РУСНАК ИНФО

МЕДИНЦЕВА А.

ПИСМЕНОСТ НА РУСИ ПОСЛЕ ПРИМАЊА ХРИШЋАНСТВА

О томе какви су били услови под којима је Рус примила хришћанство, можемо судити само по посредним подацима, на основу познатих историјских догађаја. Како су показала истраживања руских извора, моменат који је Владимир изабрао за покрштавање био је повољан за Кијевску Рус зато што је Византија у то време имала великих проблема због устанка у Малој Азији, а њене северне поседе је угрожавала Бугарска која се ујединила под вођством цара Самуила. У то време Владимир је заузео Корсуњ – трговачку византијску колонију и затражио у замену за њега императорову сестру.

Значи, историјска ситуација је била таква да је Рус апсолутно могла да бира за њу најповољније услове, а један од таквих услова је био језик богослужења, тј. као крајњи резултат – питање националне културе и независности. Према томе, постоји довољно доказа да можемо претпоставити да су словенско писмо и словенски језик били званично признати заједно са примањем хришћанства.

Познато је да су несугласице између Рима и Константинопоља постојале одавно, иако је коначан раскол између католичке и православне цркве настао касније (1054). Једна од несугласица била је око питања односа према народним језицима код богослужења: византијска црква је допуштала постојање националних цркава и њихово право да држе службу не само на три «света» језика, већ и на другим, укључујући и словенски.

Међутим, пракса прихватања хришћанства код других словенских народа показује, да чин покрштавања и прихватања словенског богослужења и писма нису били истовремени. Тако се покрштавање Словена Велике Моравске догодило 30-тих година ИX века на иницијативу римске цркве, а тек средином ИX века, са порастом значаја Велике Моравске, она се обратила Византији са молбом да добије епископа који би проповедао хришћанство на језику разумљивом житељима Моравске. Исто тако је и Бугарска за време Бориса И (864-865) примила хришћанство по византијском и грчком обреду, а тек 893. године је језик био званично признат као државни језик и језик религије.

На тај начин, покрштавање није само по себи значило обавезно богослужење на народном језику. Поред тога, историчари су одавно истицали да «корсунски» попови, који су дошли у Рус са Аном, нису могли бити Словени, јер у Херсонесу није било мисионарских организација, већ је била грчка саборна црква са грчким свештеницима. Због тога су неки истраживачи претпостављали да епископи Анастасије и Иаким нису били староседеоци Корсуња, већ пореклом из Источне Бугарске (Щепкина, 1979, 200-201). Коришћење ћириличног писма у систему државних послова и трговине пре званичног покрштавања, постојање у Руси преписа књига из Х века, који су сачувани до данашњих дана, и сама историјска ситуација дају довољну основу за претпоставку да је словенско писмо званично признато истовремено са примањем хришћанства, али због недостатка рукописа из тог времена и директних доказа, одговор на питање о писму званично прихваћеном у то време, могу дати само споменици епиграфике. (Медынцева, 1983). Они су малобројни и јако их је тешко датирати. Срећом, од момента везаног за званично примање хришћанства, до нас је дошла многобројна серија првих руских кованих монета која дозвољава да се изведу одређени закључци у вези са карактером писма прихваћеног у то време. Мисли се на натписе на Владимировим златницима и сребрњацима И типа.

Захваљујући истраживањима руских историчара, почев од И.И. Толстоја и А.А. Иљина, објашњено је да је ковање првих златних и сребрних монета било изазвано политичким потребама државе, представљало је декларисање нових религиозних веровања и симбол државне власти. У вези с тим, посебно значење имају натписи на монетама, како њихов садржај, тако и писмо и графичке особености. Па ипак, управо натписима, њиховим палеографским особеностима се скоро нико није бавио, јер они представљају веома тежак извор који захтева примену специјалних метода нумизматичке анализе. Тек после низа радова М.П. Сотњикове који је завршен објављивањем монографије (Сотникова, Спасский, 1983), у којој је пропраћен историјат сваке монете и еволуција сваког типа, и после чланка о њиховом палеографском приказу (Сотникова, 1982), омогућено је коришћење натписа на монетама као веродостојног (поузданог) епиграфског материјала.

Највећи значај за закључке о писмености која је примљена заједно са званичним примањем хришћанства, имају, наравно, златници и сребрњаци И типа, ковање којих, како је потврђено, поклапа се са овим догађајем. Они су блиски и хронолошки и типолошки, а разликују се од других монета по томе што је на њима Пантократор и натписи уз њега, док је на другим типовима тај хришћански симбол замењен кнежевским знаком. Садржај легенди је необичан – то су натписи-декларације који саопштавају о настајању нове државе и о правима Владимира на престо. На златним монетама су натписи две врсте: 1) "Владимиръ на столђ" (у три варијанте на четири печата); 2) "Владимиръ, а сє єго злато" (у две варијанте на два печата). На другој страни (уз лик Христа) један исти натпис (Исус Христос), али се среће у пет варијанти. Сребрне монете И типа су толико различите, да се не може говорити о њиховом истом стилу. На првој страни су натписи "Владимиръ на столђ" или "Владимиръ, а се єго срєбро", на полеђини - Исусъ Христосъ», а понекад само монограми (ИС ХС) (Сотникова, Спаски, 1983, 60-69).

Писмо свих легенди је несумњиво ћирилица, није пронађено ни једно глагољско слово, ни један «протоћирилични» знак, иако на неким сребрњацима и златницима има посебних облика и грешака. Њихово објашњење је посебна тема, али са оригиналним «руским» писмом нису повезани (видети нпр. с. 206). Одавно је истакнуто да су по језику натписи – словенски, старобугарске редакције (Дурново, 1927, 31). О томе говори облик имена "Владимир" уместо руског "Володимир", "сребро, злато" уместо "серебро - сьребро", "золото". Тако су црквено-славјанизми нашли доста значајне рефлексе у натписима. Поред тога, у натписима се примећују не само појединачне грешке у писању, изостављање слова, већ и такве које се могу објаснити само фонетским путем, тачније – изостављање слабог (полугласа) (СРЄБРО), писање Є уместо Ь. Тешко је претпоставити да су то руске дијалекатске појаве, у датом случају се то пре може објаснити специфичношћу старобугарског протографа. Али то питање захтева посебно истраживање. Сада је важно истаћи, да се у државним документима, симболима државне власти и нове вере, какви су прве руске монете, користи ћирилично писмо и старословенски (старобугарска редакција) језик.

Треба истаћи и друге специфичности натписа: на златницима поред Пантократора натписи нису грчки, већ словенски уз употребу Ъ, само на неким сребрњацима се налазе правилни монограми по грчком обрасцу (1С ХС). Тако натписи на првим монетама Владимира постају непосредни докази тога, да је писменост примљена истовремено са примањем хришћанства била словенска, са ћириличним писмом, при чему је, вероватно, та иста писменост призната и за језик религије. То, да је Владимир истовремено са примањем хришћанства примио и словенску писменост, за разлику од Моравске и Бугарске, где су словенски језик и писмо били званично признати десетинама година после примања хришћанства, засновано је с једне стране, на успесима словенске писмености и књижевности у Бугарској, с друге – на традицији коришћења ћириличног писма која је постојала раније у Руси у државној и трговачкој сфери. На тај начин су словенски натписи на првим издањима руских монета декларисали како државну тако и црквену независност Руси од Византије.

Могућност коришћења словенског језика у богослужењу манифестовала се не само припадањем одређеном правцу хришћанства, већ и формалном организацијом руске цркве коју је прихватио Владимир. Као што је познато, руска црква је све до XВ века била формално потчињена константинопољској патријаршији. Многи историчари су сматрали и данас сматрају да је истовремено са званичним покрштавањем била формирана у Кијеву и митрополија која је била потчињена Константинопољу. Међутим, о формирању кијевске митрополије и појављивању у Руси првог митрополита - Грка Теопемпта у летопису се спомиње тек под 1037. године, у тексту «Похвале Јарославу» ("Похвалы Ярославу") у коме се сумирају резултати његовог државног и просветитељског деловања (ПВЛ, 1950, 102-103).

Директни подаци о уређењу руске цркве за време Владимира нису сачувани. Због тога постоје различите верзије засноване на посредним подацима. Присталица верзије о исконском припадању руске цркве константинопољској патријаршији је А. Попе (Попе, 1969, 97). Његова хипотеза заснована је на саопштењу Титмара Мерзебуршког о постојању «манастира» Софије у Кијеву 1018. године, с архиепископом, чије је звање, по мишљењу Попеа, одговарало чину митрополита у византијској цркви.

Поред тога, не може се заобићи хипотеза М. Д. Приселкова о томе да је руска цркве прво била једна од епархија Охридске патријаршије (а затим Охридског архиепископата) (Приселков, 1913). Ова хипотеза се није дуго одржала и била је подвргнута критици бројних истраживача. Ипак, такви аргументи, као што је писмена традиција, разликовање руске варијанте православља од византијске и хронолошко поклапање укидања Охридског архиепископата и саопштења о постанку митрополије у Кијеву, и у данашње време су аргументи који говоре у корист ове верзије.

Нови приступ проблему организације руске цркве у првих пола века њеног постојања образложио је у низу радова А. Г. Кузмин (Кузьмин, 1980). По његовом мишљењу, Владимир је изабрао организациону структуру, која се разликовала од византијске и од римске, узевши за образац црквено уређење у западнословенским земљама, где је епископ управљао не територијалним јединицама, већ црквеним општинама. Ову ћирило-методијевску традицију, која је допрла у Рус још пре званичног примања хришћанства, касније је подржавала Десјатина црква, за разлику од Софијске митрополије која је штитила гркофилске политичке тенденције. Чак ни установљење грчке митрополије у Кијеву није значило коначни тријумф константинопољске патријаршије. А. Г. Кузмин наводи чињенице које потврђују да је тек пред крај XИ века у Руси тријумфовала црквена организација византијског типа (Кузьмин, 1980, 16). По мишљењу Ј. Н. Шчапова, институција десетина имала је општесловенско порекло, али ју је Владимир преузео из Пољске као европску католичку традицију (Щапов, 1989, 76-87).

Формално је у свим варијантама уређења црквене организације било могуће коришћење словенског језика у богослужењу, али, разуме се, да су посебно погодни за развитак словенске писмености и културе били или формална зависност од Охридске патријаршије, или непостојање посебне црквене организације по типу западнословенских црквених општина. У суштини, обе те варијанте чиниле су Рус наследницом ћирило-методијевске традиције. Иако ми још не можемо дати одговор на питање о формалној организацији цркве за време Владимира, натписи на његовим монетама недвосмислено потврђују да је он изабрао правац ка националној цркви уз коришћење словенског језика у богослужењу и у државној сфери. Такође је јасно да «корсуњски» попови нису били Словени, а женидба са византијском принцезом, као и ангажовање контингента грчких хијерарха, који су са собом донели не само грчке књиге и византијско образовање, већ и симпатије према политици Византије, стварали су додатне потешкоће. Постаје јаснија још једна мера Владимира, о којој говори летопис: оснивање државне школе "для нарочитой чади" – за племство, да би имао довољан контингент не само писмених, већ и образованих људи, што би могло да избави руску државу од византијске зависности и на том плану.

Вероватно односи који су настали унутар поново организоване руске цркве, где је било дозвољено коришћење словенског језика, уз грчке свештенике и велики утицај Константинопоља, нису били једноставни. Ми не можемо дати поуздан одговор на то, како се регламентирала примена словенског језика и писма у богослужењу. На пример, познато је да су папске буле правиле разлику између богослужења у целини и проповеди. Зато су некада, иако су забрањивали држање мисе на словенском језику, дозвољавали да се држе проповеди и дају тумачења на словенском језику (Флоря, 1981, 39-40). На који начин су се разграничавале сфере примене грчког и словенског језика за време Владимира, још не можемо рећи. Можемо претпостављати да је постојање националне цркве у Бугарској, као и узајамни односи између Руси и Византије у то време, омогућавало коришћење словенског језика у богослужењу. Споменици епиграфике (натписи на монетама) су доказ тога, да су већ на првим корацима поново организоване руске цркве, словенски језик и писмо били не само државни језик, већ у некој мери, и језик религије.

Вероватно је преломно раздобље у поступку просвећивања био период владавине Јарослава, који је подробно расветљен у летописима. Летописац у «Похвали Јарославу» тачно пореди Владимира са орачем, који је «узорао» земљу примањем хришћанства, а деловање Јарослава – са сејачем, који је учинио да Рус постане просвећена и писмена.

Обично историчари тако и оцењују дело Јарослава. Ипак, нису сви у томе сагласни. У већ поменутим радовима А. Г. Кузмин, напротив, сматра да је управо Јарослав који се ослањао на дружину (кнежева војска) Варјага, активно подржавао кијевску митрополију, која је водила провизантијску политику усмерену против традиција Десјатинске цркве, коју је основао његов отац.

И заиста, не може се порећи да за време Јарослава кијевска митрополија са грчким митрополитом на челу, добија велелепан камени храм свете Софије и постаје главни идеолошки центар Руси, док Десјатинска црква постепено губи свој значај. Међутим и ту чињеницу истраживачи различито оцењују. Тако Д. С. Љихачев стварање посебне митрополије Константинопољске патријаршије у Кијеву сматра "доста значајним успехом Јарослава, који је подизао међународни углед Руске земље", док је његова даља политика била усмерена на постепено ширење права руске митрополије (Лихачев, 1950, 64-66).

Јарослав је наставио дело оца око оснивања државне школе. Још док је био новгородски кнез, он «сакупи од старешина и попове деце 300 да уче књиге». Државна школа за време Јарослава постала је демократскија, у поређењу_са Владимировом, у којој су учила само деца племства. У Јарослављевој школи уче деца старешина и попова – будући кадрови образованог свештенства и градске, а можда и сеоске администрације. На иницијативу Јарослава био је организован рад на преписивању и превођењу рукописа: «сакупи многе писаре, преводећи са грчког на словенски језик» (ПСРЛ, т. И, 152). Као што се може видети из целокупног дела Јарослава, овде се ради не само, и не толико о квантитативном ширењу библиотека, о стварању сопственог контингента образованих преводилаца, како обично тумаче овај цитат из летописа. То је само једна страна ствари. Саопштавање о превођењу са грчког на словенски језик може се упоредити са “превођењем књига” у Бугарској, када је уместо грчког, званично био признат као језик цркве и државе, словенски језик. Ово деловање Јарослава завршило се покушајем да самовољно замени митрополита Грка својим руским кандидатом Иларионом, једним од најобразованијих и најпросвећенијих људи тог времена.

Тако је, независно од изнуђених уступака и привремених политичких савеза у династичкој борби, сва делатност Јарослава била усмерена на стварање националне, независне од Византије, цркве, што је уствари, значило и културну и државну независност. Неопходни услови за такву независност били су стварање довољно руског образованог свештенства и администрације, ширење библиотека, вероватно, замена грчког језика у богослужењу и, на крају, самовољно постављање митрополита.

Такви су подаци летописа о епохи Јарослава. Рукописи из тог времена нису сачувани, осим, можда Рејмског јеванђеља и Путјатине минеје који, по претпоставкама неких истраживача, могу бити датирани првом половином XИ века, тј. временом владавине Јарослава (Жуковская, 1978; Марков, 1964, 7).

Споменици епиграфике тог времена су малобројни, тачних датума нема, зато је веома тешко разграничити сфере примене словенског писма за време Владимира и Јарослава. Једино монете дају релативно тачне хронолошке границе. За време Јарослава се наставља ковање монете са словенским ћириличним легендама, и по мишљењу истраживача, Јарослав почиње да издаје своју монету још док је био новгородски кнез. Ова претпоставка се заснива на томе што монете са натписом «Јарослављево сребро» типолошки претходе ИВ типу сребрњака Владимира. Претпоставља се да је ковач био из Новгорода, јер се на неким новчићима уместо кратке форме "сребро" среће "съребро", што може бити рефлекс новгородског пуногласја (Сотникова, Спасский, 1983, 99-100). Иако грешке у писању грчких имена говоре о руском граверу, са последњом претпоставком се тешко сложити. Писање "сьребро, съребро" карактеристично је и за старословенске споменике, а позивање на Остромирово јеванђеље – новгородски (?) споменик, где се ова реч среће у облику "съребро" не може бити аргумент, јер тај рукопис најдоследније следи књижевне норме старословенског језика. У таквом писању треба видети само «писменост» гравера печата.

Други споменици епиграфике тог времена не могу се тако тачно датирати. По свој прилици, с првим годинама прихватања хришћанства, дакле, са владавином Владимира можемо повезати натпис на ћупу из Белгорода са хришћанским именом «Илија», написаним ћирилицом, што још једном потврђује њено коришћење у цркви и свакодневном животу. Можда ту припада и натпис на мачу (№ 2). Остали натписи датирају се много касније: то је натпис на мачу – жиг оружара Људоше, натпис на рабошу из Новгорода (№ 8*), аутограми градитеља и прорачуни у Новгородској и Полоцкој Софији, два тачно датирана натписа из Софије Кијевске (№ 3 – 1052 г.; № 8 – 1054 г.) и један натпис са историјским датирањем – 1050-1054 гг. (№ 182) из Софије Новгородске.

Као што се види, број натписа из тог времена се повећава. Сви се они, по посредним и директним подацима већ односе на епоху Јарослава, изузев натписа на ћупу и на мачевима који имају «широк» датум – Х - прва половина XИ века. На ову епоху, највероватније, треба да се односи и добро познат натпис Ане Јарославне, постављен за малолетног краља Филипа И, када је Ана била регент. Иако натпис формално и по времену (1063) и по форми (пером на пергаменту) не припада споменицима епиграфике разматраног периода, он фактички даје необично важан материјал за карактеристику писмености епохе Јарослава. Ана је била удата 1044. године, дакле описменила се приближно 30-тих година у Кијеву. Натпис је интересантан по својој графици: облици слова су блиски палеографски натписима на првим руским монетама и бугарским натписима Х века (А - са оштроуглом главицом, Р - у реду са малом троугластом главицом, Н - у облику латинског, попречна линија Н - хоризонтална). Износе се различита мишљења поводом овог натписа: једни сматрају да се Ана Јарославна потписала на латинском језику ћириличним словима, други - да је то старофранцуски изговор имена и титуле, записан ћирилицом. У оба случаја је јасно, да је потпис написан ћирилицом и даје представу о писмености на двору Јарослава. П. Ј. Черних је сматрао да је Ана транскрибовала ћириличким словима латинску формулу, пошто је управо латински језик до 1226. године био обавезан језик краљевске канцеларије (Черных, 1947, 28).

ЛИТЕРАТУРА (по редоследу навођења)

Щепкина, М. В. (1979), К вопросу о просвещении Руси, Плиска - Преслав. София. Т.1.

Медынцева, А. А. (1983), Начало письменности на Руси по археологическим данным, ИХ Междунар. съезд славистов, М.

Сотникова М. П., Спасский И. Г. (1983), Тысячелетие древнейших монет Риссии, Сводный каталог русских монет Х-ХИ, Л.

Сотникова, М. П. (1982), Палеографический обзор легенд дрвнейших русских монет, Экономика, политика и культура в свете нумизматики, Л.

Дурново, Н. Н. (1927), Введение в историю русского языка, Брно.

Повест временных лет (1950), под ред. В. П. Адриановой-Перетц. М. Ч. 1.

Поппє, А. (1969), Заснування митрополии в Київи, Украинський историчний журнал, ч. 6.

Приселков, М. Д. (1913), Очерки по церковно-политической истории Киевской Руси, X-XИИ, СП.

Кузьмин, А. Г. (1980), Принятие християнства на Руси, Вопр. научн. атеизма, М. 25.

Щапов, Я. Н. (1989), Государстви и церковь Древней Руси X-XИИИ, М.

Флоря, Б. Н (1981), Сказания о начале славянской письменности, ред. Королюк В. Д., М.

Лихачев, Д. С. (1950), Повест временных лет, Историко-литературный очерк, М. Ч. ИИ.

Полное собрание русских летописей, том И (1962), Лаврентьевская и Суздальская летописи по академическому списку, М.

Жуковская, Л. П. (1978), Реймское евангелие - история его изучения и текст, М.

Марков, В. М. (1964), К истории редуцированных гласных в русском языке, Казань.

Черных, П. Я. (1947), К вопросу о подписи французской королевы Анны Ярославны, Докл. и сообщ. филолог. фак. МГУ, М.