РУСНАК ИНФО

Mihajlo Hornjak,

K I N A ...

pripisuje se Napoleonu

Napomena > Objavljeno u novosadskom DNEVNIKU

u nastavcima od 9. do 22. avgusta 2008.

***

Kina je zemlja u razvoju, ali - globalna ekonomska i bez ustručavanja možemo reći politička i vojna super-sila! Ako nije danas, biće to u bliskoj budućnosti, tako bliskoj da je to u svim globalnim kalkulacijama već prihvaćeno kao stvarnost. Današnja politika i stavovi svetskih faktora prema Kini, mogu se razumeti samo ako se posmatraju sa stanovišta njihovog poimanja Kine kao velike, globalne sile. Njen unutrašnji razvoj i spoljna politika mogu se, takodje razumeti samo ako se posmatraju sa tog stanovišta. U prilog takvom shvatanju govore svi njeni potencijali, ljudski pre svega, kao i sve snažnije samopouzdanje koje ispoljava u odnosima sa svetom, sa SAD na prvom mestu.

Činjenica da se radi o najmnogoljudnijoj zemlji, bezmalo jednoj četvrtini svetskog stanovništva situiranoj u regionu Severoistočne Azije nije od manjeg značaja danas nego što je bila u prošlosti, pogotovo ako je to stanovništvo motivisano tradicionalnim vrednostima koje ga upućuju na rad i sticanje bogatstva, a to je upravo ono što se u Kini danas dogadja.

Kina danas, da se podsetimo: Nešto više od 1,3 milijardu stanovnika, od kojih oko 560 miliona mladjih od 25 godina obuhvaćenih obrazovnim sistemom zasnovanim na Konfučijanskoj tradiciji učenja i ličnog usavršavanja koji »proizvodi« više stručnjaka tehničkih struka nego SAD i zemlje Evropske unije zajedno; osnovnu radnu snagu čini oko 400 miliona stanovnika izmedju 20 i 40 godina starosti, oslobodjenih ideoloških stega, preduzimljivih, otvorenih prema svetu, sa dobrim znanjem engleskog, motivisanih mogućnošću bogaćenja i tradicionalnim etičkim-Konfučijanskim vrednostima »rada na dobrobit društva i svoju ličnu korist«;

oko 800 miliona pripadnika »srednje klase« sa prosečnim godišnjim prihodom od oko 9.800 dolara (računato prema kupovnoj moći - Purchasing power parity-PPP) predstavljaju ogromno unutrašnje tržište za domaće i strane proizvode; oko 400 miliona »preostalih« stanovnika uglavnom seoskih područja iz unutrašnjosti zemlje nastoji grozničavo da se uključi u proces napretka, jer siromaštvo više nije vrlina...

Nema primera u istoriji da je takva masa stanovništva, rukovodjena sloganom »Ispravno je bogatiti se« pokrenuta u trci za boljim životom. Kineska stvarnost pokazuje da se ovaj talas više ne može zaustaviti, jedva da se može i kontrolisati, pred tim talasom padaju sva ograničenja, sva rešenja se moraju prilagodjavati postavljenom cilju. Na nov način se danas u Kini postavljaju sva pitanja državne i društvene organizacije, uloge i mesta komunističke partije, državnih institucija, ljudskih prava i sloboda, položaja jedinke u društvu i društva u svetu.

Kineska privreda, mereno vrednošću bruto-nacionalnog proizvoda (BNP-GNP), računato po zvaničnom-»trgovačkom« paritetu nacionalne valute prema američkom dolaru 1 (jedan) prema 7,3 dostigla je 2007. iznos od oko 3,380 triliona (jedan trilion-hiljadu milijardi) dolara, prema američkom od oko 13.220 triliona dolara. Računato prema kupovnoj moći (Purchasing Power Parity-PPP), medjutim, metodologiji koja realnije odražava stvarno stanje ekonomije, Kina se sa oko 10.000 triliona svrstala na treće mesto, iza SAD sa oko 12.980 i Evropske unije sa oko 12.800 triliona dolara (šta znači vrednovanja BNP prema kupovnoj moći, ilustrije se činjenicom koja bi bila banalna da nije, na dobro i na zlo ugradjena u ekonomski sistem i monetarnu politiku, naime da »Big Mac« u SAD staje 3,50 dolara, u Kini 11,0 juana, što po zvaničnom kursu iznosi oko 1,5 dolara).

Ovo su neki od osnovnih pokazatelja, prema podacima medjunarodnih organizacija i banaka, američkim, kineskim i drugim izvorima, koji potvrdjuju da se radi o izuzetno efikasnoj privredi, zasnovanoj na savremenoj tehnologiji, masovnoj proizvodnji, disciplinovanoj (da li i jevtinoj!?) radnoj snazi i intenzivnoj poljoprivredi koja obezbedjuje osnovne potrebe stanovništva u ishrani. U Kini više nema endemičnih pojava gladi koja ih je kao sudbina pratila vekovima. Da je samo to, s obzirom na izuzetno nepovoljni odnos stanovništva i poljoprivrednih površina, bio bi to izvanredan uspeh, utoliko značajniji što je to ostvareno u uslovima tipične zemlje u razvoju, i u dobroj meri na račun poljoprivrede (na oko 7% svetske teritorije živi oko 22% svetskog stanovništva, sa teritorijom od 9,596.960 kv km i oko 15% pogodnih za obradjivanje spadaju u sam svetski vrh po nepovoljnom odnosu teritorije i obradivih površina po stanovniku).

Slika, naravno, ima i drugu stranu – oko 50% ukupnog kineskog izvoza i oko 80% izvoza proizvoda visoka informativne, elektronske, kompjuterske i slične tehnologije otpada na strane kompanije koje uzimaju lavovski deo profita. Kina jeste po obimu industrijske proizvodnje, izvozu i uvozu zauzela vrlo visoko mesto u »globalnom svetu«, ali po strukturi proizvodnje, produktivnosti, dohotku po stanovniku još uvek spada u zemlje u razvoju. A kad je reč o uporedjivanju sa SAD, mora se imati u vidu da Kina ima približno četiri puta više stanovnika i približno toliko više i zaposlenih u proizvodnji, što bi samo po sebi bilo dovoljno za odgovor na pitanje gde se nalaze u bilateralnim odnosima – kad se ne bi radilo o mestu koje takva Kina zauzima u »globalnom svetu«.

Jer, kumulativni efekat razvoja po stopi od skoro 10% u proseku godišnje govori da se ekonomska moć Kine udvostručuje svakih 7 godina, utrostručuje svakih 12 i učetvorostručuje svakih 15 godina, sa perspektivom da se u narednih 30 godina poveća desetostruko, pri tome, da ponovimo, stanovništvo se svake decenije povećava za oko sto miliona! Već i sama projekcija ovakvog rasta, bez obzira na hipotetičko pitanje da li se može održati i kakve će promene doneti u samoj Kini daje dovoljno razloga da se postavi pitanje gde su granice prirodnih resursa i kakve posledice bi to moglo imati za svet. Uznemirenost evropskih i naročito američkih političkih i poslovnih krugova i nedoumice oko toga kako odgovoriti na »rast nezasitog zmaja« sve su očiglednije. Apelovanje na fer-trgovinu, promenu kursa kineske valute i pokušaji da se viškovi kapitala koje Kina ostvaruje u trgovini sa SAD i zemljama EU zadrže u vidu investicionih ulaganja u njihovu privredu (uz ograničavanje ulaska u osetljive industrijske sektore), za sada su jedini odgovor.

Iako se ovi podaci iz raznih izvora razlikuju u nekim detaljima zbog različite metodologije računanja i oscilacije u kursevima valuta – uzeti čak i sa rezervom potvrdjuju ocene da je Kina postala »globalna ekonomska super sila« koja svojim razvojem, enormnom tražnjom sirovina i izvozom na čemu gradi oko sebe globalni sistem medjuzavisnih odnosa doprinosi dalekosežnim promenama u ekonomskim, društveno-političkim, kulturnim i vojnim odnosima globalnih razmera. Implikacije uzdizanja takve Kine i »globalizacija« njenih ekonomskih, političkih i vojnih interesa donosi promene, koje počinju, ali se ne završavaju u zemljama regiona oko nje.

Svi ekonomski pokazatelji pokazuju da je Kina zahvaljujući ekonomskom napretku postala centar ekonomske integracije u regionu severoistočne i jugoistočne Azije koji po svojim potencijalima i karakteru, ako još ne i po sadržini nadmašuje postojeće severnoameričke (NAFTA i dr.) i evropske integrativne sisteme (Evropska unija).

Pojavljivanjem »Velike Kine« stvara se situacija koja će svima u svetu, Sjedinjenim Američkim Državama pre svega, opterećenim imperijalnim ambicijama jedine preostale supersile, ali i Japanu, razapetom izmedju svoje azijske prošlosti i globalne budućnosti, kao i Rusiji koja bi da se vrati tamo gde je bila - nametati potrebu preispitivanja nacionalnih ciljeva u funkciji prilagodjavanja odnosima sa njom. Da bi se u to uverili, treba samo pogledati sa kakvom se pažnjom svuda u svetu, u SAD posebno prati kineski ekonomski razvoj i razmatraju implikacije na sopstvenu unutrašnju i spoljnu politiku u suočavanju sa Kinom »kakva je danas«.

Dok su u blokovski i ideološki suprotstavljenom svetu SAD imale u Kini zatvorenog, ideološkog i političkog suparnika i mogle je koristiti, s razlogom ili ne kao »crveno strašilo«, to je bilo jedno, danas, kad se Kina pojavljuje kao konstruktivni ekonomski i politički partner i takmac u svom prirodnom okruženju, zvanom »kineska kulturna zona« i sve više pokazuje da problemi koje je »svet imao sa Kinom«, fokusirani na američko-kineske odnose nisu posledica ideoloških razlika, već različitog kulturnog nasledja i različitih političkih interesa - to je nešto sasvim drugo. Jedna je, naime, stvar kad je reč o SAD - arbitrirati širom sveta zahvaljujući vojnoj i ekonomskoj premoći, sasvim druga biti potiskivan i primoran da prihvati Kinu kao partnera u suočavanju sa situacijom koju ne mogu da izmene, a upravo je to ono što se danas dogadja. Od ne mnogo ugodnog ideološkog protivnika i »regionalnog« faktora koji se nije mogao zaobilaziti, jedno vreme i prihvatljivog (opet regionalnog) saveznika u obuzdavanju »sovjetskog hegemonizma«, Kina pred budnim očima sveta danas izrasta u globalnog partnera koji se mora prihvatiti sa svim onim što predstavlja, budući da ga nije moguće ni ukloniti, ni promeniti, niti se od njega ograditi zidom. A to je ono što američka politika, kako se poslednjih decenija ispoljava - veoma teško prihvata.

Računica sa kineskim unutrašnjim teškoćama - »radikalni protiv umerenih«, »konzervativni protiv reformatora«, »zaostala seoska unutrašnjost protiv razvijene obale«, itd., spekulacije sa njenom dezintegracijom, kao i pokušaji da se iznude ustupci uslovljavanjem ekonomske saradnje, pritiscima na pitanjima ljudskih prava i sloboda, nezavisnosti Tibeta ili problema sa manjinskim islamskim narodima u perifernim oblastima, pogotovo korišćenjem Tajvana u funkciji njenog »obuzdavanja« - osudjeni su na neuspeh. To, uostalom pokazuje i aktuelni razvoj odnosa u Aziji, kao i negativno i prilično nervozno reagovanje SAD na pokušaje Tajvana da pod imenom »Tajvan« kao nezavisna zemlja bude primljen u Svetsku organizaciju, pošto je u više navrata odbijen sa predznakom »Republika Kina« (što je uticalo na ishod poslednjih parlamentarnih i predsedničkih izbora na Tajvanu).

Istorija Kine potvrdjuje da je u pitanju kulturno i nacionalno homogena zajednica koja je u toku više milenijuma opstajala i funkcionisala kao celina u prisustvu bilo kakve i u odsustvu svake vlasti i da se, suočena sa pritiscima spolja zatvarala i radikalizovala, što je unosilo neizvesnost u razvoj regiona oko nje i pretilo opasnostima sa nesagledivim posledicama za region i za svet.

Istorija takodje potvrdjuje da je kinesko društvo po svojoj prirodi miroljubivo, usmereno na ekonomsku i »društveno korisnu« aktivnost (Konfučijanizam na delu!), što je preduslov za očuvanje unutrašnje stabilnosti i jedinstva. Kao takvo, teži da se kako u unutrašnjim, tako i u medjunarodnim odnosima ponaša racionalno. Ali, istorija takodje potvrdjuje da kinesko društvo raspolaže i sa orgomnim potencijalom ekstremizma koji izbija poput eksplozije u uslovima ugroženosti spolja i narušenog unutrašnjeg jedinstva.

Kapacitet ekstremizma u Kini bio je i ostao ogroman, treba se samo podsetiti na noviji, revolucionarni period njene istorije, posebno na period tzv. Kulturne revolucije 1966-1975. (isti je slučaj, kad je reč o kapacitetu unutrašnjeg ekstremizma i sa japanskim, vijetnamskim i korejskim društvom, ne bilo uzgred!).

Kina je najmnogoljudnija i kulturno najhomogenija zemlja, sa tradicijom koja traje u kontinuitetu nekoliko milenijuma, a nije »potrošena« ni ideologija koju je prihvatila kao »orudje« u borbi za nezavisnost i nacionalnu emancipaciju u prvim decenijama 20. veka (još uvek saopštenja o značajnim odlukama i uspesima počinju sa »zahvaljujući pravilnoj politici CK KPK...«, uz dodatak »pod rukovodstvom CK KPK i Državnog saveta«, i sl.). Jedno i drugo se sa ekonomskim jačanjem sve više ispoljava kao tradicionalni etnocentrizam (»Središna zemlja«), ako već ne i kao moderni nacionalizam (»Ponosni smo što smo Kinezi«, »Predsednik Mao nas je naučio da stanemo uspravno, Deng Hsiao-ping nas je naučio kako da se bogatimo«). Radi se, dakle, o nacionalizmu - koji se, izmedju ostalog, potvrdjuje činjenicom da se desetine hiljada onih koji svake godine idu na studije u SAD, Japan i zemlje Evropske unije vraćaju u Kinu. Ali i činjenicom da u Kini danas jedva da ima »unutrašnjih« razloga za javljanje ideoloških i političkih disidenata koji bi nudili »alternativu« postojećem stanju, a postojeći ekonomski i socijalni razlozi za nezadovoljstvo i bunt amortizuju se uspešnim ekonomskim razvitkom, perspektivom ličnog bogaćenja i apelovanjem na nacionalizam. A po potrebi, imaju u rezervi snage unutrašnje represije, što se pokazalo i u nedavnim dogadjajima oko Tibeta.

Sa ekonomskim jačanjem Kine i okupljanjem oko nje zemalja u širokom poluluku od Korejskog poluostrva i Japana do zemalja Jugoistočne Azije i obala Australije odvijaju se integrativni procesi koji vode uspostavljanju »novog centra globalne moći« u regionu severoistočne Azije, bez presedana po broju stanovništva, resursima i potencijalima za ekonomski razvoj.

U dugoročnim projekcijama ekonomskog razvoja, Kina se danas ne samo sa Hong Kongom i specijalnom teritorijom Makao, integriranim u njen ekonomski i državni, ako ne i društveno-politički sistem, već i sa Tajvanom posmatra kao »jedna zemlja sa dva sistema«. I naziva »Velika Kina« (»Greater China«), što je stanjem u povezanosti privrede sa Hong Kongom, specijalnom teritorijom Makao i sa Tajvanom faktički ostvareno.

Stanje i karakter ekonomskih odnosa Kine sa Tajvanom je u suštini jednako stanju odnosa sa Hong Kongom i teritorijom Makao. Kina je, naime, danas najvažniji ekonomski partner Tajvanu. Tajvan zauzima trece mesto u kineskom uvozu, iza Japana i Južne Koreje, suficit koji ostvaruje u trgovinskoj razmeni sa Kinom veći je od deficita koji ima u trgovini sa svetom, što već samo po sebi potvrdjuje dobronamernost Matice prema »privremeno otcepljenom delu« (izvoz Tajvana u Kinu 2003 - 47, uvoz 15, 2004. – izvoz 64,7, uvoz 16,7, 2007. – izvoz 87, uvoz 20 milijardi dolara). Tajvan kao i Hong Kong, teritorija Makao, ali i Južna Koreja investira više u Kinu nego u SAD i Japan, praktično sve u »kapital-intenzivne sektore«. Oko 900.000 tajvanskih poslovnih ljudi radi u Kini, od toga oko 400.000 u Šangaju, oko 300.000 Kineza sa Kontinenta radi na Tajvanu. Oko 60% tajvanskih proizvoda visoke tehnologije proizvodi se u Kini, zajedno drže oko 60% svetske proizvodnje informativne tehnologije. Na kraju, poznavaoci tvrde da nije bez značaja kad je reč o budućnosti Tajvana i to što se beleži sve veći broj brakova izmedju tajvanskih muškaraca i devojaka sa Kontinenta (interakcija efekta Yin i Yang!)...

Sve u svemu, ne radi se o preferencijalnom tretmanu Tajvana, već o postavljanju »kao prema svakoj kineskoj provinciji«. Bilo kako, to doprinosi jačanju ekonomske medjuzavisnosti, zajedničko pismo i jezik čini da se »prepoznavaju da su isti«, a sve zajedno - smanjenju zategnutosti u odnosima i nepoverenja prema »namerama Pekinga«, što se potvrdilo i nedavnom posetom iz Tajvana na najvišem nivou. Ekonomski razvoj, reforme i način života u Kontinentalnoj Kini doprinose izjednačavanju društveno-političkog sistema u kojem jedni i drugi sve više prepoznaju svoj tradicionalni - Konfučijanski, nazivali ga komunističkim ili kapitalističkim. Sve to slabi pozicije političkih krugova Tajvana koji teže nezavisnosti, ali i ulogu SAD u očuvanju sadašnjeg status-quo Tajvana. I pored nesumnjivog uspeha, još uvek ostaje pitanje da li Kina, pretežno ekonomskom saradnjom može ostvariti prisajedinjenje Tajvana. Za sada, jedni i drugi ocenjuju da je ekonomska saradnja »obostrano korisna«, a zategnutost u tajvanskom moreuzu smanjena. To je dovoljno za održavanje sadašnjeg stanja, u čemu su saglasne sve zemlje regiona, Kina i SAD na prvom mestu.

Ako se takva »Velika Kina« koja uključuje Hong Kong, Makao i Tajvan kao »integrisana ekonomska celina« bude razvijala po sadašnjoj stopi od oko 8% godišnje, a sve govori u prilog tome - mogla bi do 2030. da poveća vrednost BNP sa sadašnjih od oko 4,800 na oko 18,300 triliona dolara i tako se još više približi Sjedinjenim Američkim Državama, koje bi pod uslovom da ostvaruju godišnju stopu rasta od oko 3% mogle da dostignu vrednost BNP od oko 28,000 triliona dolara.

U dugoročnim projekcijama koje idu dalje od toga, procenjuje se da bi zemlje Severoistočne i Jugoistočne Azije, uključujući Japan i obe Koreje okupljene oko »Velike Kine« kao integrativnim centrom »koji se sve više nazire«, ako održe sadašnji stepen razvoja od oko 6% godišnje mogle u istom periodu da vrednost BNP od oko 7,600 triliona povećaju na oko 28.800 triliona dolara i tako postanu najmoćniji svetski ekonomski i politički centar. O posledicama ovakvog »pomeranja« globalnog centra moći« sa Zapada na Istok jedva da se neko usudjuje da progovori.

Ostvarila se ova predvidjanja ili ne, hipotetičko je pitanje, ono što je izvesno, jeste to da je Kina već u tom procesu rasta postala sposobna ne samo da sama finansira svoj ekonomski razvoj i smanjuje postojeće razlike u tehnološkom i vojnom pogledu koje je dele od SAD, EU i Japana, već i da se javlja kao integrativni centar i »lokomotiva razvoja« u regionu, investitor, izvoznik i konkurent SAD, zemljama Evropske unije i Japanu širom sveta sa proizvodima kako masovne potrošnje, tako i visoke tehnologije. Ali, i kao sve opasniji takmac u trci za izvorima sirovina, nafte i energenata, sa posledicama na stanje odnosa sa SAD i uvoznicima energenata koje je teško predvideti (sedamdesetih godina prošlog veka jedan kineski lider je postavio pitanje svom američkom sagovorniku šta će biti sa svetom kada Kina po stanovniku počne da troši nafte koliko i SAD. Odgovor je došao ovih dana u vidu sporazuma sa SAD koji se svodi na priznanje prava Kini da se snabdeva naftom pod jednakim uslovima kao i SAD. Sve dok to ne ugrožava monopol »sedam petrolejskih sestara«!).

Već i sama perspektiva takvog razvoja na nov način postavlja sva pitanja američko-kineskih, japansko-kineskih i rusko-kineskih odnosa, sa svim posledicama na saradnju i bezbednost u svetu. SAD su, prirodno, u najvećem iskušenju, suočene sa pitanjem kako »takvu Kinu« ukadrirati u globalnu politiku na kojoj danas nastoji«.

Nema sumnje da Kini takvoj kakva je, pogotovo kakva želi da bude odgovaraju današnji procesi u svetu koje nazivamo Globalizacijom. Odgovaraju, u onoj meri u kojoj predstavljaju »dvosmernu ulicu« za protok novca, tehnologije, proizvoda i ideja, uključujući i onih o ljudskim pravima i slobodama, što se potvrdjuje ciljevima i strategijom njihovog ostvarivanja koje je preuzelo današnje, četvrto »post-revolucionarno« rukovodstvo, potvrdjeno na 17 kongresu KP Kine (»izgradnja harmoničnog drustva na osnovama teorije naučnog razvoja« i »nekonfliktnog odnosa sa svetom«, jedno i drugo korak dalje od onoga što je donela »Era« Deng Hsiao-pinga i Djiang Ce-mina). Pri tome, sve više se potvrdjuje da ekonomski, a ne ideološki razlozi diktiraju sadržinu i ciljeve unutrašnje i spoljne politike u uslovima tržišne privrede i sve većeg značaja privatnog sektora, koji učestvuje sa više od 60% u vrednosti BNP.

Ekonomski razvoj, stabilnost unutrašnjih kretanja (»socijalna harmonija«), očuvanje teritorijalnog integriteta, medjunarodna afirmacija »nekonfliktnim« ili »postkonfliktnim« postavljanjem prema svetu, uz ponavljanje uveravanja da »razvijena Kina ne predstavlja pretnju nikome«, da svedemo današnju politiku na osnovne ciljeve, Kina ostvaruje saradnjom sa svetom - takvim kakav je, prihvatajući pravila i posledice koje s tim idu, što pretpostavlja otvorenost prema svetu i prilagodjavanje u organizaciji i shvatanjima društva i njegovih institucija. Kao što se novija istorija, tako se i današnja politika Kine može svesti na odgovore u suočavanju sa izazovima spolja. Iskustvo im govori da su bili uspešni kad su se otvarali za saradnju i prilagodjavali spoljnim okolnostima, trpeli neuspehe, poraze i poniženja kad su se zatvarali.

Kinesko rukovodstvo priznaje da je pitanje demokratizacije u Kini aktuelno, ali ističe da se demokratizacija ne može svesti na prihvatanje zapadnog društveno-ekonomskog sistema, niti na pitanje slobode govora, udruživanja i drugih vrednosti zapadnog sistema. Rezultati ostvareni u ekonomskom i društveno-političkom razvoju učvršćuju rukovodeće krugove u uverenju da budućnost Kine ne leži u prihvatanju ovoga ili onoga što joj se preporučuje spolja, već u tome da traži i razvija model zasnovan na sopstvenoj tradiciji. U tom smislu treba razumerti i poruku sa nedavnog kongresa KPK koja se može svesti na konstataciju da je »Reforma političkog sistema značajna komponenta (naše) sveobuhvatne reforme, ali mi nikad nećemo prihvatiti politički sistem kapitalističkog Zapada«. Koliko će u svemu tome biti opšte-ljudskog i globalnog, a koliko tradicionalnog kineskog - to će zavisiti od mnogo čega, na prvom mestu od samih Kineza. Pri tome, teško da bi se moglo osporiti upozorenje koje je Mao Ce-tung svojevremeno uputio svojim drugovima posustalim u revolucionarnom žaru: »Ne možete primiti zapadnu tehnologiju, a da sa njome ne primite i zapadnu organizaciju, zapadni način proizvodnje i način života«. U današnjim uslovima, to daje za pravo da se postavi pitanje dokle se može ići u reformi, a da se ne promeni suština sistema.

Promene koje donose tehnologija, nauka i organizacija proizvodnje imaće u Kini kao i svuda veći uticaj na način života i shvatanja o sebi i svetu nego svesna htenja i politički faktori, iako to, razume se, zavisi i od političkih faktora i njihove sposobnosti da se prilagodjavaju promenjenim uslovima u svetu. Novo materijalno stanje nameće promene, od uvodjenja slobode govora i organizovanja radi zaštite interesa ličnosti i privatnog kapitala, do tajnog glasanja i decentralizacije odlučivanja. U krajnjem, medjutim, uspeh ili neuspeh u politici ekonomskog razvoja uvek i svuda je u funkcionalnoj vezi sa politikom vladajuće garniture, što nas opet vraća na sintagmu Mao Ce Tunga prema kojoj »Politika rešava sve«. Bez obzira što se današnja vladajuća garnitura identifikuje sa partijom i uspesi pripisuju njenom rukovodstvu, činjenica je da se članstvo vrbuje i popunjava preduzetničkim, menadžerskim slojem sposobnim da rešava praktična životna, a ne ideološka pitanja. Kina se i danas »brendira« kao socijalistička zemlja, samo što je socijalizam izjednačen sa blagostanjem naroda. Kina jeste i danas zemlja jednopartijskog sistema, samo što KP nije više ono što je nekad bila – »revolucionarna partija radnika i siromašnih seljaka«, jer je otvorila svoje redove za sve društvene slojeve i danas intelektualna i preduzetničko-menadžerska elita sa iskustvom u rešavanju ekonomskih pitanja čini oko 30% članstva, koje, priznali to oni ili ne - ima dominantnu ulogu u rukovodećim organima. Prirodno je što se u Kini više ne govori o revoluciji i »diktaturi proletarijata«, već o ekonomskim razvoju, blagostanju naroda, demokratiji i jačanju uticaja u svetu, razumljivo utoliko više što vladajuća partija na tome zasniva legitimitet svoje vlasti...

Primer Kine, u tom pogledu, veoma je poučan, a njeni odgovori na današnje izazove pažljivo se prate u svetu, naročito u zemljama regiona, jer bi njen uspeh ili neuspeh mogao imati većeg uticaja na kretanja u svetu nego bilo koje zemlje u prošlosti.

Ako je tačno da su velike civilizacije, kakve su bile grčko-rimska, jevrejsko-judejska, hriščanska i islamska stvarale univerzalne kulturne i ljudske vrednosti na osnovu kojih su regulisani odnosi u društvu i medju društvenim i državnim zajednicama, onda je tačno da je i kineska civilizacija stvarala i širila vrednosti koje su bile prihvatane u radijusu njenog uticaja i tako dobijale univerzalni karakter. Iza današnjeg kineskog sistema, ma kako ga nazivali, stoji nekoliko milenijuma duga tradicija uspešne državne organizacije.

Istorija govori, a to se vidi i iz današnjeg stanja u svetu da je kineski narod postizao više od drugih širenjem - »zračenjem« kulturnih, civilizacijskih vrednosti koje su bile prihvatane i tako postajale »univerzalne«, nego osvajanjima. Kineski narod je osvajao i popunjavao prostor oko sebe biološkom i kulturnom ekspanzijom, širenjem svojih običaja, načina života, materijalnih i kulturnih vrednosti - »sinizacijom«, a ne vojnim osvajanjima.

Ilustrativan je u tom pogledu način na koji je ostvareno vraćanje Hong Konga i teritorije Makao i umrtvljen pokret za osamostaljivanje Tibeta (pri čemu se poštovanje etničke, kulturne i verske specifičnosti i autonomni status ne isključuje), kao i ponašanje prema »kineskoj provinciji« Tajvan, do danas jedinom nerešenom pitanju nacionalnog značaja. Ekonomsko povezivanje Tajvana sa Kinom, naime, dostiglo je stepen koji se opisuje kao »dva entiteta - jedna ekonomija« i ne treba sumnjati da je »ispravljanje istorijske nepravde« mirnim putem a ne ratom samo pitanje vremena potrebnog za uveravanje stanovništva Tajvana da »vraćanjem pod okrilje matice« mogu samo da dobiju, kao i za uveravanje SAD i susednih zemalja da to neće poremetiti postojeći balans u regionalnim odnosima, niti ići na uštrb njihovih interesa. S druge strane, nema nikakve sumnje da bi proglašenje nezavisnosti Tajvana primoralo Kinu na vojnu akciju, što bi donelo velika iskušenja za SAD i region, zbog čega je podrška nezavisnosti Tajvana jednostranim proglašenjem isključena iz američke opcije. Pretnja vojnog odgovora Kine na jednostrano proglašenje nezavisnosti, potvrdjena »Anti-secesionističkim zakonom« i ugradjena u nacionalnu strategiju – stoji i uzima se vrlo ozbiljno kako u SAD i na Tajvanu, tako i u zemljama regiona.

Apsorpciona-asimilaciona moć Kine zasnovana na njenim kulturnim-civilizacijskim dostignućima bila je od najranijih dana njene istorije ogromna. Narodi u radijusu njenog kulturnog uticaja bili su »sinizirani« pre nego osvojeni. Svojom ogromnom masom i potencijalima ugradjenim u njen kulturni - društveni i politički sistem »privlačila je u svoju orbitu sve narode u regionu kao veliko sunce u vasioni«. Mongolska i Mandžurska plemena, stepski i drugi narodi u njenom susedstvu bili su i kao susedi i kao osvajači asimilirani i gubili identitet »u velikom kineskom moru«.Vladari Mongolske dinastije Juan (1270-1368.) i Mandžurske dinastije Čing (1644-1912.), bili su sinizirani već u prvoj, drugoj generaciji - »ovladali su Kinom, da bi Kina ovladala njima« (»Da smo pustili Japance da nas pobede, davno ih već ne bi bilo«, Či Peng-fej, ministar inostranih poslova u vreme teških pregovora o normalizaciji sa Japanom, početkom 70-tih).

Narodi u radijusu zračenja kineske civilizacije »ogledaju se« u Kini, imaju zajedničku civilizacijsku prošlost i zajedničku, prepoznatljivu »kinesku« (Konfučijansku) osnovu društveno-političke organizacije i kulturnog izraza, ili bar svest i pamćenje da su se »nadahnjivali na istom izvoru«, što se vidi kako u perifernim oblastima unutar, tako i u širem pojasu izvan njenih granica. Mongoli i drugi stepsko-nomadski narodi na severu, Taj, Lao, Viet, Kmeri i drugi narodi na zapadu i jugozapadu, Manču i Korejci na severoistoku, Japanci na istoku, iako odvojeni morem – svi su u dužem ili kraćem periodu bili izloženi njenom uticaju i imaju veoma mnogo zajedničkog »u prvih 2000. godina svoje istorije«. Japanski narod se u tom pogledu navodi kao primer, zbog toga što je, iako već kulturno homogenizovan uzeo Kinu kao uzor u organizaciji države i društva, primio od nje pismo i sve što je išlo sa pismom, što je učinilo da i danas u njoj vide svoju »kulturnu majku« i osećaju se njenim dužnicima (na stranu osećanje krivice za agresiju!).

Kina je u prošlosti ratovala samo kad se osećala ugroženom i poniženom, ali i tada pošto su već bila iscrpljena sva druga sredstva za rešenje nekog pitanja od nacionalnog značaja. Ali, nikad izvan granica svog - opreznosti radi, reći ćemo - kulturnog, civilizacijskog prostora, pri čemu je uvek računala više sa učinkom vremena nego sile. Kroz istoriju se u odnosima sa susednim zemljama od kojih se povremeno osećala ugroženom zadovoljavala formalnim priznanjem hijerarhijskog odnosa zasnovanog na Konfučijanskoj doktrini »poštovanja starijeg« (Vijetnam, Koreja, Japan). U novije vreme, granične sporove sa susednim zemljama, izuzev onoga sa Indijom rešila je pregovorima, zadovoljavajući se kompromisom (ne bilo uzgred, našla je »kinesko rešenje« i za odnose sa Katoličkom crkvom). Sve »dokle se Kina danas prostire«, stečeno je kulturnom-državotvornom ekspanzijom i povećavanjem stanovništva, a ne vojnim osvajanjima. To se odnosi kako na unutrašnju Mogoliju i periferne oblasti nastanjene islamskim stanovništvom, tako i na Tibet. Od takve Kine danas ni jedna zemlja u regionu ne strahuje (»Mi smo veoma blizu Kine, ali Kina nikad nije pokušala da nas osvoji. Mi se ne plašimo da će nas Kina ugroziti, postala velika sila ili ne, jer agresija i osvajački ratovi nisu kineska tradicija«, Mahatir, bivši premijer Malezije).

Na takvom nasledju i današnjem ekonomskom razvitku, Kina u 21. vek unosi u region ekonomsku ekspanziju zasnovanu na osvajanju savremene tehnologije, jevtinoj radnoj snazi, masovnoj proizvodnji i masovnoj tražnji proizvoda visoke vrednosti. Kao što je Japan početkom 60-tih godina prošlog veka svojim spektakularnim ekonomskim razvitkom postao »lokomotiva« ekonomskog razvoja i centar regionalnog okupljanja, doprinoseći promenama u ekonomskim i političkim odnosima izmedju Istočnog i Zapadnog bloka, tako Kina danas sve više predstavlja objedinjavajući centar u regionu koji razbija postojeće ekonomske, političke i vojne monopole (»Trend ka multipolarnom svetu je ireverzibilan«), pri čemu su njeni potencijali daleko značajniji nego potencijali Japana, a funkcionalna zavisnost od ekonomske saradnje i podložnost pritiscima spoljnih faktora nezamisliva, za razliku, opet od Japana.

Tokovi ekonomske saradnje već danas potvrdjuju da je budućnost regiona u širokom luku od Korejskog poluostrva na severoistoku, preko Tajvana, Singapura i ostrvskih zemalja Jugoistočne Azije do zemalja Indokineskog poluostrva na jugozapadu i Centralne Azije na zapadu vezana za saradnju sa Kinom, ne samo zbog živog kulturno-civilizacijskog nasledja, već i zbog njihovog očiglednog interesa da žive sa njom u miru i »dele sa njom njen prosperitet«. Činjenica da u regionalnim ekonomskim odnosima Kina potiskuje i zauzima mesto SAD, govori o tome dovoljno jasno. Iz ponašanja zemalja iz kojih se »Kina vidi ma na koju stranu gledali« dolazi poruka da u ekonomskoj i drugoj saradnji sa Kinom vide svoju budućnost, a politički - ako neće sa Kinom, zemlje u širokom krugu oko nje - ne mogu ni protiv nje, pogotovo ne u saradnji sa nekim spolja. To se odnosi kako na Japan, tako i na zemlje Jugoistočne i centralne-kontinentalne Azije koje se nalaze na »Putu svile« iz Kine prema svetu, da podsetimo, sa Istoka prema Zapadu. Današnje američko vojno prisustvo u Japanu, Južnoj Koreji, pojedinim zemljama Jugoistočne Azije i kontinentalnom centralno-azijskom regionu oko Kine, ma koliko bilo neprijatno za Kinu, u tom pogledu ne može ništa izmeniti.

Ulaskom Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO-STO) 2001., njenom ulogom u stvaranju zone slobodne trgovine u Jugoistočnoj Aziji posredstvom Organizacije za saradnju zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN), inicijativom za uspostavljanje Istočno-azijske slobodne trgovinske zone (EAFTA), učešćem u trans-pacifičkoj saradnji (APEC), kao i nizom bilateralnih sporazuma stvorene su ekonomske i političke pretpostavke za održavanje globalne ekspanzije kineske privrede i afirmaciju njene integrativne uloge u regionu, a njenim učešćem u Šangajskoj organizaciji za saradnju (SCO), u kojoj su Rusija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan, otvoren je proces saradnje koja pored ekonomske i političke dobija i elemente vojne integracije, što se sa dozom kalkulisanog preterivanja ocenjuje kao začetak svojevrsnog azijskog NATO pakta.

Teza prema kojoj je ekonomski napredak, u krajnjem i opstanak sadašnjeg »režima KP Kine« uslovljen »odgovarajućom« saradnjom sa Zapadom, ma koliko bila nerealna – mogla bi da se prihvati, uz konstataciju da bi svako uslovljavanje moglo da otvori vrata režimu koji bi bio još više »kineski« i manje »po meri« Zapada od sadašnjeg.

Od Kine, kakva je danas, svet se ne može »zatvoriti«, ne može je ignorisati, zaobilaziti, zaokružiti, staviti u izolaciju ili joj nametati ovakve ili onakve sankcije i ograničenja. Kina je razrušila veliki zid koji je sama oko sebe podigla, suviše je velika za svako sputavanje, tako velika da se mora prihvatiti takva kakva je. Termini »Velika Kina«, »Kineska ekonomska zona« koji se u opisivanju Kine u svetu sve češće upotrebljavaju - samo su potvrda realnosti, čemu politika svake zemlje mora da se prilagodjava.

»Globalni svet« nema mogućnosti izbora osim da prihvati »Veliku Kinu« kao miroljubivu zemlju i konstruktivnog partnera, jer bi u suprotnom mogao imati u njoj nepredvidljivog suparnika naoružanog nuklearnim oružjem.

»Kineski komunizam«, »socijalizam kineskih boja«, nazovimo kako oni sami nazivaju to što imaju, samo je ljuštura iza koje se krije tradicionalni sistem društvenih odnosa i shvatanja vrednosti. Socijalna struktura i organizacija društva bila je uvek snažnija od svake novine, pogotovo one koje su dolazile sa strane. Evropske doktrine, ideje i pokreti, od hrišćanstva, kolonijalizma i imperijalizma do socijalizma, liberalnog kapitalizma i demokratrije sa idejom gradjanskih i ljudskih prava, ma kako agresivno prodirale u nastojanju da menjaju - ruše »staro« i uspostavljaju »novo«, postizale su samo delimičan uspeh. I tako radikalna i sposobna na prilagodjavanje ideologija kakva je bila marksistička, kad je reč o Kini (Vijetnamu, ali i Severnoj Koreji), jednako kao i ideologija liberalnog kapitalizma i gradjanske demokratije, kad je reč o Japanu (Indiji, Južnoj Koreji, Tajvanu, Singapuru, Indoneziji, Filipinima, Tajlandu), samo je bojila sredinu u »crveno«, »žuto«, »zeleno« ili »crno«, ali nije dovodila do diskontinuiteta u razvitku društva zasnovanog na tradicionalnoj organizaciji i vrednostima. Promene i ekonomski razvoj u Kini, Vijetnamu i Japanu, od »prvog velikog susreta« Istoka i Zapada polovinom 16. veka do danas, pod komunističkim sistemom u Kini i demokratskim kapitalističkim sistemom u Japanu, odvijale su se više logikom svojstvenoj tradicionalnoj organizaciji, nego diktatom ili svesnim modeliranjem vlasti, iako je i toga, naravno, bilo.

Ovaj sistem, kakav je danas, ma kako ga nazivali zasnovan je na konceptu koji afirmiše pragmatičan, materijalni pristup svakoj ljudskoj aktivnosti, pri tome, lišen svake unapred date definicije i »ispražnjen« svake ideološke sadržine svodi se na shvatanje da je održanje nacionalne zajednice – zajedništva u kojem se čuva istorijsko nasledje, oličeno u državi - svrha i uslov opstanka društva »kao takvog«. Ne bilo uzgred, Deng Hsiao-pingu se pripisuje ne samo sintagma prema kojoj »nije važno koje je boje mačka«, već i ona prema kojoj treba okončati debate oko pitanja »kakvu ekonomiju imamo, socijalističku ili kapitalističku, treba da imamo – kinesku ekonomiju«. U tom smislu, sve što je afirmisano na nedavnom kongresu KPK potvrdjuje da u svemu što rade imaju na umu svoju, »kinesku ekonomiju« i »kineska rešenja« za svoje probleme. Ukoliko se to podudara sa »univerzalnim«, utoliko bolje. To što oni sami s vremena na vreme još uvek »prizivaju socijalizam«, a oni spolja u tome vide čas »kapitalizam«, čas »komunizam«, prema tome kako kome odgovara – ne menja u tom pogledu ništa.

Prihvataju se u tom sistemu, kako ga praktikuje Kina i zemlje u njenom okruženju svi odnosi koji proizlaze iz »unutrašnje prirode« kapitala u privatnoj svojini, izmedju ostalih i težnja za sticanjem profita i bogaćenjem – najvažnijim postulatom Konfučijanizma, postavljeni tako da se ostvaruju na tržištu i služe društvu, ali je tržište, kao i uslovi i ciljevi proizvodnje regulisano dogovorom društvenih faktora, u čemu opet »Država« ima odlučujuću reč i zadržava pravo da nagradjuje poslušne i kažnjava neposlušne davanjem ili uskraćivanjem kredita, licenci, olakšica i slično. Svima je, opet, zajedničko to što su razvoj počeli i manje ili više dosledno ostvarivali sopstvenim snagama, u većini slučajeva sa osloncem na poljoprivredu (»sve je počelo sa pirinčem«), i na račun standarda stanovništva, podsticanjem domaće štednje, visokim investicijama u izvozne sektore koji su donosili dobit. Represija u ostvarivanju usaglašenih nacionalnih ciljeva se javljala i bivala prihvaćena više nego samo prateća pojava. Otvaranje za saradnju sa svetom, posebno za strana ulaganja dolazilo je sporo, kanalisano posredstvom centralnih državnih institucija, u meri koja nije ugrožavala tradicionalne odnose, pogotovo samostalno odlučivanje o ekonomskoj politici. Okupirani Japan je posle II svetskog rata pravo na sopstvenu ekonomsku i monetarnu politiku branio ogorčenije nego Okinavu.

Sve pokazuje da je ovo uspešan ne samo ekonomski, već i politički model, koji svojom usmerenošću na ekonomski razvoj, otvaranjem mogućnosti za učešće najširim društvenim slojevima u rezultatima napretka i pragmatičnim političkim pristupom - donosi unutrašnju stabilnost, uključivanje u ekonomske integracione procese u svetu očuvanjem nacionalnih interesa i predstavlja doprinos stabilnim medjunarodnim odnosima. Treba samo sa tog stanovišta uporediti razvojni put od sticanja nezavisnosti i današnje stanje u zemljama »iz kojih se ma na koju stranu gledali vidi Kina«, sa zemljama Afrike, Latinske Amerike i drugih regiona, koje se voljno ili nevoljno kopirale »univerzalni, zapadni« model.

Kineski ili »azijski model«, svejedno, teško je praviti razliku bez obzira na prisustvo ovih ili onih političkih i ideoloških elemenata afirmiše vrednosti za koje se medju nosiocima evropskog, zapadnog modela koji nastupa sa neskrivenim pretenzijama na univerzalnost gleda sa dozom uznemirenosti, iz nekih njihovih poteza moglo bi se naslutiti da ga smatraju većim izazovom nego što je to svojevremeno predstavljao model koji je donosio komunizam. Sa komunizmom se moglo lakše nositi, jer je bio ideološki jasno definisan i isključiv, a nije donosio obećani ekonomski napredak, društvenu jednakost i pravdu.

Specifičnosti Kine i zemalja oko nje predstavljaju smetnju procesu globalizacije, shvaćenoj kao širenje vrednosti i rešenja nastalih u jednom delu sveta. Svojim ekonomskim razvojem, ostvarenim tako što su činili »sve na svoj način, ako ne i suprotno od onoga što smo im preporučivali«, ove zemlje predstavljaju izazov »univerzalnom« modelu« koji se raspadom SSSR i nestankom »sveta socijalizma« afirmisao toliko da više ne mora da skriva svoje pretenzije.

Dok je Kina svojom zaostalošću i rešavanja problema razvoja tražila politikom »Velikog skoka« i »Kulturne revolucije« mogla služiti kao »Crveno strašilo«, kao primer za neuspeh ideološkog i političkog sistema za koji se opredelila, bila je tolerisana, povremeno i prihvatana kao partner i saveznik u ograničavanju SSSR-a, danas kad se vraća svojim korenima i ostvaruje uspeh koji se ne može negirati, to nije lako prihvatiti.

Taj kineski, azijski, nazovimo ga kako hoćemo model je stariji od ovoga koji praktikuje i tako velikodušno nudi zapadni svet. Traje nekoliko milenijuma u kontinuitetu. Odbio je nalete hrišćanstva, komunizma i liberalnog kapitalizma i pokazao dovoljno sposobnosti da opstane rešavanjem problema društvenog razvoja i prilagodjavanjem novim okolnostima u svetu – razvijanjem sopstvenih vrednosti i apsorbovanjem »zapadnih« naučnih znanja, tehnologije i načina života u onoj meri u kojoj mu je to odgovaralo. Utoliko lakše i utoliko brže ukoliko se to što je dolazilo sa strane manje razlikovalo od domaćeg i pokazivalo više spremnosti na prilagodjavanje (Hrišćanstvo i pored ogromnog poduhvata koji je trajao tri veka nije uspelo da uhvati dubljeg korena zbog toga što je išlo za tim da promeni društvo, za razliku od marksizma koji se identifikovao sa probudjenim nacionalizmom i težnjama za oslobodjenjem od zapadnog kolonijalizma). Ekonomski napredak, modernizacija i bolji uslovi za život su ciljevi ovog modela, oni uključuju i demokratizaciju društvenih odnosa, ljudska prava i slobode na kojima insistira zapadni svet, ali ne i odbacivanje sopstvenog istorijskog nasledja, pogotovo ne prava na samostalnost i nezavisnost u odlučivanju, što sve možemo nazvati pravom na »sopstveni Put« (»Tao«).

Kina i zemlje regiona koje u raznim lokalnim varijantama »umnožavaju« ovaj sistem, svojim ekonomskim i društvenim napretkom kao da ruše neka ustaljena shvatanja Zapadnog sveta o ulozi države u privredi i društvu uopšte, odnosima države i privatnog kapitala, slobodnoj tržišnoj privredi i delovanju tržišnih zakonitosti. Činjenica da je uspešan dovodi u pitanje tezu o jednom univerzalnom društveno-političkom i ekonomskom moldelu kao rešćenju za budućnost sveta i teorije o »kraju istorije«. Kao takvi, predstavljaju izazov za nosioce zapadnog, po pretenzijama univerzalnog modela i postavljaju nekoliko pitanja vezana ne samo za ulogu »slobodnog tržišta«, već i za osnovne puteve društvenog razvitka, što nas opet vraća na »početak« istorije i učvršćuje u uverenju da se njeni putevi ne mogu predvideti, niti kraj - odrediti.

Posmatrano sa tog stanovišta, očigledno da je rano svoditi bilanse svega što se dogodilo u svetu u toku proteklih nekoliko decenija, jer razvoj nije zaustavljen. Rano je tvrditi da liberalna demokratija i tržišni ekonomski odnosi onako kako ih praktikuju razvijene Zapadne zemlje svojim uspehom u suočavanju sa »komunizmom« doneli potvrdu jedino ispravnog i mogućeg »puta« i »modela« razvoja sveta. Iz ovoga što se dešavalo poslednjih godina, pre bi se moglo zaključiti da sav taj napredak, tehnološka, kulturna i informativna »nivelizacija« i trijumf jednog industrijskog modela i društveno-ekonomskog sistema nisu doveli do stvaranja »jednog sveta« (da bi se u to uverili, dovoljno je okrenuti se oko sebe!). Tehnološka uniformnost, širenje znanja, informacija, itd., očigledno ne donose materijalnu uniformnost ni u regionalnim ni u globalnim razmerama, ne brišu razlike izmedju bogatih i siromašnih, što je pretpostavka za svaku kulturnu i političku i demokratsku uniformnost. Naprotiv, sve što se danas u svetu dešava kao da pokazuje da u njemu ima sve manje – istovetnosti, ravnopravnosti i demokratije, a sve više ekonomskog, političkog i vojnog monopola i dominacije, budući da se sva globalna moć stiče u njegovom najrazvijenijem centru, pri čemu je irelevantno tvrdjenje da je to centar demokratije, liberalizma i širenja blagostanja. Ma kakav bio, ponaša se kao jedini i bez mnogo vodjenja računa o realnosti zavodi poredak koji odgovara njegovim sopstvenim shvatanjima i interesima, što i ovom današnjem talasu globalizacije daje poseban, svakako ne mnogo poželjan smisao. »Globalizacija« se, naime, izjednačava sa »amerikanizacijom«, sa posledicama koje je teško predvideti, iako su neke od njih (»antiamerikanizam«) deo današnjih svetskih kretanja.

Ipak, umesto bilo kakvog zaključka, možda bi trebalo postaviti još jednom pitanje šta je globalizacija, da bi se konstatovalo da to nije ničija »izmišljotina«, pogotovo ne neka »paklena zamisao« ove ili one zemlje da bi se svet »zavio u crno«, već realnost, hteli mi to ili ne. Uostalom, ova današnja nije ni prva, već samo jedna u nizu od pronalaska točka, papira i baruta do pronalaska motora sa unutrašnjim sagorevanjem, zloupotrebe i zauzdavanja nuklearne energije, kompjutera i mobilne telefonije. Ova današnja nam dolazi kao posledica tehnološkog napretka i »stanja društva« u jednom delu sveta, ostvarenog na privatnoj svojini kapitala koji svojom prirodom teži neprekidnoj ekspanziji i umnožavanju i donosi nam više promena nego sve revolucije i ratovi do sada. Ako se tako sagleda suština globalizacije, onda se njene posledice, dobre i loše ne mogu pripisati ni jednoj zemlji posebno, već svim zemljama koje su na takvoj osnovi postigle »odgovarajući« stepen razvoja – srazmerno njihovoj ekonomskoj i svakoj drugoj moći. Ako se, dakle, suština globalizacije sagleda sa tog stanovišta, onda treba očekivati da će u tom procesu odgovarajuću ulogu imati ne samo SAD, već i Kina, Japan, Indija i druge zemlje koje se postave tako da im »dobar vetar duva u jedra« i budu uspešne u ekonomskom razvoju, a današnji zagovornici »univerzalnog modela« će morati da se prilagodjavaju da bi izbegli sukobe i novu podelu sveta na suprotstavljene ekonomske, političke i u krajnjem - vojne tabore, sa neizvesnim posledicama na stanje u današnjem sve više globalno nuklearizovanom svetu.

To što rade u Kini danas, kao da potvrdjuje da se u suočavanju sa izazovima savremenih kretanja najbolji odgovor nalazi u jačanju materijalne i društvene strukture u cilju prilagodjavanja saradnji sa svetom (»na izazove globalizacije odgovariti globalizacijom«).

Danas u Kini nema borbe »dveju linija« oko ideoloških pitanja, nema rasprava oko ciljeva ekonomskog razvoja, modernizacije i reformi, ne govori se više o klasnoj borbi, kopanju tunela i pripremama za rat sa svetom, marksizam je ustupio mesto Konfučijanizmi u Taoizmu, ako se govori o revoluciji, onda je to »tiha revolucija u ekonomiji i načinu mišljenja«. Iz višedecenijskog haosa kao pobednik izašla je linija ekonomskog razvoja, unutrašnje stabilnosti i saradnje sa svetom, potvrdivši, opet, postavku Mao Ce-tunga da je ekonomski razvoj u suštini političko pitanje.

Rezultati koje su ostvarili u toku proteklih decenija potvrdjuju da su ekonomskim jačanjem širili prostor za samostalno procenjivanje svojih interesa, pri čemu nije bez značaja to što su u tom procesu razvili i vojne snage, uključujući i nuklearne sposobne za »odvraćanje«, ako već ne i za »uzvraćanje« na vojne izazove današnjih odnosa u svetu (vojna moć je dostigla stepen »akupunkturnog odgovora«). S pravom danas ponavljaju nešto preuranjenu izjavu Ču En-laja iz 50-tih godina prošlog veka – »Ništa se u svetu više ne može rešiti bez Kine«.

Dosadašnjim ekonomskim razvitkom, zasnovanim na reformama koje znače modernizaciju društva na bazi približavanja, ako ne i vraćanja sopstvenim tradicionalnim vrednostima koje su se afirmisale u Japanu i regionu oko nje dok je ona »praktikovala revoluciju«, potvrdjuje se da su na »dobrom Putu«.

Ako se 1978. godina, prva godina Ere Deng Hsiao-pinga uzme kao osnova, ekonomski razvitak Kine je ne manje spektakularan od razvitka Japana u decenijama njegovog uspona, mereno faktorom materijalnih ulaganja po stanovniku i prostoru spektakularniji od razvitka Tajvana i Južne Koreje, što ukazuje da treba biti oprezan kad se govori o univerzalnosti bilo kog društvenog sistema kao preduslovu za svaki napredak.

Ne postavlja se ovde pitanje da li je Kina svojim uspesima u ekonomskom i društvenom napretku razbila famu o nesposobnosti socijalizma da rešava ekonomske probleme, pobila tezu o tome da je «komunizam« (ako se tako nekome više svidja to što smo i mi imali!) - jednako siromaštvo. Ništa od toga, Kina je samo pokazala da je komunizam sposoban da se menja, da nije slepa ulica iz koje nema izlaza, da nije kraj istorije. I više od toga, pokazala je da je radeći sve »na svoj način« dovela u pitanje shvatanje da je ekonomski i svaki napredak i blagostanje moguće ostvariti samo prihvatanjem modela koji se afirmisao u jednom delu sveta, onom Zapadnom, hrišćanskom (dijalektičar Hegel koji je tvrdio da Kina »nema istoriju, nema sopstvenih, unutrašnjih pokretača promena, potrebni su joj podsticaji spolja«, Max Weber i neki drugi mislioci 19 veka, kao i neki savremeni teoretičari društveno-ekonomskih sistema očigledno nisu bili u pravu tvrdeći da su »azijske vrednosti« nespojive sa modernim društvom, da su za promene i napredak potrebni stalni spoljni podsticaji, itd.).

Značajnija od toga, medjutim, jeste činjenica da je zajednički imenitelj današnjih kretanja u regionu oko Kine - ekonomski razvoj zasnovan na oponašanju, ako ne i ponavljanju jednog modela, zašto ne reći odmah - kineskog, konfučijanskog, što stvara pretpostavke za pojavljivanje »alternativnog medjunarodnog poretka« u regionu severoistočne Azije, u čemu Kina ima centralnu, integrativnu uloga.

Nikakav proces, politika ili stanje ne može se u današnjem svetu uzeti kao statično, završeno i garantovano, što važi za Kinu kao i za druge zemlje. Tako velikom zemljom brojnog stanovništva i ogromnog prostranstva uvek je bilo i danas veoma »teško vladati« (opet Mao Ce Tung!), bez obzira što se više od dva milenijuma obnavljala i razvijala kao jedinstvena etnička i kulturna celina pod uticajem sopstvenih unutrašnjih poriva. Ni jedan evropski vladar nikad nije upravljao tako velikom teritorijom, niti raspolagao tako ogromnom vlašću kao kineski vladari sve do novijih vremena. Apsolutna vlast je, medjutim, uvek bila vrlo relativna, počivala je na doktrini i moralnim normama koje su zahtevale od vladara da ekonomskim razvojem i održavanjem unutrašnjeg i spoljnog mira dokazuje da poseduje «Nebeski mandat«, što se potvrdjivalo konsensusom njegovih podanika. Jedan sloj društva, tzv. Učeni (»Mandarini«) vladao je u njegovo ime zahvaljujući znanju i »ispravnom tumačenja doktrine« - od Konfučijeve do one Mao Ce-tungove i danas one koje se pripisuje Deng Hsiao-pingu. Narod, sveden na status podanika je podnosio i najgore tirane koji su mu obezbedjivali ekonomski napredak, unutrašnju stabilnost i spoljni mir. U suprotnom, podanici su imali pravo da otkažu poslušnost i ustoliče drugog »Cara«, drugu dinastiju, od koje se očekivalo da počne od početka i ide »pravim Putem«. To što je važilo u prošlosti - važi i u ovo naše vreme. »Vladari« su padali na ekonomskim neuspesima, a ne na tome što su bili tirani, despoti ili što nisu dozvoljavali slobodu govora, udruživanja i demonstracija na Tien An Menu. Na takvom shvatanju koje se u suštini svodi na legitimnost posedovanja vlasti, u tri navrata se vraćao na vlast (i preživeo Tien An Men!) Deng Hsiao-ping sa svojim obećanjem da će obezbediti unutrašnju stabilnost, ekonomski razvoj i mirno spoljno okruženje. Sa tom politikom je ostvario početne rezultate i obezbedio normalnu sukcesiju - vladajućoj grupi oko sebe koja je u tumačenju »doktrine« (»Nije važno koje je boje mačka...) obećavala uspeh. Odrekao se pri tome niza bliskih prijatelja iz borbe za nezavisnost, kao i čitave generacije mladih koji nisu shvatali da se u Kina ništa ne može promeniti preko noći, demonstracijama na Trgu nebeskog mira, još manje povodjenjem za spoljnim uzorima. U hiljadugodišnjoj istoriji kad god su imali stabilnu ekonomsku – imali su stabilnu i političku situaciju i normalnu sukcesiju vlasti, što se potvrdilo i na nedavno održanom 17 kongresu KPK.

Ali, za društvenu stabilnost i za sam opstanak državne zajednice od najveće važnosti je bio i ostaje balans u ravnomernom ekonomskom razvoju izmedju unutrašnjosti i priobalnih regiona. A to je veoma teško, skoro nemoguće bilo i ostalo ostvariti čak i na dašanjem nivou materijalnih mogućnosti. Pokušaji da se politikom uravnilovke i »jednakih stomaka«, ideološkim postulatima, centralizacijom vlasti i dirigovanjem iz »centra« obezbedi skladan razvoj pretrpeli su neuspeh, kao i pokušaji da se novom revolucijom, nazvanom »Kulturnom« razvoj preokrene u željenom pravcu, iako je iza njih stajao »Car« Mao sa svojim autoritetom. Jedno je zatvarilo put inicijativi i preduzimljivosti, drugo rušilo institucije, što je predstavljalo osnovnu pretpostavku za stabilnost društva i ekonomski razvoj. Društvo je na sve to reagovalo kako se moglo i pretpostaviti – sukcesijom je poverilo »Nebeski mandat« nosiocima druge opcije.

»Izlazak na obalu«, stara težnja koliko i Kina uvek je značila orijentaciju na ekonomski razvoj i otvaranje prema svetu, ali je za uspeh pretpostavljalo prihvatanje socijalne stratifikacije i političku i teritorijalnu decentralizaciju. Upravo je to ono što se danas dogadja u Kini kao rezultat ili posledica prihvaćene politike svestranog razvoja.

Razvijena obala koja grabi napred, ostavljajući iza sebe zaostalu siromašnu unutrašnjost koja je sa svojim seljačkim karakaterom u shvatanjima bila i još uvek ostala »čista Kina«, ne bilo uzgred i »revolucionarna Kina«, a gradski priobalni pojas – most tudjeg uticaja, korupcije, razvrata, poniženja i podložnosti stranim silama predstavljaju i danas najveći izazov za kinesko rukovodstvo. Priobalni pojas sa svojim spektakularnim razvitkom i šansom da se pobegne iz siromaštva umnogome je potisnuo staro osećanje. »Obala« sada predstavlja potvrdu uspešnosti politike razvoja, željenog blagostanja i most prema svetu. »Put na Zapad« više nije sinonim za odlazak u nepovrat (»Otišao je na Zapad« u prošlosti je imalo značenje - umro je!).

U današnjoj Kini »ispražnjenoj« ideološkog opterećenja i ovaj problem se svedi na praktično pitanje razlika u materijalnom razvitku, na shvatanje centralnog i regionalnog interesa u okviru prihvaćene politike razvoja, koje se mora i može rešavati ustavno-pravnim redefinisanjem odnosa izmedju centra i provincija. Potvrda ove orijentacije došla je sa nedavno održanog kongresa vladajuće partije i Svekineskog narodnog kongresa. Problemi jesu ogromni i složeni, ali ako u uspeh veruju oni sami, kao i medjunarodni faktori koji sa manje ili više prikrivenim strahovanjem prate »pojavljivanje Velike Kine«, zašto bi drugi, dobronamerni u to sumnjali!?

Kina danas više nego ikada na svet oko sebe i na svoje postupke gleda i sve meri kroz prizmu svog kulturnog nasledja i spektakularnih rezultata u ekonomskom razvitku, što se sve zajedno sa malo pojednostavljivanja može svesti na težnju za očuvanjem nezavisnosti i funkcionisanjem kao jedinstvene, samo-obnavljajuće zajednice, zasnovane na shvatanju da jedan narod može imati samo jednu (državnu) zajednicu, jedan centar vlasti (»jednog vladara«), jednu ideologiju (doktrinu) koja ne trpi disidenstvo, otpadništvo i opoziciju, u kojoj ne može biti pojedinačnih prava izvan zajedničkih i pri tome ispoljava visok stepen odbojnosti prema svemu što joj se nameće sa strane (Konfučijanizam na delu - u saglasnosti sa osnovnim ciljevima koje je propovedao i pokušao da ostvari Mao Ce Tung, samo na drugi način!).

Nigde prošlost nije tako prisutna u sadašnjosti kao u Kini (i Japanu, Vijetnamu, Koreji i zajednicama u Singapuru i zemljama Jugoistiočne Azije koje pripadaju "kineskoj kulturnoj zoni"). Ništa se tamo ne može razumeti od onoga što se dešava danas, bez razumevanja onoga što se dešavalo juče. Začetak svake doktrine, ideologije, društvene i državne institucije, njihovo mesto i uloga u društvu, mogu se naći u dubokoj prošlosti. Da bi se to otkrilo, da bi se došlo do starog žilavog nasledja ne mora se ići u duboku prošlost - treba samo pogledati šta se krije ispod novih naslaga, a to je upravo ono što tamo danas rade, nazivali to reformom, modernizacijom, renovacijom, otvaranjem ili strukturnim prilagodjavanjem.

Iza današnjeg društveno-političkog sistema stoji u kontinuitetu hiljadugodišnja tradicija uspešne državne organizacije zasnovane na autokratskoj vladavini društvene elite - malog broja »učenih«, »prosvećenih« koji su imali monopol na tumačenje »doktrine« (»Prirodnih i Nebeskih zakona«), a vlast i legitimitet sticali i održavali obnavljanjem tradicionalnog sistema i uspehom u njegovom funkcionisanju.

U procenama i predvidjanjima o perspektivi današnje kineske politike često se zanemaruje činjenica da je vladajuća elita po pravilu osvajala vlast oružjem, ali je legitimitet na vršenje vlasti potvrdjivala znanjem i kompetencijom u »vršenju rituala«, čuvanju ortodoksnosti doktrine, ideologije i moralnih normi, i sve dok je obezbedjivala funkcionisanje društva po njemu svojstvenim zakonitostima i blagostanje naroda, izbori kao potvrda mandata su se svodili na ritual, što se potvrdilo i na nedavno održanom 17 kongresu KP Kine. Pri tome, vlast, ma koliko po svojoj prirodi bila autokratska i opresivna, nikad nije bila vlast jedne klase, jedne partije, ponajmanje jednog čoveka, već vlast etičkih, društvenih normi i institucija zasnovanih na njima. U tom sistemu su svi, od vrha do dna bili podjednako u vlasti »zakona iznad njih« (Konfučije), zakona koji nisu dopuštali nikakvo odstupanje, devijaciju, pogotovo ne pluralizam i opoziciju. Ni jedno područje života i ljudske aktivnosti nije moglo opstati izvan, pogotovo nasuprot ovom sistemu. Odbrambeni, zaštitni mehanizam usaglašavanja i disciplinovanja, ugradjen u sistem delovao bi automatski u slučaju svakog odstupanja od vladajućih društvenih normi - prevaspitavanjem, isključivanjem iz društva, skidanjem sa vlasti, na kraju i fizičkim uništenjem, ako mere »prevaspitavanja« nisu bile dovoljne za vraćanje na poziciju ortodoksnosti. Svaki poremećaj u funkcionisanju društva, svaki neuspeh u održavanju unutrašnjeg mira i blagostanja pripisivan je odstupanju od ustaljenih normi, sa ishodom koji se mogao očekivati – gubljenjem nekad »božanskog«, danas »narodnog« mandata i vraćanjem na ortodoksnost.

Treba samo pogledati na stanje i probleme sa kojima se rukovodstvo Kine danas suočava i način na koji ih rešava. To su, pre svega, praktični, a ne politički, pogotovo ideološki problemi i mogu se svesti na pitanje kako jednu tako mnogoljudnu zemlju »iz prošlosti izvesti u budućnost« i očuvati njen teritorijalni integritet i nezavisnost – a ne dovesti u pitanje sopstveni monopol na držanje vlasti. Socijalna struktura, društveni model formiran vekovima sa tradicionalnim vrednostima koje je proizvodio, homogenizovan nacionalnim pismom-hijeroglifima, povijao se, trpeo uticaje i dominaciju tudjeg, ali se održao i otvorio proces prilagodjavanja novim okolnostima u svetu. I posle svih promena u periodu izgradnje »socijalističkog društva« i »socijalističkog čoveka«, »odbacivanja starog«, »praktikovanja revolucije» (»od lova na vrapce do lova na intelektualce«), itd., tradicionalne vrednosti i institucije zasnovane na njima su se održale, da bi se danas nametale i odupirale ne samo idejama koje im dolaze spolja, već i domaćoj politici i zakonskoj regulativi tamo gde je ona u raskoraku sa istorijskim nasledjem (»Ako bolje pogledamo, videćemo da se ispod portreta Mao Ce-tunga na Trgu Tien An Men krije portret Konfučija«).

U osnovi okupljanja i delovanja, uvek se nalazio nacionalizam, makar samo kao »primarni etnocentrizam« i osećanje zajedništva zasnovano na rasnom poreklu, na kulturnim, ekonomskim i drugim dostignućima. I na suprotstavljanju pretnjama spolja - sa »oružjem« prilagodjenim okolnostima i protivniku. Ideologija, ma kakva bila, nije u tom pogledu dovodila do suštinskih promena. Naučni, tehnički, tehnološki i ekonomski napredak su donosili više promena u organizaciji i načinu života društva nego bilo kakva ideologija, revolucije i ratovi, dok su pritisci spolja samo davali hranu nacionalnom ponosu - koji se stavljao nasuprot promenama. Sa tog stanovišta, kad je reč o Kini pogrešno je suprotstavljati komunizam nacionalizmu. U konkretnoj situaciji (Čang Kaj Šek - Mao Ce Tung), nacionalizam se sa svojim težnjama za nezavisnošću mogao realizovati samo zaodenut u »Crvenu odoru«, »obogaćen« programom socijalnih reformi (što se odnosi ne samo na Kinu, već i na Vijetnam, a bez ustručavanja se može reći i na – Severnu Koreju). U prilog tome, dovoljno je podsetiti se na istorijat odnosa ne samo sa Sovjetskim Savezom – odnosi zasnovani na ideološkom jedinstvu i proleterskoj solidarnosti ustuknuli su na prvoj ozbiljnijoj probi pred nacionalnim interesima, već i sa Sjedinjenim Američkim Državama...