma poučan, kaže prof. Marujama. I upozorava da se ne treba olako razbacivati sa »nadevanjem imena«, jer ne mora uvek biti »fašističko« ono što je reakcionarno, pogotovo ono što nam se ne dopada, kao što ne mora biti ni »komunističko« sve ono što se tako naziva, »pogotovo ono što nam se ne dopada«.

Prof. Marujama se, dakle, više bavio »stanjem u glavama« ljudi nego stanjem u materijalnoj sferi društva, smatrajući da je od kvalifikacije materijalnog stanja važnije razjasniti suštinu pojavnih oblika i njihov učinak, jer probleme sa kojima se bavio nije vezivao za odredjeno mesto i odredjeno vreme, niti za »odredjeni pojavni oblik«. Polazeći od toga, prihvatio je da su izmedju Italije i Nemačke s jedne strane i Japana s druge strane postojale uočljive razlike. U Japanu, na pr., nije bilo jednopartijske diktature, u čitavom periodu je postojao i funkcionisao višepartijski, parlamentarni sistem, nije bilo partije koja bi se deklarisala kao fašistička, nije bilo nikoga ko bi se mogao nazvati »vodjom« ili diktatorom.. Nije bilo potrebe za takvom partijom niti za diktatorom, konstatovao je prof. Marujama, jer je »sve bilo na svom mestu«, sve je bilo prožeto nacionalizmom i programirano ka jednom cilju. Nije bilo ni »Vodje«, »Dučea« ni diktatora sa brkovima ili bez brkova, nije bilo ni »jakog« premijera poput Čerčila u Britaniji, nije bilo potrebno, sistem ih nije trpeo, svako je znao svoje mesto, svako je znao šta mu je valjalo raditi. Nije bilo ni »dekulturizacije« kulture, ni ideologizacije obrazovanja, umetnosti, sporta i privatne sfere života, jer je sve već bilo u vlasti nacionalizma. Nije bilo ni koncentracionih logora, nije bilo potrebno, jer nije bilo protivnika sistema.

Razlika izmedju »nemačkog« i »japanskog fašizma« je bilo i u proklamovanim ciljevima i načinu njihovog ostvarivanja: Dok je nemački fašizam uključivao i otvoreno sprovodio ideju rata i osvajanja na račun drugih po cenu istrebljenja, dotle se u Japanu govorilo o »oslobadjanju azijskih naroda od evropskog kolonijalizma«, »stvaranju sfere zajedničkog prosperiteta«, »širenju civilizicije«, »dešavanju žalosnih stvari koje niko nije želeo«, itd.

Razlike su proizlazile iz činjenice da je nemački fašizam delovao u atomiziranom društvu koje je trebalo »zacementirati«, a japanski u homogenom, u kome je sve bilo »na svom mestu«, naime u društvu prožetom jedinstvenim osećanjem dužnosti i poslušnosti prema autoritetu vlasti zasnovanom na moralnim normama i mitovima prošlosti. Vladajućoj eliti nije bila potrebna »nacistička« ili slična partija, dovoljno je bilo što se mogla pozvati na »nacionalne interese« i »Vrhovni autoritet«, pred čim su padale sve razlike i otpori. Vladajuća elita nije morala da se u potpunosti identifikuje ni sa armijom, iako je armija u sistemu vlasti bila »najbliža Vrhovnom autoritetu«. Ovenčana pobedama nad Kinom 1894. i Rusijom 1905., osvajanjem Koreje i Mandžurije armija je smatrana »uzorom moralne čistote, herojstva, požrtvovanja i ljubavi prema narodu«, iako je i ona predstavljala »samo jednu kariku u lancu koji nas je držao okovanim«.

Vladajuća elita je kao »ovlašćeni tumač nacionalnih interesa« u postojećem sistemu delovala bez ograničenja. Stanje u društvu i tok dogadjaja kao da su prirodno izvirali iz suštine »nacionalnog bića«, iz društvenog uredjenja, stanja duhova i ciljeva koje su sebi postavili. Bilo je sve to tako sveobuhvatno, izgledalo prirodno i neminovno da su se situaciji i razvoju prilagodjavali i oni koji su uvidjali da zemlja srlja u propast, a narod je bez otpora podnosio najveće teškoće. Bilo je vojnih stratega koji su znali odnos snaga i potencijale i govorili »ako udjemo u rat protiv SAD, izdržaćemo godinu-dve, ako posle toga ne potpišemo mir, doživećemo poraz«. Ako je negde neko i postavio pitanje zašto ulaziti u rat ako je već tako, bio je ućutkan stavom da bi mirenje sa situacijom predstavljalo »gubljenje nacionalne časti, gubljenje nacionalnog ponosa«, itd.

Iako beznadežno zaglibljeni u Kini i angažovani na ogromnim prostorima Jugoistočne Azije, krenuli su »kao omadjijani u rat na Pacifiku protiv SAD i ostatka sveta«. Nije bilo snage da se tok dogadjaja zaustavi ni kad je već svima postalo jasno da ih od potpunog uništenja deli samo jedan korak, koliko od ostrva Okinave do Tokija. Trebalo je da im se desi Hirošima i Nagasaki da bi se »osvestili iz transa«.

Sve u svemu, konstatuje prof. Marujama, nema primera u istoriji takve zloupotrebe nacionalnog osećanja i tako uspešne i dugotrajne mobilizacije ljudskih bića i kontrole nad njima. U svetlosti toga, nevažno je kako taj period i ono što ih je držalo »omadjijanim« nazivali.

Izmedju Japana i Nemačke »onog vremena«, ukazuje prof. Marujama bilo je razlika i u tome što je u Nemačkoj postojala »potpuna konzistentnost« izmedju reči i dela, dok u Japanu toga nije bilo. U Nemačkoj se znalo ko je za šta odgovoran, ko je naredjivao i ko je to i kako izvršavao. Krećemo u rat za osvajanje životnog prostora na Istoku, govorio je Hitler, i sasvim mi je svedno da li će neko poverovati u našu propagandu, posle rata kao pobednici mi ćemo pisati istoriju. U Japanu toga nije bilo, u Japanu nije bilo nikoga da kao Gering u Nemačkoj kaže - jeste, ja sam za sve to odgovoran, ja sam izdavao naredjenja, niti kao Gebels da je njemu sasvim svejedno da li će i koliko dugo živeti pokoreni Poljaci, Rusi, Česi i drugi (»interesuje me samo koliko mogu da posluže našoj kulturi«), jer jednostavno takve lične odgovornosti u tadašnjem japanskom sistemu nije bilo. Svi su samo »vršili svoju patriotsku dužnost«. Na Tokijskom tribunalu (sudjenju) tužioci i sudije nisu uspevali da od optuženih iznude reči koje bi adekvatno opisivale dogadjaje i njihovu odgovornost u tome, i kao da do danas nisu našli odgovarajuće reči za ono što su učinili u Kini, Koreji, itd., iako je osećanje žaljenja, pa i krivice prirodno veoma snažno.

Što se tiče razlika, prof. Marujama ukazuje i na to da u Japanu »društveni ološ, šljam, prestupnici, lopovi i kriminalci« koji su predstavljali avangardu u »patriotskim organizacijama« i uterivali strah u narod, za razliku od Nemačke nisu uspevali da se probiju u strukturu vlasti. Radilo se o podeli posla izmedju elite na vlasti i »ološa u politici disciplinovanja naroda«. Jednom to postignuto, vlasti su ih uklonili sa javne scene, šaljući ih na udaljena bojišta da tamo ginu za svoje ideale (»izlovili smo lisice, pse možemo baciti u kuvarev lonac«, parafrazirao je staru kinesku poslovicu jedan visoki zvaničnik, izveden posle rata na sud u Tokiju).

U Japanu, što se išlo više stepenicama vlasti, sve se više nailazilo na kulturne, ugladjene činovnike »džentlmenskog izgleda«, da bi na samom vrhu našli »krem japanskog društva« besprekorne prošlosti, izvanrednih manira i obrazovanja, čak i liberalnih shvatanja i »protivnika rata«, za razliku od Nemačke gde su u vrhu imali »zbirku kriminalaca, lopova i ubica, na kojoj bi mogao da im pozavidi svaki zatvor«.

Bez obzira na razlike, jedni i drugi su iza sebe ostavljali isti trag razaranja, nasilja i smrti. Pored toga, sledimo i dalje misao prof. Marujame, ne treba biti pristalica Frojda da bi se shvatilo da je ovakvo stanje društva, ma kako ga nazvali, svuda rezultat abnormalnog stanja nacije i pojedinaca i u većoj ili manjoj meri praćeno ispoljavanjem simptoma kolektivne histerije. Kad se stvari tako posmatraju, dolazi se do zaključka da izmedju Italije, Nemačke i Japana u pogledu »stanja duha i učinka« nije bilo bitnih razlika. Sve ostalo, kad je reč o kvalifikaciji stanja – nije bitno.

dalje   jednu stranicu nazad

РУСНАЦИ НА ИНТЕРНЕТУ  ФОРУМ CYBER RUTHENIA   CYBER ART  DOWNLOAD RUSYN FONT  АРХИВА  ПОЧАТНИ БОК