•Prva, izmedju ekonomske i političke krize u koju je Japan zapao posle Prvog svetskog rata 1918. i tzv. Mandžurskog incidenta 1931., kojim je otvoren petnaestogodišnji osvajački rat u Kini. U toj fazi su »kao pečurke posle kiše« nicale legalne i ilegalne »patriotske« organizacije, čije se članstvo regrutovalo iz siromašnih i deklasiranih seoskih i gradskih slojeva, a lideri iz krugova »kvazi-inteligencije«. Ove organizacije su delovale kao militantni, nasilni, teroristički odredi u »očuvanju nacionalnih vrednosti«, ostvarivanju »nacionalne obnove«, »nacionalnog preporoda«, »nacionalnog spasa«, itd. U dnevnim političkim obračunima delovali su kao odredi za razbijanje sindikalnog pokreta, radničkih i gradjanskih organizacija demokratske i socijalističke orijentacije, iako se u pogledu socijalnih revandikacija nisu od njih razlikovali.

•Druga, izmedju Mandžurskog incidenta 1931. i pokušaja državnog udara u februaru 1936., koji je doveo do tzv. incidenta kod mosta Marko Polo u Pekingu, širenja ratnih operacija na Kinu i proglašenja »Nezavisne države Mandžukuo«. U toj fazi, vojni krugovi su se stavili na čelo ovog već prononsiranog ekstremno-nacionalističkog pokreta i manipulišući sa njime iskoristili ga za izvodjenje serije »mini državnih udara«, usmeravajući unutrašnji razvoj u pravcu nacionalne homogenizacije na platformi rata i agresije. U tom procesu, armija je izašla na javnu političku scenu, povezala se sa predstavnicima monopolskog kapitala (»Zaibacu«-karteli), zemljoposedničkom aristokratijom i državnom birokratijom, uključila se u vladu i uspostavila kontrolu unutrašnje i spoljne politike, usput se sudskim likvidacijama i upućivanjem na udaljena ratišta oslobodila kompromitovanih bojovnika.

•Treća, koja je počela februarskim pokušajem državnog udara 1936., širenjem agresivnog rata u Kini, otvaranjem rata protiv SAD, Velike Britanije i Holandije, osvajanjima u Jugoistočnoj Aziji i na Pacifiku 1941., a završila se porazom i bezuslovnom kapitulacijom 15. avgusta 1945., posle pretrpljenog bombardovanja nuklearnim napravama na Hirošimu i Nagasaki.

Za »rani« ekstremni-nacionalistički pokret u Japanu, podstaknut i podržavan od vladajuće oligarhije kao reakcija na talas promena koji je spolja zapljusnuo Japan, slično kao i za ovakve pokrete u Italiji i Nemačkoj, bilo je karakteristično snažno naglašavanje socijalnih problema i postavljanje zahteva za društveno-ekonomskim promenama. Jedno i drugo po načinu artikulacije i sloganima teško prepoznatljivo od onoga što je pod uticajem Oktobarske revolucije u Rusiji u svom programu i sloganima isticala ne samo tek osnovana KP Japana, već i radnički-sindikalni i gradjanski-liberalni pokreti koji su se razvijali pod uticajem SAD i Evrope. Jedni i drugi su tražili i obećavali narodu isto - socijalne reforme i pravedno društvo bez korupcije i eksploatacije, samo što su prvi sve to zaodevali u tradicionalnu nacionalističku, drugi u »internacionalističku«-»socijalističku« ili »zapadnjačku«, čak hrišćansku orijentaciju i frazeologiju.

Pokazalo se u slučaju Japana, na ishodu »takmičenja« ova dva shvatanja i ostalo značajno za njegov unutrašnji razvoj do današnjih dana (imamo u vidu stanje ne samo u radničkom-sindikalnom pokretu i načinu delovanja partija komunističkog i socijalističkog opredeljenja, već i stanje u gradjansko-demokratskim partijama i pokretima), da »novo«, »progresivno«, »tudje« u svakom društvu ima utoliko više izgleda da se aklimatizuje i bude prihvaćeno ukoliko ga domaća sredina manje oseća kao strano, pri čemu je sposobnost identifikovanja sa »nacionalnim interesima« odlučujuća za prihvatanje (spremnost na prihvatanje »kapitalizma« i evropskih vrednosti u Japanu, odnosno »socijalizma« u tradicionalnom, Konfučijanskom društvu u Kini i Vijetnamu, za razliku od Hrišćanstva koje nije uhvatilo korena, jer je imalo ambiciju da menja suštinu istorijskog nasledja, može se uzeti kao primer za ilustraciju ovog stava prof. M. Marujama) .

Ova »pouka« važi utoliko više ukoliko je domaća situacija nestabilnija, a medjunarodno okruženje više opterećeno sukobima. U tom slučaju (Japan onog vremena se opet može uzeti kao primer), javlja se strah i odbojnost ne samo u vladajućim krugovima, već i u narodu prema svakoj promeni, prema svakoj »novini« domaćoj i stranoj podjednako, što daje mogućnost nacionalizmu da se javi kao »cementirajući faktor«. A od toga, »od nacionalizma koji zahvati osnovu društva i izlije se na ulice do onoga što nazivamo fašizmom je samo jedan korak«, kaže prof. Marujama.

Već u prvom celovitom programu japanskog fašističkog pokreta, »Generalnom programu za preporod Japana«, nazvanim »Mein Kampf« japanskog fašizma, nastalom 1919. u krilu »Udruženja čuvara nacionalnog duha«, kojem su na čelu stajali Kita Ikki i Okava Šumej, zahtevi za unutrašnjim reformama su bili krajnje radikalni i teško prepoznatljivi od zahteva komunističkog pokreta, što se vidi iz slogana kojima su zaodevali svoje delovanje:

-»Zemlju seljacima, fabrike radnicima«, »ograničiti posedovanje i raspolaganje privatnom svojinom«, »konfiskovati novčane i štedne uloge«, »iskoreniti korupciju«, »uspostaviti pravedno društvo«, »uspostaviti kontrolu političkog delovanja, javnog ponašanja i moralnosti naroda«, »raspustiti parlament, formirati vladu nacionalnog spasa koja će biti odgovorna samo Suverenu i narodu...«.

Pored socijalnih revandikacija i naglašenog nacionalizma, u programima ovih organizacija koje su u prvim decenijama 20. veka »nicale kao pečurke posle kiše«, bilo je jako izražene ksenofobije, netrpeljivosti prema svemu stranom, prema spoljnom svetu uopšte i Zapadnom posebno (odražene u sloganu »Sono Djoj!« - Slavi Cara, teraj strance!). Ali, takodje i mržnje prema gradu, kao centru eksploatacije i »moralnog razvrata«, zasnovane na tradicionalnim shvatanjima agrarnog društva u kojem samodovoljnost predstavlja ideal, a »pater familiae« - apsolutnu vlast. Zahtevi da se očuva patrijarhalna seoska porodica i društvo organizuje »na svetim nacionalnim vrednostima« koji uključuju jednakost u svemu, ponavljali su se u raznim varijantama i bili praćeni zahtevima za odbacivanjem svega što dolazi sa »Zapada«, uključujući i »kapitalističku ekonomiju zasnovanu na slepom imitiranju Zapada«, itd., a završavali se sa manje ili više otvorenim pozivima na agresiju protiv suseda na kopnu (»Azija Azijatima«, itd.).

Koliko socijalnim zahtevima, toliko su ove organizacije delovale na mase i nacionalnim, nacionalističkim i »patriotskim« nazivima. Sve su u svojim nazivima imale odrednice poput onih: Japan, Veliki Japan, Veliki Narod, Sveti Narod, Japanska Nacija, Velika Nacija, Patriotizam, Bratstvo, Pravda, Pravičnost, Zastava, Odred, Korpus, Ratnik, Nebeski ratnik, Nebo, Borba, Pobeda, Odbrana, Krv, Žrtva, Smrt, Dužnost, Očuvanje, Obnova, Preporod, Novi poredak, itd.(»Udruženje čuvara nacionalnog duha«, »Velika svejapanska nacionalna patriotska liga«, »Liga nacionalnog preporoda«, »Svejapanski nacionalni pokret za novi poredak«, »Veliki japanski korpus pravde«, »Svejepanski odred nebeskih ratnika«, itd.).

Revandikacije socijalnog karaktera u programima brojnih, veoma agresivnih »patriotskih« organizacija i odjek na koji su zahtevi nailazili u masama osiromašenih seljaka i gradskog stanovništva koje je živelo u uslovima krajnje bede, nisu mogle a da ne izazivaju uznemirenost u vladajućim krugovima. Vladajući krugovi su prvo inspirisali a zatim iskoristili neuspeo pokušaj državnog udara u februaru 1936. da stave tačku na nekontrolisano delovanje nacionalističkih fanatika: Kika Ikki je sa većom grupom ekstremista sudski likvidiran, a ostali sistematski upućivani na udaljena ratišta da tamo ginu za svoje ideale. Pošto su obavili posao koji im je bio namenjen, homogenizovali naciju i stavili je u službu »najviših nacionalnih interesa«, postali su suvišni, čak i opasni za svoje naredbodavce i bili uklonjeni sa političke scene.

»Ono što smo nazivali fašizmom«, konstatovao je prof. Marujama »u Japanu se počelo razvijati kao pokret i reakcija nižih društvenih slojeva na nespremnost vladajućih krugova da rešavaju socijalne i političke probleme« (»Vladajuća elita svuda kao po pravilu predstavlja veću prepreku neophodnim reformama u društvu nego zaostale mase«, kaže na jednom mestu). Opravdano nezadovoljstvo masa je u specifičnom japanskom ambijentu ispunjenom nacionalnim nabojem, osećanjem kulturne superiornosti u odnosu na susede na kontinentu i inferiornosti u odnosu na Zapadni svet koji je silom nametao promene, nije bilo teško kanalisati u željenom pravcu. Kako je pokret jačao, tako su socijalni momenti potiskivani a nacionalni, nacionalistički izbijali u prvi plan, da bi na kraju poprimili karakter i način ispoljavanja koji se s manje ili više razloga mogao nazvati fašističkim.

Pokazalo se na primeru Japana tog vremena da je politika agresije i rata došla kao posledica stanja u društvu u kojem su promene, zvali ih reformama ili revolucijom bile neophodne, a vladajuća oligarhija na njih nije bila spremna. Pokazalo se, takodje da je rat učinio da se taj ogromni potencijal za promene – potroši, istopi, a društveni poredak »zacementira« za duži period. Bili su u pravu oni koji su govorili da su svoju revoluciju »izvezli u Mandžuriju«.

U unutrašnjem razvoju Japana onog vremena bilo je faktora koji su izazivali opravdani strah vladajuće strukture i upućivali je na korišćenje svih sredstava za očuvanje poretka i svoje vlasti. Unutrašnja previranja u kojima se Levica javljala kao potencijalni faktor okupljanja nezadovoljnih slojeva bila su produbljena velikom ekonomskom krizom 1929/31., koja je pogodila Japan (»kapitalističku zemlju bez kapitala«, »siromaška medju bogatim«, itd.) teže nego SAD i Evropu. U Japanu je ekonomska akriza došla kad se još uvek osećao »zakasneli« uticaj Oktobarske revolucije i sve snažnijeg revolucionarnog pokreta u Kini i Mandžuriji, koju su u Japanu smatrali svojim »životnim prostorom«. Strahovanja vladajućih krugova su povećavana »stanjem hiper-osetljivosti« - preteranim strahom od Levice pridavanjem joj većeg značaja nego što ga je stvarno imala (»Ako ne preduzmemo nešto, komunizam će nam preuzeti državu«, zapisao je u svoj dnevnik Čuvar carevog pečata, onaj što je 1936. rekao šta treba uraditi sa »psima koji su izlovili lisice«).

Skretanje razvoja u pravcu koji se kvalifikuje kao fašistički, najviše je doprinelo okretanje zemlje u pravcu rata i agresije. Stvaranje ratne atmosfere, argumentom da se radi o pravu nacije čiji je opstanak ugrožen, uvlačenje zemlje u rat sve većih razmera kojem se nije videlo kraja, sa svim onim što je donosio i zahtevao (spektakularne pobede na početku, spremnost na herojstvo i podnošenje najvećih žrtava u odbrani zemlje na kraju, itd.), stvarali su uslove »u kojima je najbolje uspevao fašizam«. Nije slučajno što se fašizam javljao kao najfanatičniji pobornik rata, kao njegov uzročnik i posledica istovremeno. Rat i fašizam u Japanu onog vremena su se javljali kao »braća blizanci«, »išli su ruku pod ruku«, govorio je prof. Marujama.

U mnogim elementima programa, sloganima, načinu organizovanja i metodima delovanja »fašistički« pokret u Japanu ispoljavao i kao pseudo-revolucionarna snaga i kao takav identifikovao sa interesima nižih društvenih slojeva koji su tražili promene. Sloganima o reformama, pravednoj raspodeli bogatstva, novom poretku, proterivanju korupcije i zelenaštva, eksploatacije i svih zala kapitalizma, oslobadjenju od svakog unutrašnjeg i spoljnog ugnjetavanja, itd., rečnikom i metodima delovanja u početnoj fazi ovaj pokret se identifikovao sa ciljevima, idejnim fondom i aktivnostima organizacija iz revolucionarnog, socijalističkog, komunističkog tabora do te mere da je neupućenim bilo teško razaznati ko iza čega stoji, krajnja Levica ili krajnja Desnica.

Od idejne konfuzije i kretanja na širokoj skali od krajnje Levice do krajnje Desnice nisu bili poštedjeni ni pripadnici nacionalne inteligencije i radničke klase (»pseudo-inteligencije i lumpenproletarijata«, kako ih je nazivao prof. Marujama), kao ni organizacije kako radničkog porekla i socijalističke orijentacije, tako i gradjansko-liberalnog porekla i demokratske orijentacije.

Za politički život Japana izmedju 1920. i 1940., naime, karakterističan je proces stalnih deoba i prestrojavanja u redovima političkih partija i njihovo sve dublje »uranjanje« u nacionalističke vode. Kita Ikki i većina rodonačelnika krajnjeg desničarskog – nacionalističkog pokreta su počeli kao Levičari, nazivajući se socijalistima i komunistima. Od toga jedva da je neko na javnoj sceni i u društvu uopšte bio poštedjen, jedva da se neko od toga mogao sakriti, povlačeći se u duboku izolovanost. Primer jednog od osnivača KP Japana, Akamacu Kacumaro, to dobro ilustruje. Počeo je kao organizator i osnivač KPJ, otišao Socijalistima, od njih Socijal-demokratama, zatim Liberalima i osnivačima državne »Socijalističke partije«, da bi 1937. ušao u parlament i završio medju organizatorima režimske, krajnje desničarske »Asocijacije za podršku imperijalnom poretku«. Posle rata se našao pred komisijom američkih okupacionih vlasti koje su ispitivale njegovu odgovornost za politiku rata i agresije, izbegao je izvodjenje pred sud, ali je bio odstranjen iz političkog života.

U procesu izmedju 30-tih i 40-tih sve političke partije i organizacije su stavljene »pod jedan krov«. Politički život je i formalno postavljen na jedinstvenim osnovama u službi politike agresije i rata. Konverzija radničkog-socijalističkog i gradjanskog-demokratskog pokreta u jedinstveni nacionalni pokret krajnje desničarske orijentacije označena u Japanu kao »istorijska perverzija« - bila je završena. Ostalo je samo da se krene u rat »protiv SAD i ostatka sveta«.

Epilog je došao na Tokijskom sudjenju jednom broju glavnih aktera ovih dogadjaja 1946/48. Oni koji su sudjenje pratili iz blizine, tvrdili su da su osudjeni primili kazne sa osećanjem da plaćaju grehove cele nacije. Podjednako, u narodu su oni ostali u sećanju kao žrtve zastranjivanja i grehova cele nacije. To osećanje je u Japanu živo i danas.

Što se tiče »sveta socijalizma« sa kojim se bavio podjednako kao i sa onim drugim, prof. Marujama je »graditeljima socijalizma« zamerao, na prvom mestu da nisu u stanju da »socijalizam« sagledaju u kontekstu svetske istorije, a svetska istorija je »proces koji teče«...

»Graditelji komunizma« su, prema prof. Marujama, pogrešili što su svoju ideologiju i politiku izjednačili sa naukom, i još su je proglasili – nepogrešivom! A kad je u životu dolazilo do haosa, objašnjavali su to ili pogrešnom primenom »objektivnih-naučno-utvrdjenih zakonitosti« ili, delovanjem neprijatelja! Pored toga, izbegavajući ličnu odgovornost, sakrivali su se iza kolektivnog rukovodstva, što je činio i takav »samoderžec« kakav je bio Staljin. Sakrivali su se iza kolektivnog rukovodstva, kolektivnog mišljenja, kolektivne pameti, »iza čega su se najčešće krili individualni interesi, individualno mišljenje, individualna diktatura i individualna glupost«, što je dovodilo do poremećaja u životu i kad su na najbolji način primenjivali svoju nauku.

Državni sistem zasnovan na marksizmu, na ideologiji definisanoj kao celovit, zatvoren sistem univerzalnog značaja dovodio je, po prof. Marujama, do mentalne klime koja je onemogućavala razmenu i protok ideja, interakciju različitih ideja i ograničavala lidere da racionalno kontrolišu sopstvene političke postupke. Pokazalo se na ovom primeru da za sudbinu naroda, sistema i same ideologije nema ništa opasnije od saveza teorije o apsolutnoj istini »naše« ideologije sa državnom vlašću. Jer, sve što počiva na diktaturi jedne ideološke ili političke ideje, od Platonovih ideala preko religioznih učenja do marksizma i fašizma, vodi nametanju »odgovarajuće diktature«. Svim ekstremnim ideologijama, konstatuje prof.Marujama, posebno »ovaploćenim« u državnoj vlasti, svojstvena je težnja da se proglase univerzalnim, osamostale i nametnu društvu, da izbegnu svaku kontrolu svog rada, ograničavaju ljudska prava - i policiju i pravosudje koriste kao politički organ.

Kao lek, preporučivao je komunistima »širom sveta« da prihvate činjenicu da izvesne zakonomernosti objektivno postoje u svakom društvenom sistemu nezavisno od ideologije na kojoj je društvo zasnovano, ne propuštajući pri tome da naglasi da od »iste bolesti« boluje i »druga strana«, koja se deklarisala demokratskom i svoj sistem i sve ono što je na njemu izraslo smatra univerzalnim i »nesebično preporučuje svima redom«, što je predstavljalo jedva prikrivenu aluziju na američki liberalizam.

Kritika Staljinizma, isticao je prof. Marujama, mora polaziti od kritičkog razmatranja ideje i prakse nastale i održavane u posebnoj psihološkoj atmosferi »koja je postala hronična od samog izbijanja Oktobarske revolucije«. Marksizam je sam sebi potpisao sve nevolje koje su ga snašle kad se potvrdio u državnoj vlasti kao najviša istina, kao poslednja instanca iznad života i nauke. U kultu ličnosti nije se radilo o »kultu čoveka«, već o »kultu teorije«, »kultu ideologije« prihvaćene i propovedane kao Jevandjelje ne zato što su komunisti verovali ličnosti, već zato što su verovali teoriji sa kojom se ON identifikovao i postao njen simbol.

Sa takvog stanovišta »branio« je Staljina od Hruščova: Prvo ste zaboravljajući razliku izmedju dobra i zla napravili od njega živog idola, zatim ste iz istih razloga njemu pripisali sva zla koja ste zajedno počinili, zanemarujući činjenicu da je »za svaku politiku opasno kad uči narod da zaboravi razliku izmedju dobra i zla, jer kad se narod osvesti, pripisaće joj sva zla koja su ga snašla«. Kad su vam kritike koje ste vi sada izrekli upućivane sa strane, kvalifikovali ste ih kao pokušaj rušenja socijalizma. Prvo ste govorili da istoriju prave mase, a zatim ste jednoj ličnosti pripisali sve zasluge za dobro i zlo u sistemu, što je apsurdno, jer svi snosite odgovornost. Svi, čak i narod koji je slušao a vladajuća superstruktura na prvom mestu, jer je zavodila narod i predstavljala veću prepreku promenama nego zaostala društvena i ekonomska osnova.

Govorio je tako prof. Marujama daleke 1956. godine, zaključujući da je »Staljin svojim apsolutizmom postao sam sebi grobar« (ovo »Staljin«, ako smo dobro razumeli prof. Marujamu, treba shvatiti u širem značenju).

U takvom pristupu, bilo je prirodno što je prof. Marujama primenjivao »jednaki aršin«, jednak odnos prema svim društvima i ekstremnim ideologijama. Jednim aršinom je merio »kvalitet i učinak« komunizma i fašizma, liberalizma, demokratije i diktature, država i blokova, nezavisno od njihovog deklarativnog ideološkog i društveno-ekonomskog opredeljenja. Tražio je prof. M. Marujama i nalazio u svima ono što im je svojstveno i zajedničko, od težnji da monopol vlasti koju su posedovali nametnu na sve sfere života, do apsolutizacije »svojih vrlina« i naturanja drugima u svetu principa na kojima su zasnovali svoju vlast. U svima je nalazio težnju da se odluke donose na osnovu političkog oportunizma umesto na racionalnosti, da se ljudska prava regulišu a ne ispoljavaju, policija i pravosudje pretvara u čuvara vlasti, a čovek svodi na statističku brojku umesto na učesnika u upravljanju društvom. Da ova bolest »ortodoksnosti« nije rezervisana samo za »svet socijalizma« i »svet fašizma«, aludirao je na primer »zemlje najstarije demokratije« - Sjedinjenih Američkih Država, ukazujući na njihova »spoticanja« u funkcionisanju društva (»arterioskreloza i ritualizacija u funkcionisanju društva za američki liberalizam može biti opasna kao i za sovjetski komunizam«) i na uzaludnost nastojanja da demokratiju širom sveta mere svojim aršinom - opet i to daleke 1956. godine!

U istu kategoriju ortodoksnih, isključivih sistema i doktrina stavljao je i Katoličku i Pravoslavnu crkvu, navodeći u prilog tome ne samo stanje u njihovim uzajamnim odnosima, već i težnju za identifikacijom i simbiozom jedne i druge sa svetovnom vlašću. U tom pogledu, veći »potencijal« je uočavao u Pravoslavnoj, po svojoj prirodi »nacionalnoj«, nego Katoličkoj »anacionalnoj«, »univerzalnoj« crkvi (do Globalizacije je tada još bilo daleko!). Uzroke sukoba nosioca religioznih doktrina sa »socijalizmom« i sa gradjanskim, demokratskim društvom nalazio je u njihovim pretenzijama na asolutnu istinu i privilegovane pozicije koje se na tome grade, a ne u razlikama izmedju ateizma i teologije, niti u složenom odnosu izmedju suprotstavljenih društvenih pojava.

»Društvene pojave« kojima se bavio, bilo da se radilo o nacionalizmu, fašizmu, socijalizmu, demokratiji, društveno-političkim institucijama, narodu kao celini ili jedinki kao delu naroda, prof. Marujama je objašnjavao i vrednovao »evropskim kategorijama«. Svim pojavama u društvu prilazio je kao autohtonim i autentičnim, tražeći u njima karakteristike svojstvene konkretnom, specifičnom društvu, vremenu i okolnostima u kojima su nastale a njihov učinak razmatrao i vrednovao odvojeno od ciljeva koje su proklamovali. Svoja istraživanja koncentrisao je na japansko društvo, ali nije izbegavao uporedjivanja sa evropskim društvom koja su se prirodno nametala. Insistirao je na razlikama - interesovale su ga razlike a ne sličnosti, smatrajući da se ukazivanjem na odstupanje od »idealnog«, »univerzalnog«, »ljudskog modela« mogu lakše identifikovati specifičnosti i autohtone pojave svojstvene svakom društvu. »Merio« je, medjutim, istim »aršinom« učinak jednih, drugih i trećih, nastojeći da otkrije razliku izmedju onoga što je značilo »vraćanje kazaljke časovnika natrag«, od onoga što je u sebi nosilo »potencijal za razvoj«.

Ukazivao je da je »od svih nacionalnih iluzija, najopasnija ona da se prošlost može korigovati, a budućnost graditi na mitovima«. Nema izlaza, govorio je iz automistifikacije, posebno iz nacionalističke, nema budućnosti bez raščišćavanja sa mitovima prošlosti. Diktatura će nam se vraćati kao neizbežna posledica dokle god o demokratiji budemo govorili terminima nacionalnog ponosa, nacionalne emancipacije, nacionalne nezavisnosti, itd. Kao što će nam se i rat javljati kao neizbežna posledica dokle god o nacionalnoj nezavisnosti, nacionalnim interesima i nacionalnom ponosu govorimo terminima vojne moći««... »I ništa nije tako teško kao patriotizam zameniti konstruktivnim radom«.

Naglašavanjem da duboko veruje u »progresivni razvoj ljudske misli«, otklanjao je svaku odbojnost prema nalazima do kojih je dolazio »kopajući po bolesnim mestima« i učinio da njegovi nalazi (»ma kako bili bolni«) kad se radilo o japanskom društvu onog vremena budu prihvaćeni u Japanu i dobiju univerzalni značaj.

Bio je veoma oštar prema samom sebi i svojoj »intelektualnoj sabraći«, postavljajući pitanje ne samo »gde smo bili kad je zlo raslo pred našim očima«, već i »gde smo sada, kad treba raščišćavati sa svojim zabludama i tražiti nove puteve«. Treba da se obračunamo prvo sa ružnim u samom sebi, govorio je, zatim sa ružnim u društvu. I dajte, pozivao je, da umesto ovakvih fraza i onakvih antifraza naučimo da govorimo normalnim akademskim i političkim jezikom.

I sve to u posleratnom Japanu, suočenom sa teškom ekonomskom i političkom krizom, u vreme kad su se u uslovima poraza i okupacije, velikog psihološkog šoka i dezorijentacije naroda tražili putevi prema budućnosti.

U traženju odgovora na pitanje kako je to Japan iz katastrofalnog poraza i poniženja radom samo jedne generacije dostigao stepen velike ekonomske, tehnološke i finansijske sile ne ugrožavajući pri tome nikoga, ne može se zaobići delo prof Masao Marujama i japanskih intelektualaca koji su u vreme velikih iskušenja postavljali prava pitanje i davali prave odgovore..

Posle kapitulacije Japana 1945., u Tokiju je organizovano sudjenje grupi generala, političkih i državnih lidera, optuženih za zločine protiv mira, ratna razaranja, kršenje Ženevskih konvencija, itd. Pred Medjunarodni tribunal, uspostavljen od strane pobednika, u grupi optuženih su se našli general - ratni premijer Hideki Todjo, generali i ministri Doihara Kendži, Muto Akita, Homa Masaru, Tomojoki Jamašita, Šigemicu Mamoru, Macuoka Josuke i drugi, ukupno njih 28, od kojih je 25 osudjeno, od toga 7 na kaznu smrti vešanjem, ostali na razne vremenske kazne, neki nisu dočekali kraj maratonskom sudjenju, a jedan je bio oslobodjen, bio je to Okava Šumej.

O sudjenju japanskim liderima optuženim za »zločine protiv mira«, itd., i svakome od njih pojedinačno - davno je sve već rečeno i mnogo toga zaboravljeno, osim u Japanu, razume se. Neće biti zgoreg da se ovom prilikom podsetimo na upravo pomenutog Okava Šumej, koji je bio oslobodjen svake odgovornosti.

Okava Šumej (1886-1957.) pravnik sa diplomom prestižnog Tokijskog »Carskog« univerziteta, što mu je kao i »plemenito« poreklo otvorilo put najvišim državnim i društvenim krugovima i političkim funkcijama. Od 1919. delovao je kao ideolog, propagator i organizator desničarskog, nacionalističklog pokreta koji je dobijao na zamahu i poprimao sve ekstremnije forme, da bi prerastao u teroristički pokret odgovoran za brojne zavere i ubistva političkih protivnika.

U jednoj od platformi i programa koje je pisao za ekstremne desničarske grupe postavio je zahtev za uvodjenjem nacional-socijalističkog sistema zasnovanog na apsolutnoj poslušnosti vlastima, zabrani rada svih partija, političkih i radničkih organizacija, odbacivanju »evropskog kapitalističkog sistema«, vraćanju na tradicionalne društvene odnose u kojima » podanici znaju svoje mesto, svoje obaveze i dužnosti«, itd..

Na sudjenju u Tokiju posle kapitulacije Japana »pljusnuo je po ćelavom temenu« prvo-optuženog generala Todjo, zamerajući mu na »kukavičkom držanju pred neprijateljem« (general Todjo je odbio da prizna legitimnost suda sastavljenog od pobednika u ratu i odbacio optužbe za izazivanje rata, ali je kao »ratni premijer« prihvatio ličnu odgovornost za razaranje zemlje i patnje naroda).

Optužen i izveden pred sud kao »intelektualni, idejni i ideološki podstrekač« i organizator desničarskog, profašističkog pokreta i terorističkih organizacija koje su izmedju 1920. i 1940. »budile« i »usmeravale narod na rat i agresiju« - bio je oslobodjen je sa obrazloženjem da je »mentalno poremećen i kao takav nepodoban za sudjenje«! U japanskoj javnosti koja se treznila od ratnog i nacionalističkog ludila to je primljeno kao najbolja presuda ideologiji sa kojom se identifikovao.

Obrazloženje suda za oslobodjenje Okava Šumeja, poslužilo je prof. Masao Marujama da kaže da je »medju optuženim zaista bilo istinskih psihopata, kao i onih koji su se nalazili negde u sivoj zoni koja deli razumnog od psihopate. Ali, ma koliko njihova politička shvatanja i postupci sa kojima su ih izražavali bili iracionalni i mentalno poremećeni, njih lično nije moguće kvalifikovati mentalno poremećenim. Oni su bili savršeno normalni i uživali ugled u društvu i položaje u javnom i političkom životu, a narod se povodio za njima, slušao ih i aplaudirao im, tako da se pre može govoriti o tome da je društvo bilo nenormalno«.

Okava Šumej je slovio i bio poznat kao jedan od najboljih znalaca Islama i Istočnjačke-arapske kulture u Japanu, a iznad svega po svom divljenju za Musolinija i italijanski fašizam. Ostatak života je proveo prevodeći Koran na japanski i organizujući desničarskle grupe. U Japanu ga smatraju »ocem nove japanske desnice«.

MARUJAMA MASAO (Maruyama Masao) 1914-1994., profesor (»Profesor Emeritus«), rodjen u gradu Osaka, u porodici intelektualaca, otac poznati politički komentator i propagator »Evropskog pozitivizma i evropskih filozofskih doktrina 19. veka«. Veoma mlad, M. Marujama je dobio mesto profesora političkih nauka (»nismo tada ni znali šta je to«) na prestižnom (»Imperijalnom«) Tokio-Univerzitetu. Mobilisan 1941. u imperijalnu armiju kao »redov pešadinac«, proveo je jedno vreme u Koreji u sastavu okupacionih trupa, da bi se 6. avgusta 1945. našao u Hirošimi, samo tri kilometra od centra eksplozije atomske bombe. Univerzitetsku karijeru je nastavio 1945., »u uslovima nevidjenog psihološkog šoka i dezorijentacije čitave nacije«, ali i »nevidjenih akademskih sloboda« koje je donelo okočanje rata i okupacija. Zahvaljujući svom javnom delovanju, prednost je uvek davao živoj reči i akademskom auditorijumu (otuda njegovi radovi poznati u više verzija), našao se u centru žestokih rasprava o uzrocima i odgovornosti za politiku koja je dovela zemlju do katastrofalnog poraza. Iako se držao po strani od dnevnog političkog života, smatrajući to preduslovom za objektivno posmatranje i prosudjivanje, ostvarivao je veliki uticaj na politička kretanja, jer su se za njegovim stavovima priklanjali i povodili mladi, studenti i intelektualci koji su stajali »levo od levog centra«, kao i pripadnici kružoka i frakcija koje su delovale u okviru ili na margini Japanske socijalističke partije, obeležene u to vreme kao »marksističke i nezavisne«, za razliku od Komunističke (»dogmatske«) partije kojoj je posle kinesko-sovjetskog sukoba bilo potrebno nekoliko decenija da se osamostali i »japanizira«, i kao takva ugradi u politički život.

Prof. M. Marujama je autor brojnih radova, objavljivanih u raznim japanskim časopisima izmedju 1945. i 1956., medju kojima su u vezi sa našom temom najznačajniji:

. -»Neka pitanja političke vlasti«, Rečnik političkih nauka, Tokio 1953.

-»Neki problemi fašizma-razmatranje njegove političke dinamike«,

-»Politika i čovek u savremenom svetu«, Ningen, Tokio, 1961.

-»Neka razmišljanja o članu IX Ustava, Tokio, 1964.

(Koliko je sastavljaču ove kompilacije poznato, kod nas ni jedna od ovih rasprava nije prevedena)

Problemima japanskog nacionalizma, militarizma i fašizma, oslanjajući se manje ili više na radove prof. M. Marujama, bavili su se izmedju ostalih i sledeći autori:

jednu stranicu nazad   na pocetak

РУСНАЦИ НА ИНТЕРНЕТУ  ФОРУМ CYBER RUTHENIA   CYBER ART  DOWNLOAD RUSYN FONT  АРХИВА  ПОЧАТНИ БОК