MI I JAPAN -

JUČE, DANAS I SUTRA

»Govorimo o prošlosti, razmišljamo o budućnosti«

Japanska izreka

Naše poznavanje Japana, imamo u vidu državnu politiku, može se i danas svesti na nekoliko opštih konstatacija, medju kojima najpre na onu da se radi o » Azijskoj zemlji koja je u svom ekonomskom razvitku ostvarila velike uspehe i svrstala se u red vodećih industrijskih, tehnoloških i finansijskijh sila u svetu«. Ako je negde, u akademskim i naučnim krugovima tog znanja bilo i ima više, što treba pretpostaviti, ono nije prisutno ni u političkom i privrednom ni i drugim područjima - nije funkcionalno, osim kad se radi o sportskim-borilačkim veštinama, umetničkom aranžiranju cveća-Ikebani, Hajku-poeziji i sličnim »džapanalijama«.

Tako je bilo do 1990., godine, svodilo se sve na uopštene ocene o stanju odnosa i uzrocima nezadovoljavajućeg stanja u ekonomskoj sferi, što je bilo praćeno izražavanjem pozitivnih namera, ali, ne i odgovarajućim merama za njihovu realizaciju, ako je suditi po odsustvu rezultata. Prilika za ponavljanje ovakvih stavova bilo je dosta, jer se sa svakom vladom, novim ministrima i promenama u rukovodstvu brojnih organizacija kod nas počinjalo od početka - upućivanjem delegacije radi »ispitivanja mogućnosti i interesa za saradnju, naročito na ekonomskom planu«, a završavalo se zaključcima i saopštenjima koja su najčešće ostajala samo kao izraz shvaćenih potreba i dobrih namera i pokazivalo da nemamo »institucionalno pamćenje«. Pri tome, na našoj strani su uvek bila prisutna očekivanja da će se po državnoj liniji, sporazumom izmedju »države« Jugoslavije sa »državom« Japana otkloniti sve prepreke za naš izvoz i razvijanje »viših oblika saradnje«, što je pokazivalo da ne poznajemo funkcionisanje japanske države, privrede i tržišta.

su uzete iz zvaničnih saopštenja onoga vremena)

I pored svega što se kod nas i oko nas dogadjalo posle 1990., i očiglednog gubitka sposobnosti za održavanje normalne saradnje sa svetom, u tekućim ocenama stanja odnosa u celini i mogućnosti njihovog razvoja sa Japanom provejavala je optimistička, nerealna nota. Zapostavljala se pri tome, izmedju ostalog činjenica da je Japan prihvatio sve rezolucije OUN u odnosu na Jugoslaviju i da se na svoj način, kao i u svemu solidarisao sa politikom SAD i Evropskih zemalja, ma koliko sve to u Japanu, posebno uvodjenje sankcija i bombardovanje neprijatno padalo: Obustavili su izvozne kredite (bila već tada stvar daleke prošlosti!), zamrznuli nove investicije (nije bilo ni starih), zamrznuli imovinu SRJ i Republike Srbije u Japanu (konstatujući da osim zgrade ambasade i nešto sitniša na računima zaposlenih u ambasadi tamo nije bilo naše imovine) i zabranili izdavanje viza »visokim zvaničnicima koji su bili umešani u represije na Kosovu« (takvi nisu ni nameravali da putuju u Japan).

Činjenica da su, za razliku od SAD i Evropskih (NATO) zemalja posle uvodjenja sankcija ostali u Beogradu sa ambasadom i ambasadorom na čelu, predstavljala je pre potvrdu da su ostali zbog svojih interesa i shvatanja odgovornosti za stanje u medjunarodnoj zajednici (»Ne prihvatamo rešavanje problema oružanim sredstvima«, »Mir je nedeljiv, pogadja nas svaki sukob u bilo kom delu sveta«), nego potvrdu postojanja »dobrih političkih odnosa«, pogotovo ne razlika u stavovima sa SAD i njihovim prijateljima u odnosu na Miloševićev režim. Ostali su zbog toga što su bili prihvatljivi i otvoreni za komunikaciju sa svima, radeći tiho i strpljivo, na japanski način na prevazilaženju stanja, ne svadjajući se ni sa vlastima u Beogradu ni sa svojim prijateljima (sa svojim prijateljima se nisu svadjali ni zbog krupnih neslaganja sa njihovom politikom na prostorima u kojima Japan ima značajne interese, što sa nama nije slučaj).

Region bivše SFR Jugoslavije nikad nije bio - nije ni danas posle svih promena u zoni primarnih interesa i odgovornosti koje je Japan preuzeo u okviru globalne politike sveta kojem pripada (to je region Severoistočne i Jugoistočne Azije, more oko njih i pomorske komunikacije koje ih povezuju sa izvorima sirovina i tržištima).

Njihovi politički interesi u regionu bivše SFRJ, iako pozitivni – motivisani težnjom da se uspostavi mir i stabilizuju političke prilike ne izlaze iz okvira podeljenih uloga u kojima SAD i Evropske (NATO) zemlje i njihove organizacije imaju primarnu odgovornost. Njihovi ekonomski interesi na području bivše SFRJ i okolnih zemalja nikad nisu bili značajni ni sa stanovišta uvoza, ni sa stanovišta izvoza. Ovaj region i Jugoslavija - ma kakva bila nije im bila ekonomski partner o kome bi morali da posebno vode računa - nije mogla da im ponudi sirovine za kojima oni tragaju širom sveta, nije imala roba i proizvoda koje bi mogla plasirati na njihovo tržište, nije imala sredstva da od njih kupuje industrijsku opremu i proizvode, a slobodnih industrijskih kapaciteta i kvalifikovane radne snage, sa čim se kod nas u saradnji još i danas računa, nalaze u daleko boljem stanju u okolnim zemljama (Kina, Hong Kong, Tajvan, Južna Koreja, Singapur, Indonezija, Filipini, Vijetnam), iza kojih zaostajemo pola veka ne samo u pogledu tehnologije i organizacije rada, već i po izgledu radnika (ni u jednoj japanskoj fabrici, ni na jednom poslu u svetu zasnovanom na njihovoj tehnologiji, kapitalu, organizaciji nećete videti radnika bez propisane, poslu prilagodjene odeće - uniforme, možda bolje reći!). Ono malo japanskih automobila, TV, video i stereo tehnike i sl., na naše tržište je dolazilo posredstvom evropskih dilera i činilo beznačajnu stavku u njihovom izvozu. Sa Jugoslavijom kao zemljom iz koje bi se snabdevali poljoprivrednim proizvodima i hranom, bila ona i »zdrava« nisu ozbiljnije računali ni pre bombardovanja kojem smo bili izloženi. Jugoslavija se u njihovoj klasifikaciji uvek nalazila u »sivoj zoni« povremenih uvoznika i povremenih izvoznika hrane, što znači da se nije moglo računati na veće količine i stalnost isporuka, a to je odlučujuće kad je reč o njihovoj orijentaciji na saradnju. Pokušaji kojih je bilo u tom pravcu ostajali su bez trajnijih rezultata, jer ni u najpoletnijim godinama SFRJ nismo mogli zadovoljiti njihove zahteve u pogledu količina, kvaliteta, cena, rokova i stalnosti isporuka, niti stroge sanitarne uslove za uvoz poljoprivrednih proizvoda i hrane, u kojima izmedju ostalog stoji i zabrana uvoza mesa i mesnih preradjevina iz zemalja u kojima je u prethodne tri godine bilo stočne bolesti-antraksa, slinavke, šapa, kuge, kolere, trihineloze, bruceloze, besnila i dr., a naša zemlja je u tom pogledu poznata kao evropsko endemično područje.

Tu negde, u ovim okvirima bi trebalo tražiti i potvrdu za postojanje dobre »političke atmosfere«, pre nego »političkih odnosa«, pogotovo »političke saradnje« o kojoj se s naše strane govorilo, navikom da instituciju diplomatske-kurtoazne razmene mišljenja i uzajamnog informisanja izjednačavamo sa političkom saradnjom, a stvarne rezultate sa željenim ciljevima.

Dobra »politička atmosfera« je postojala, stvorena postavljanjem Jugoslavije prema Japanu u vreme potpisivanja sporazuma o miru u San Francisku 1952., kojim je okončano ratno stanje i američka okupacija, a Japan »vraćen« u medjunarodnu zajednicu kao suverena zemlja. Jugoslavija je otklonila poziv da kao član pobedničke savezničke koalicije pristupi potpisu sporazuma o miru, sa čim je išao bilateralni američko-japanski sporazum o bezbednosti koncipiran tako da održi Japan pod okriljem SAD, argumentom da sa Japanom nije bila u ratnom stanju i da u odnosima dve zemlje nema otvorenih pitanja, tako da se normalizacija može svesti na razmenu nota o uspostavljanju diplomatskih odnosa, što je i učinjeno. Jugoslavija se u tome razlikovala ne samo od zapadnog dela savezničke koalicije na čelu sa SAD, već i od istočnog dela na čelu sa SSSR koji je potpisivanje sporazuma o miru i normalizaciji uslovio postavljanjem Japanu nerealnih zahteva (izmedju SSSR-Rusije i Japana do danas nije potpisan sporazum o okončanju rata, iako je nadjen način za uspostavljanje diplomatskih odnosa).

U Japanu tog vremena, rastrzanom sukobima izmedju razumljivih nacionalnih težnji i nametnutih okolnosti ovaj pristup je imao trajnog odjeka. To se potvrdjivalo održavanjem razmene značajnih poseta i blagonaklonim stavom u rešavanju našeg zaduženja (nekako kao da su prema nama u čitavom ovom periodu ispoljavali veliku dozu sentimentalnosti). Tačno je, takodje, da su u japanskoj praksi i propisima postojala brojna ograničenja za naš izvoz, medju kojima je bilo i izjednačavanje Jugoslavije sa Istočno-evropskim-lagerskim zemljama u režimu ekonomske saradnje. Ali, i u tim okvirima, bilo je dovoljno mogućnosti, jer našu zemlju nisu pogadjala ograničenja nametnuta iz politike kontrole dostupa proizvodima visoke, posebno čisto vojne ili tehnologije »dvojne namene«, za čiju kupovinu nismo imali ni sredstava ni interesa (dok su oni 70-tih godina ispoljavali diskretan interes za razvoj i dostignuća naše vojne industrije). U cilju realizovanja »postojećih mogućnosti« za razvoj ekonomske saradnje, trebalo se prilagodjavati njihovoj praksi i zahtevima kad je reč o asortimanu, kvalitetu proizvoda i sl. Što se tiče svrstavanja Jugoslavije u kategoriju zemalja »visokog rizika« za ekonomsku saradnju i investicije, do čega je došlo krajem 70-tih, to opet nije predstavljalo diskriminatornu meru, jer je proizašlo iz prakse primenjivane prema svim zemljama u sličnoj političkoj i ekonomskoj situaciji. Takav prilaz je došao kao posledica naše nesposobnosti da održavamo normalne tokove ekonomske saradnje i otplaćujemo dugove u uslovima sve složenijih kretanja kojima je bio opterećen naš unutrašnji razvoj. Japanskoj politici, koja zna da sabira dva i dva nije moglo da promakne saznanje kuda sve to vodi (uzroke nepovoljnih prilika u Jugoslaviji posle smrti predsednika Tita tražili su u nespremnosti rukovodstva da se okrene suštinskim reformama, posle pada vlade A. Markovića u svojim analizama davali su SFRJ »najviše deset godina života«).

Daleko povoljnija atmosfera za saradnju postoji danas – stvorena promenama 2000-te i našim sve artikulisanijim usmeravanjem na promene i prilagodjavanje savremenom svetu. Ipak, kad je reč o saradnji u ekonomskoj sferi uopšte, mora se imati u vidu nekoliko bitnih činjenica koje su imale ranije a imaće i dalje uticaja na tokove i sadržine te saradnje:

-Radi se o odnosu nerazvijene sa razvijenom zemljom, u čemu su izgledi da nerazvijena postavi saradnju na »ravnopravnu« osnovu ili ih bar u ekonomskoj sferi drži u balansiranim okvirima sasvim minimalni. Primer drugih zemalja približno istog stepena ekonomskog razvitka to potvrdjuje. Izuzetak su bile i ostale zemlje – izvoznice nafte i sirovina neophodnih za održavanje japanske industrijske proizvodnje.

-Radi se, zatim, o »suočavanju« dve potpuno različite kulturno-civilizacijske, ako ne i društveno-ekonomske zajednice (ma kako nazivali jednu i drugu, suština ostaje ista). Svet ima u Japanu specifičnu državnu i ekonomsko-političku zajednicu koja funkcioniše po svojim zakonitostima, umnogome različitim od onih koji se smatraju uobičajenim, ako ne i univerzalnim. Primer drugih zemalja, čak i najrazvijenijih, kao što su Evropske zemlje i SAD koje u odredjenim pitanjima mogu da apeluju na zajedničke interese, ili čak da vrše politički pritisak – pokazuje da sa Japanom nije lako održavati ravnopravne, balansirane odnose u ekonomskoj sferi.

Ni u najpoletnijem periodu SFRJ nije uspela da prodje kroz odškrinuta, ako ne i otvorena vrata kroz koja su se sa pojedinim proizvodima i poslovima sa nešto više uspeha provlačile druge zemlje, medju njima i članice Istočnog bloka, motivisane političkim-lagerskim interesima i kao takve tretirane u japanskoj praksi (Bugarska, Čehoslovačka, Poljska, naročito Istočna Nemačka). Ništa Japanu nije smetalo što je Istočna Nemačka pripadala IEZ, SEV-u i Varšavskom paktu: Kad im je Honeker došao sa dve milijarde dolara velikim poslovima i kupovinama crveni tepih koji su mu prostrli na zvaničnom dočeku bio je iste dužine kao i onaj koji su prostrli njegovom »bratu« Helmutu Kolu koji nije pripadao »grupaciji IEZ«.

Za saradnju sa Jugoslavijom u Japanu su pokazivali više interesa nego za saradnju sa zemljama Istočnog bloka još od ranih 60-tih godina, što znači na početku njihovog ekonomskog razvitka i izlaska na medjunarodnu scenu. Radilo se pre svega o političkom interesu, zasnovanom na njihovim unutrašnjim kretanjima opterećenim burnim debatama o medjunarodnom položaju Japana. U političkim krugovima, medju intelektualcima i u široj javnosti bilo je grupa i pojedinaca koji su na primeru Jugoslavije tražile dokaz da se i u blokovski podeljenom svetu može opstati različitim i nezavisnim (tamo i danas ima onih koji smatraju da su bili u pravu).

Hroničari jugoslovensko-japanskih odnosa će se setiti koliko i kakvih je sve delegacija dolazilo u Jugoslaviju izmedju 60-tih i 70-tih u nastojanju da »identifikuju« područja moguće saradnje. U tom periodu došlo je i nekoliko desetina mladih, univerzitetski obrazovanih ljudi na postdiplomske studije i specijalizaciju, koji su naučili jezik, savesno na japanski način izučavali unutrašnje prilike i spoljnu politiku Jugoslavije i posredstvom Društva Japan - Jugoslavija i institucijama u kojima su radili decenijama bili inicijatori saradnje. Sve ih je interesovalo, najviše, razume se da li Jugoslavija »izvan blokova« može da opstane i da im posluži kao polazište za širenje ekonomske saradnje prema blokovski podeljenoj Evropi i zemljama koje su se oslobadjale od kolonijalizma i svrstavale – u pokret nesvrstanosti.

Bio je to za Japan veoma značajan period: Početak spektakularnog ekonomskog razvitka koji ih je u narednoj deceniji sa oko pedesetog mesta na lestvici kojom se meri stepen ekonomskog razvitka, gde se u to vreme nalazila i Jugoslavija – izbacio na drugo, treće mesto u svetu. Tada su, da bi našu privredu motivisali i osposobili za saradnju počeli da nam dodeljuju povoljne kredite za kupovinu industrijske opreme, ispitivali mogućnosti za angažovanje u automobilskoj industriji (Tojota-Zastava), u brodogradnji, proizvodnji nameštaja, preradi voća, stakla i staklene ambalaže, vinarskoj proizvodnji, itd. Ispoljavali su u tome veliku inicijativnost, strpljenje i dobru volju u nastojanju da svoj interes materijalizuju konkretnim poslovima. To se potvrdjivalo i spremnošću da bez velikih pregovora naš negativni trgovinski saldo iz godine u godinu prebacuju na stavku povoljnog dugoročnog kredita koji su otvorili već na prvom koraku. Tako je sve to išlo do početka 80-tih, kada se pokazalo da od velikih poslova nema ništa, jer jugoslovenska privreda jrdnostavno nije bila u stanju da istraje na prilagodjavanju japanskim standardima, čak ni da redovno otplaćuje kamate na dug koji se oko 1985. približio iznosu od blizu jedne milijarde dolara.

Sa brzim ekonomskim razvitkom i sve širim medjunarodnim aktivnostima Japana i mesto Jugoslavije u njihovoj politici je postajalo sve beznačajnije. Nesposobnost jugoslovenske privrede da zauzme trajno mesto u njihovoj ekonomskoj aktivnosti – učinila je svoje. Čak i u godinama kada se vrednost jugoslovenske spoljne trgovine sa svetom kretala izmedju 18 i 20 milijardi dolara, mesto Jugoslavije u ekonomskoj saradnji Japana sa svetom bilo je tako beznačajno da se u japanskoj statistici moglo naći samo pod stavkom – »Ostali u svetu«. Od proklamovanih ciljeva »podizanja saradnje na viši nivo« nas je udaljavao naš hronični deficit u trgovini pri obimu koji se kretao oko 100 miliona dolara godišnje (pri čemu je uvoz bio pokrivan sa jedva 10 do 20% izvoza), kao i orijentacija na uvoz svega i svačega, uglavnom repromaterijala, najčešće poreklom iz trećih zemalja (na našim uvoznim listama figurirale su i svinjske čekinje, industrijska čadj, tekstilni i papirni otpad, sirovine i repromaterijal slične kategorije koje su japanske kompanije kupovale i preprodavale po svetu), umesto na uvoz japanske tehnologije i saradnje na bazi kooperacije i standarda u proizvodnji koji su s tim išli. Dokle se u tome išlo, pokazuje izmedju, ostalog činjenica da je ovde kod nas izgledalo rentabilnije da se poruči (na kredit) brod iz japanskih brodogradilišta u Jokohami, nego prihvati njihov predlog da našoj nedovoljno zaposlenoj brodogradilišnoj industriji ustupe niz programa i porudžbina, isporučuju repromaterijal, obezbede plasman, povežu sa poslovima koje su pod istim uslovima prepuštali Južnoj Koreji.

Bilo je i objektivnih razloga za tako nepovoljno kretanje: Japan je za potrebe svog razvoja, kako je rastao u ekonomskog džina trošio i uvozio sve više energenata i sirovina i okretao se tamo gde ih je mogao naći, a Jugoslavija sa njima nije raspolagala. Naprotiv, struktura našeg uvoza se u velikoj meri poklapala sa strukturom japanskog uvoza, počev sa naftom. Slično je bilo i u izvozu, bar u prvoj fazi japanskog razvoja, a sa ono malo roba sa kojima se naša privreda javljala u izvozu - ni sa asortimanom, ni sa kvalitetom nije se moglo na daleko i probirljivo japansko tržište. Na japanskom tržištu se moglo plasirati samo ono što je bilo prilagodjeno njihovim standardima (iz rezonovanja naših privrednika, karaktarističnih za ono vreme, prema kojima »nemamo potrebe da se borimo za japansko tržište, jer sve što proizvodimo možemo prodati Sovjetima i drugima koji nisu toliko probirljivi«, jasno je o čemu se radilo).

Decenijama nismo uspevali i pored izvesnih nastojanja s naše i preduzimljivosti s japanske strane da se na japanskom tržištu ustalimo sa nekim našim proizvodom. Ako je nečega i bilo, kao što je vino (pošto su nam došli njihovi stručnjaci i u Vinarskom institutu u Sremskim Karlovcima kontrolisali proces proizvodnje, ali ni tada nismo uspevali da na japanskom tržištu plasiramo vino u flašama, za razliku, recimo od Bugarske), voćni sokovi, hmelj, mineralna voda, dečja hrana, povremeno nikl i slično, naša strana nije uspevala da održi kontinuitet u količinama, kvalitetu, cenama i rokovima isporuka, pogotovo da u oštroj konkurenciji nadje i finansijski interes za forsiranje izvoza.

Pokazalo se, dalje, da i medjunarodni položaj SFRJ sa čime se kod nas dosta kalkulisalo u nastupu prema Japanu, bar u prvoj fazi njihovog izlaska u svet nije bio takav da bi mogli da im poslužimo kao polazište u njihovom pohodu na tržišta Evrope i zemalja »Trećeg sveta«. Putevi prema Zapadnoj Evropi su za Jugoslaviju bili samo odškrinuti, pokazalo se da su Irska, Grčka, Holandija, Španija za takvu ulogu Japanu korisniji. Vrata ZUR-NZ Japan je ekonomskim sredstvima sam otvarao uspešnije nego mi, investirajući u razvoj njihovih sirovinskih potencijala i infrastrukturu. Pokušaji da »premošćujemo blokovske prepreke« za njihovu saradnju sa IEZ-SEV bili su takodje neuspešni, jer su se te zemlje utrkivale koja će Japanu ponuditi bolje uslove da bi sebi otvorile dostup japanskoj tehnologiji i pokazale se voljnim da plaćaju takvu svoju politiku (sve važnije državne posete Japanu iz tih zemalja završavale su se realizacijom konkretnih poslova, dok su se naše završavale dugačkim saopštenjima u kojima se izražavala saglasnost o dobrom stanju bilateralnih odnosa i svim važnijim medjunarodnim pitanjima »od zajedničkog interesa«).

Na stanje odnosa uticalo je i to što je u nastupu Japana od početka 80-tih bilo sve više uzdržanosti, zasnovane na procenama da SFRJ ulazi u fazu nestabilnosti i da su dugoročna ulaganja nesigurna i rizična, a dugoročna orijentacija u ekonomskoj saradnji bila je i ostala osnovna karakteristika japanske politike. Mora se, medjutim, priznati da je na japanskoj strani i u tom periodu bilo znakova spremnosti da u funkciji stabilizacije političkih prilika kod nas održavaju saradnju i pružaju pomoć, ali su dogadjaji išli brže nego konkretizacija ove spremnosti.

Dok se politički procesi nastali promenom sistema ne smire i situacija ne stabilizuje, ne treba očekivati veće angažovanje Japana ni u zemljama našeg šireg regiona, u Rumuniji, Madjarskoj, Češkoj, Slovačkoj i Belorusiji, verovatno ni u Ukrajini, iako ih onamo privlači »miris nafte« i pojedini industrijski segmenti (aeronautika, raketna tehnika, nuklearna tehnologija).

Sa ekonomskim poslovima i saradnjom Japan ide samo na sigurno, u zemlje i regione stabilnih političkih i društvenih prilika i zakonodavstva prilagodjenog poslovanju. Do tada, dok normalizacije i smirivanja kod nas i oko nas nema, možemo računati samo na humanitarnu i drugu pomoć simboličnog značaja, što naravno nije za odbacivanje (iako i u pružanju pomoći poslednjih godina pokazuju sve više političke motivisanosti, ali i to može biti prihvaćeno kao pozitivno, u onoj meri u kojoj nas navodi na reforme i prilagodjavanje). Do tada će biti poseta i razgovora o saradnji, ispitivaće se mogućnosti za saradnju i stvarati »povoljna politička klima«. Povremeno, ako budemo mogli da platimo, moći ćemo ponešto i da kupimo, ponešto i da prodamo ako to bude odgovaralo njihovim standardima.

Ali, i kad se stanje kod nas i oko nas stabilizuje i stvore politički i ekonomski uslovi koji oni ocene povoljnim za saradnju, stvari neće ići jednostavno i brzo. Japanci nigde ne žure, idu pre svega u saradnju koja omogućuje poslovanje na dugoročnim osnovama, idu tamo gde nadju konkretne ekonomske interese. Pa još kad se ekonomski interesi pogode sa političkim!

Ni ranije u nastupu Japana prema Jugoslaviji ekonomski nisu interesi stajali u prvom planu, teško je pretpostaviti da bi to mogli biti u godinama koje dolaze, već i zbog toga što su naši ekonomski i ljudski potencijali ozbiljno smanjeni i okrenuti evropskom regionu, ali i zbog toga što neće biti potrebe da ekonomskim sredstvima rade na postizanju željenih ciljeva, uloga Evrope (Nemačke) i SAD će u tome biti primarna.

Politički interesi Japana na našem prostoru i oko njega, motivisani težnjom da se uspostavi mir i stabilan društveno-ekonomski razvoj nisu u poslednjoj deceniji izlazili iz okvira podeljenih uloga u kojima SAD i Evropske zemlje imaju primarnu odgovornost, u normalizovanoj situaciji kod nas i oko nas – biće to još manje. Prednost u razvijanju ekonomske saradnje i bilateralnih odnosa uopšte daju regionima i zemljama iz kojih se mogu snabdevati sirovinama koje su im potrebne za održavanje privrede i zemljama i regionima na čijim tržištima mogu plasirati svoje industrijske proizvode i preneti proizvodnju koje se oslobodjaju kod kuće. Treba samo pogledati regionalni raspored i strukturu japanske spoljne trgovine, investicija i prisustva poslovnih kompanija da bi se u to uverili.

Ali, pored nafte, sirovina, minerala i poljoprivrednih proizvoda, japansko tržište apsorbuje i ogromne količine industrijskih i proizvoda široke potrošnje. Tržište je otvoreno pod jednakim uslovima za sve, iako monopolske pozicije drže domaći proizvodjači koji rade sa uvoznim sirovinama i materijalima, kao i oni spolja koji su strpljivim radom i prilagodjavanjem obezbedili sebi trajno mesto. Na japanskom tržištu se sve može prodati, doslovno od igle do lokomotive, pod uslovom da odgovara kvalitetu, cenama i navikama japanskih potrošača. To polazi za rukom samo najboljim, spremnim na dugo ulažu da bi se probili i ostali na japanskom tržištu. Pre pojavljivanja na tržištu, proizvod mora proći kroz složenu proceduru ispitivanja kvaliteta, zatim se probijati kroz komplikovanu distributivnu i prodajnu mrežu kojoj su navike i stari pre svega domaći partneri važniji od eventualne dobiti prihvatanjem saradnje sa novim - za koje se ne zna koliko će izdržati. Stabilnost isporuka, održavanje kvaliteta, cena i rokova je preduslov za ulazak u posao, a mi se ni u tom pogledu nikada nismo mogli prilagoditi japanskim standardima (oko cene naših vina u flašama mogli smo se i dogovoriti, ali u kakve flaše se puni belo, u kakve crno vino, kakvi treba da budu čepovi i etikete, to već nije bilo moguće, o rokovima isporuka da se i ne govori). Kod nas kao da se nije shvatalo da onaj ko se sa svojim proizvodom probije na japansko tržište, ostvaruje višestruku dobit, već i samim tim što proizvod koji ima prodju na japanskom, prolazi na svakom tržištu, dok obratno to najčešće ne važi.

Šta mi to imamo, šta možemo proizvesti, sa kojim proizvodom se možemo probiti na japansko tržište i održati se tamo!? Danas, kako stvari kod nas sa proizvodnjom stoje, nemamo ništa: Teško da bi se sa bilo kojim proizvodom mogli pojaviti u robnim kućama »Takašimaja«, »Micukoši«, »Tokyo«, »Odakju« i drugim na Tokijskoj Ginzi, ili sa našom pršutom na pijaci »Okači-mači«, a buvljaka u Japanu - nema. Ali za godinu-dve bi možda mogla to da bude konfekcija, obuća i kožna galanterija, staklo i kristal, možda mineralna voda, vino i alkoholna pića, možda proizvodi metalne industrije, delovi za automobilsku industriju ili nameštaj...?

(Kad je reč o nameštaju, postoji istinita priča: Negde osamdesetih godina, u vreme kad su se Japanci iz svojih malih useljavali u velike stanove grupa od tridesetak uvoznika nameštaja obišla je sve naše proizvodjače nameštaja i vratila se bez i jednog ugovora. Na pitanje u čemu je problem, odgovorili su da im je nudjeno sve ono što naši proizvode, ali da niko nije bio spreman da na dugoročnoj osnovi proizvodi ono što po dizajnu itd., odgovara potrebama i navikama japanskog potrošača. Nisu imali teškoća da to ugovore sa italijanskim i brazilskim proizvodjačima nameštaja. Slično je bilo i sa staklom-kristalom)

Naše šanse, kako stvari kod nas danas stoje, nisu u robnoj razmeni, iako i to treba imati na umu, već u stvaranju uslova za dolazak japanskih poslovnih kompanija radi ulaganja i organizovanja proizvodnje za japanske potrebe i poslovanja »na japanski način«. Primer Vijetnama, da navedemo samo Vijetnam (dve trećine proizvodnje zasnovane na japanskim ulaganjima ide direktno u izvoz), o Južnoj Koreji, Tajvanu, Singapuru, Indoneziji, Filipinima, Maleziji, Tajlandu je davno sve rečeno, pokazuje da je to ostvarljivo, iako ni to neće ići lako, jer se danas svi oko nas nude Japanu i spremni da se prilagodjavaju i daju sve što se traži da bi ih privukli.

Bilo kako, na tome bi trebalo raditi već danas, jer iskustvo onih koji su uspeli govori da od najave spremnosti i prihvatanja saglasnosti do pojave proizvoda na tržištu – prodje u proseku pet godina...

U nastojanju da se razvija ekonomska saradnja i prave poslovi sa Japanom, uvek su bolje prolazili oni koji su se orijentisali na (velike) japanske kompanije, nego na japansku »državu«. Država je, naravno, tamo, nju nije moguće i ne treba zaobilaziti, sa državom se pravi »dobra politička atmosfera«. Država će uvek imati puno razumevanje za vaša nastojanja, izražavati spremnost na podršku, izjašnjavati se za svestranu saradnju, ali od poslova neće biti ništa, iako u iskrenost ovakvih stavova ne treba sumnjati, jer niko u Japanu, ni premijer, ni resorni ministri ne mogu naterati kompanije kakve su Micubiši, Micuj, Marubeni, Kanemacu Gošo, Sumitomo, Tojota, Fudjicu, Soni, Macušita i dr., da ulaze u poslove sa vama, ako to one ne žele. Može država eventualno da »savetuje« da se u posao udje, ali ne i da naredi. Kompanije su u tome samostalne i nezavisne, iako naravno dovoljno »lojalne« da se prilagodjavaju državnoj politici, ali i dovoljno uticajne da državnu politiku prilagodjavaju svojim interesima. To je Japan, to je »japanski način« usaglašavanja nacionalnih interesa.

Ako uverite japansku kompaniju da je u njihovom interesu da posluju sa vama – da vas »uvedu« na japansko i da budu prisutni na vašem tržištu, kompanija će sebi obezbediti podršku »države«. Vlada će prihvatiti i podržati interese svojih kompanija, identifikovaće interese kompanije sa interesima države. Ako igde važi ono – interes privrede je interes države, onda to važi u Japanu. Državna politika prema svakoj zemlji rezultat je saglasnosti japanskih kompanija u toj zemlji. Sve pripreme oko saradnje i poslova obaviće kompanija, a ne ambasada. Ambasada će se pojaviti kasnije, da to ozvaniči. Pri tome, nastupaju prilagodjeno svakoj zemlji konkretno i nije teško uočiti da pravila koja važe za jednu zemlju ne važe za drugu, ali osnovno je u tome da idu tamo gde su politički i drugi rizici najmanji, troškovi poslovanja najniži a izgledi za profit najveći. U prilog im ide to što su spremni da dugo investiraju i čekaju na profit, a kad profit dodje, dele ga sa domaćim partnerom poštenije nego drugi. Potvrdjuje se u njihovom nastupu da japanske kompanije često znaju veoma dobro, ako ne i bolje da sagledaju stvarne mogućnosti i ekonomske interese zemlje u kojoj posluju nego ona sama, i rezultatima dokazuju da je saradnja u obostranom interesu.

Ma kako definisali japansku politiku, ma kakve principe stavili u prvi plan, sve se na kraju može objasniti ekonomskim interesima, nastojanjima da sebi obezbede opstanak i blagostanje. Njihov spoljnopolitički nastup je motivisan ekonomskim, a ne političkim ciljevima, iako, naravno u celini saradnje ima i jednog i drugog: Krajnji cilj je uvek politički, jer ekonomsku moć i načela saradnje koriste kao sredstvo uticaja – u pravcu smirivanja i stabilizovanja prilika. Ide im u prilog to što nastoje da bez uplitanja u lokalna politička kretanja i remećenja postojećih balansa doprinose rešavanju ekonomskih problema i smirivanju unutrašnjih sukoba, pre nego što se problemi otmu kontroli i internacionalizuju. Ako to ne ide, povlače se i čekaju smirivanje.

Najveću teškoću za japansku spoljnu politiku predstavlja problem kako »ukadrirati« sopstvene interese i takav diverizifikovani prilaz u okvire odnosa sa SAD, zasnovanim na solidarnosti i usaglašenim ciljevima u odbrani zajedničkih i širih globalnih interesa. Posluju oni, na svoj način, naravno, u regionima svojih primarnih interesa i tamo gde se u tome razilaze sa svojim velikim partnerom, ali to mi ovde, na našem prostoru ne možemo očekivati.

Obazrivo postavljanje u odnosu na dogadjajaje na prostoru bivše SFRJ u protekloj deceniji bilo je jače izraženo nego u postavljanju prema dogadjajima u nekim drugim regionima (na pr. Na Bliskom Istoku, u slučaju Irana, Iraka, Arapsko-izraelskog sukoba, itd.), gde su pokazivali više spremnosti da se – vodeći računa o svojim interesima saglase ili distanciraju od američkog prilaza, ako već i da ne idu samostalno.

Objašnjenje za obazriv stav, moglo bi se, po svoj prilici tražiti u činjenici da je njihovo ekonomsko prisustvo u Jugoslaviji i regionu oko nje bilo svedeno na minimum i daleko pre raspada SFRJ. Insistiranje na sopstvenim, ako već ne i na uvažavanju uzajamnih interesa sa lokalnim partnerima u nastupu Japana je, po pravilu, uslovljeno stepenom ekonomskog prisustva, obimom i sadržinom saradnje. Iza jednog i drugog, ma kako to izgledalo kontradiktorno, stoje politički interesi Japana u obezbedjivanju dobrog funkcionisanja, nazovimo to kako hoćemo, najbolje je ipak reći – ovog našeg globalnog sveta. Ne mari što je tako raznovrstan, sve dok je funkcionalan.Tu bi negde u tim okvirima trebalo zasnivati i naš pristup u radu na stvaranju »dobrih političkih odnosa i svestrane saradnje« sa Japanom.

Sa ovim smo stigli do jednog od mogućih odgovora na pitanje »Zašto Japan«, zašto se baviti Japanom i zašto nastojati na saradnji sa japanskom privredom: Zato što ta saradnja nije moguća bez prihvatanja standarda i načina na kojima oni posluju, a to vodi smirivanju društvenih tokova, povećanju efikasnosti proizvodnje i obezbedjuje kvalitet proizvoda sa kojim se može na svako tržište u svetu.

Treba samo sa tog stanovišta pogledati šta su postigle zemlje koje su se prilagodile saradnji sa Japanom: Južna Koreja, Tajvan, zemlje Jugoistočne Azije-ASEAN, a ne treba podcenjivati ni značaj saradnje i prisustva japanskih kompanija u SAD i Zapadnoj Evropi i Rusiji, pogotovo ne u Kini u realizaciji njenih programa ekonomskog razvoja i modernizacije (Kina je u početnoj fazi sa japanskom tehnologijom »uvozila« i islužene, penzionisane japanske tehničare i radnike, nije im smetalo da Japancima kažu: Naučite nas kako da radimo da bi bili uspešni, danas se na japanskom tržištu rada kao »kupci« viškova nezaposlenih radnika i stručnjaka javljaju pored Kine i Tajland, Vijetnam, Malezija).

Nije moguće prenošenje, pogotovo kopiranje japanskog iskustva u ekonomskom razvoju i načinu proizvodnje, to pripada samo njima, neprenosivo je i neponovljivo. Ne treba očekivati ni ponavljanje uspeha koje su postigle Tajvan, Južna Koreja, Hong Kong, Singapur i navedene zemlje, medju kojima sve više Vijetnam u regionu primarnih japanskih interesa zahvaljujući saradnji sa Japanom: Sve one imaju sa Japanom »zajedničku prošlost«, ako ne i sadašnjost i budućnost. Ali, ono što sa tom saradnjom ide, inače je nema, to je ostvarljivo u svakoj zemlji spremnoj na reforme i modernizaciju: To je orijentacija na prihvatanje najviših standarda u proizvodnji i poslovanju. Pri tome, opet primeri navedenih zemalja to potvrdjuju, saradnja sa Japanom ne »mondijalizuje« narod niti narušava balanse lokalnih političkih snaga, već samo usmerava proizvodni sektor na racionalno ponašanje i efikasnost, što, naravno, donosi odredjene posledice na stanje u društvu u celini. I prihvataju svakog ko govori jasnim ekonomskim jezikom (ništa im ne smeta što Vijetnam ima u nazivu socijalističku odrednicu i jednu partiju na vlasti koja se naziva komunističkom i tvrdi da joj je »izgradnja socijalizma« krajnji cilj. Davali su dokaza da bi prihvatili i Severnu Koreju, takvu kakva je ukoliko bi njena politika krenula u pravcu »praktikovanja ekonomije umesto revolucije«).

Na kraju, ostalo bi samo da se kaže da poslovnim ljudima iz sveta nezadovoljnim zbog neuspeha na japanskom tržištu u Japanu uz dubok naklon i hiljadu izvinjenja znaju reći: Nemojte nas da optužujete zbog svog neupeha, pogledajte i ispravljajte to šta ne valja kod vas, u vašoj privredi, u vašoj industriji, u vašoj trgovini, u vašoj organizaciji...

**************

Beograd, pisano i nešto malo aktuelizovano 2001/2003 i evo sada polovinom 2006. Mihajlo Hornjak