gomili su stajale stvari iz domaćinstva, kreveti, stolovi, stolice, šivaće mašine, prekrivači, peškiri, odeća, džemperi, dečije benkice, rodjaci i prijatelji su dolazili da prepoznaju šta je sve od koga uzeto, eno kredenac i lampe iz doma prote Marka Zlokolice, srebrni svećnjaci jevrejskih porodica, bunda žene trgovca Rajtera, porcelan Epertovih, trkački bicikl Vlade Erdelja, fotoaparat Lajku sam uzalud tražio, strina Veruna i moje sestre su našle spavačicu u kojoj je odvedena Leona i vunenu maramu u koju ju je baba Melanija uvila da joj ne bude zima, za većinu stvari nije bilo nikoga da preuzme, bile su iskorenjene čitave porodice...

U trenutku kad je bila najveća gužva u opštinsko dvorište je kolima sa zapregom praćen povicima »gde ćeš, gde ćeš, jesi li pijan« uleteo jedan od braće Ramač, otac ubijenog mladog bračnog para na željezničkoj stanici u Žablju – zaustavio je od znoja upenjene konje, otkrio pokrovac i preko šaraga izbacio vezano, sklupčano telo jednog od domaćih madjara, »ljudi, ljudi pogledajte šta sam vam doneo«, vikao je, »da mu sudimo«, »da mu sudimo«, i bilo je i njemu presudjeno na konjskom groblju...

U tom periodu partizanske vlasti bez vlasti »odvedena« je i grupa rusina, radilo se o imućnim, uglednim ljudima, pojedini medju njima bili su članovi crkvenog i školskog odbora, nije bilo nikakve osnove za optužbe da su služili okupatorskim vlastima, bili izdajnici i neprijatelji naroda, medju njima su se nalazili brat mog dede Mikola Hornjak, komšije Salamun, Ujfaluši, Šovš-farbar i par drugih, sve šezdesetogodišnjaci, nekadašnji vojnici austrougarske vojske kojima su negde četrdeset druge povodom izdavanja spomen-knjige austrougarskih veterana-»viteza« podeljena madjarska odlikovanja-plehane značke sa kojih je otpadala boja, što je po svoj prilici bila njihova jedina krivica, odveden je bravar - šloser Segedi-Badarka, njega su madjarske vlasti vodile da zaključava i pečati napuštene domove ubijenih u raciji, on nam je rekao kako da provalimo u napušteni dom Erdeljijevih i pokupimo najvrednije stvari dok ih nisu razneli, odveden je i berber Djura Hrubenja, kod njega su se seljani okupljali na uobičajeno nedeljno brijanje i svašta pričali, odvedena je i udovica Hardi, majka tri sina, najmladji je bio moj vršnjak, najstariji negde u partizanima, koju godinu kasnije su jedan po jedan prebegli u Austriju i našli utočište u Engleskoj, odvedeno ih je sve u svemu njih desetak, par dana su držani u školi, zatim vezani dvoje po dvoje predati sovjetskim oficirima koji su ih u autobusu oduzetom od prevoznika Mikole Harhaja odvezli u nepoznatom pravcu, dok su ih vodili kroz špalir prestrašenih meštana Hardijeva je, podržavana od dvojice ruskih vojnika kroz plač zapomagala »ljudi ne dajte me, nisam nikome ništa skrivila, pogledajte šta su samnom uradili«, stari Ujfaluši je kroz prozor autobusa davao uputstva sinu kako da vodi domaćinstvo, prav kao motka deda Salamun je gledao ispred sebe negde u daljinu, Šovš-farbar je pušten kući prebijen tako da je umro posle par dana, za odvedene se govorilo da su poubijani na Tisi negde imedju Bačkog Gradišta i Bečeja, desetak godina kasnije njihovim naslednicima je vraćena imovina koja im je bila oduzeta kao narodnim neprijateljima.

Narednih nekoliko nedelja kroz selo su danju i noću prolazile dugačke kolone sovjetskih vojnika, »Na Berlin, na Berlin«, »Hitler kaput«, »Davaj perjod« vikali su odgovarajući na burno pozdravljanje, zaustavljali su se, ulazili u domove, tražili votke, hleba, slanine, uzimali dobre konje ostavljajući zauzvrat svoje iscrpljene, odveli su konje komšija Korpaša i Palančanina, kod Palančanina su našli i paradnog štajerca sakrivenog u prednjoj sobi, ušli su i kod nas, kao i kod par drugih i naredili da sa zapregom dodjemo pred opštinu gde su nam rekli da uzimaju zaprege za potrebe sovjetske armije, ali ako neko od vlasnika hoće može da ostane i kad više ne budu potrebni moći će da ih vrati kući, većina pozvanih su se pomirili sa gubitkom, dvojica komšija i ja, imajući na umu to što mi je otac govorio kad su ga odvodili u munkaše – sačuvaj konje, ako nam konji propadnu gotovi smo – odlučili smo da ostanemo, odveli su nas u koloni sa ruskim vojnicima na Crnu Ćupriju na Tisi, moja sestra je imala samo toliko vremena da mi donese torbu sa komadom hleba i slanine, tamo su nam natovarili sanduke sa municijom i sa jednim cvrenoarmejcom pored sebe u koloni išli smo deset dana blatnjavim razvaljernim drumovima preko Žablja, Gospodjinaca, Temerina, Vrbasa, Kule, Crvenke, Sivca i Krnjaje do aerodroma u Somboru, negde usput, crvenoarmejac-kalmik, gledajući me onako ozeblog u nekom tankom kaputiću doneo mi je vatiranu-vojničku bluzu, masnu, prljavu ali toplu i kako sam kasnije utvrdio – punu vašaka, posle par dana odmora, opet pod njihovom pratnjom krenuli smo natrag, ovoga puta do Gospodjinaca gde je već bio uspostavljen aerodrom sa eskadrilom »Šturmovika« i sa novim tovarom opet do Sombora – kući sam se vratio krajem decembra, prljav, vašljiv, promrzao do kosti, iscrpljeni konji išli su u povratku valjda samo zato što su osećali da idu kući...

Pistrui Stevan-Ištvan je na vreme pobegao iz Djurdjeva i završio u Rumuniji, odakle je verovatno u toku ili posle Prvog svetskog rata i došao u Djurdjevo, gde je bio prihvaćen i radeći kao dimničar-odžačar zasnovao porodicu, stekao imovinu i ugled.

Polovinom 1957. u ministarstvu spoljnih poslova, pripremajući se za odlazak na rad u ambasadu u Bukureštu, u gomili predmeta »u radu« našao sam notu-zamolnicu Rumunske ambasade da se dostavi potvrda o radu za Pistrui Ištvana za sredjivanje penzije, sa podacima da je izmedju 1920. i 1941. radio kao dimnjičar u Djurdjevu. Pošto se u zvaničnim dokumentima o ratnim zločinima na teritoriji Jugoslavije 1941-1944. Pistrui Ištvan nalazio na listi ratnih zločinaca, zahtev rumunske amabasade smo ostavili bez odgovora. Na pitanje da li da se kod rumunske vlade pokrene postupak za izručenje, »od gore« je bez obrazloženja odgovoreno negativno.

Polovinom 1941. tadašnji predsednik madjarske vlade Miklos Kolaji podneo je u parlamentu zvaničan izveštaj o januarskim dogadjajima u Bačkoj, u kojem je izmedju ostalog rečeno da je prema podacima sačinjenim na osnovu spiskova na području Bačke ubijeno 3340 lica od čega na teritoriji Žabaljskog sreza 1824, i to:

Naziv mesta.... ..Svega...Muških...Ženskih...Dece...Staraca...Srba...Madjara...Jevreja...Nemaca...Rusina

-Ž a b a l j .......653...... 425.......143..........33..........52......624.... Nema.........29..........Nema......Nema

-Č u r u g.........887.........664.......122..........10..........91......873..........1............13..............-.-.............-......

-Djurdjevo.......210........113.........68...........20............9......178..........-............18............-...............13......

-Gospodjinci......74..........56........13..............2............3........66..........1..............7.............-.................-.....

S v e g a:........1824../..1.258.......346...........65........155.....1.741........2............67..............-.............13....

U naknadnim izveštajima madjarskih vojnih organa iz ovog perioda rečeno je da se proverava lista od oko još 1100 ubijenih lica u Čurugu i neizvesnom broju ubijenih u drugim mestima, što daje osnovu za pretpostavku da je samo na području tadašnjeg Žabaljskog sreza u raciji ubijeno više od 1824 lica. U prilog tome govori već i površno saznanje da je brojka od 210 ukupno, od kojih 13 rusina po svoj prilici ispod stvarnog broja ubijenih, posebno kad se radi o rusinima, jer su samo četiri porodice Miklovš, Kopčanski, Mudri i Erdelji izgubile 18 članova, a gde su još članovi porodica Provči, Vislavski, Djitkov, Kiš, Senderak, Ujfaluši, Homa, Hromiš, Ivan, Mihnjak, Čorba, Venčeljovski, i dr. Ali, i ovako, bez licitiranja, podaci navedeni u jedinom, koliko je poznato zvaničnom izveštaju madjarske vlade onog vremena dovoljni su da se akcija nazvana racija kvalifikuje kao ratni zločin protiv civilnog stanovništva na teritoriji koju je Madjarska privremeno okupirala kao saveznik nacističke Nemačke. Već i sam taj čin agresivnog rata i okupacije pretstavljao je zločin protiv mira, a akcija okupacionih snaga protiv civilnog, nenaoružanog stanovništva - ratni zločin, jednako kao i akcije okupacionih snaga u drugim delovima Jugoslavije i okupiranim delovima Poljske, Sovjetskog Saveza, Francuske, itd.

Postavljati pitanje danas, posle toliko godina, da li je sa zvanične madjarske strane ikada data odgovarajuća kvalifikacija ima mesta isto kao i postavljanje pitanja kvalifikacije onoga što je počinjeno nad madjarskim stanovništvom u Južnoj Bačkoj u oktobru/novembru četrdeset četvrte (kad je reč o ovom drugom, u izjavama predstavnika madjarskih desničarskih krugova mogu se naći kvalifikacija »odmazda«, »vendeta« «zločin protiv nevinog stanovništva«, u novije vreme »etničko lišćenje«, čak i »genocid«, što sve može da bude tačno, ali se ne sme zapostaviti činjenica da se to dešavalo na teritoriji Jugoslavije kao posledica agresije madjarske strane i politike okupacionih vlasti prema civilnom stanovništvu).

Ono što se mora imati u vidu, kad je reč o Madjarskoj jeste činjenica da se debata u madjarskom parlamentu o »dogadjajima u Delvideku«, inicirana od strane poslanika Ž. Bajčinskog (gest lične hrabrosti, kao i kasnije njegovo protivljenje dovodjenju na vlast fašističke stranke »Njilaša« - Strelastih krstova u proleće 1944., što je platio životom) uzima kao povod za okončanje racije i izvodjenje pred sud glavnih vinovnika za politiku saradnje sa hitlerovom Nemačkom posle rata kao dokaz osude popilike iz prethodnog perioda svakako stoji, ali potpuniju ocenu okolnosti koje su doveli do toga možemo sagledati tek u aktuelnom istorijskom kontekstu (preuveličavanje opasnosti kako »četničke« tako i »partizanske« pobune u pokušaji da se Madjarska izvuče iz obaveze slanja trupa na Istočni front, kasnije i da se oslobodi »zagrljaja« Hitlerove Nemačke, tajni kontakti sa Londonom, na kraju kapitulacija pred sovjetskim trupama, itd.).

Kad je reč o odgovornosti jugoslovenske strane za ono što se u oktobru/novembru četrdeset četvrte dešavalo u Čurugu, Žablju, Djurdjevu i drugim mestima Južne Bačke, kvalifikovali mi to kao nedopuštenu, kolektivnu odmazdu protiv civilnog, nevinog stanovništa ili ne, mora se imati u vidu da se radilo o reagovanju lokalnog stanovništva u vreme privremene vojne vlasti u čijem su sastavu većinu činili rodjaci i prijatelji ubijenih u raciji. I da je bilo sudstva i organizovane civilne vlasti, ma kakva bila, ona ne bi mogla da zaustavi lokalne, seoske partizanske grupe sastavljene od rodjaka i prijatelja pobijenih u njihovoj želji za osvetom. Druga je stvar ono što se neposredno posle okončanja rata, već u uslovima konstituisane vlasti dešavalo sa madjarskim (i nemačkim) življem (iseljavanje, proterivanje, logori), ali i to se mora sagledati u kontekstu tadašnjih evropskih kretanja u kojima su se u shvatanju naroda antifašističke koalicije i savezničkih vojnih komandi zločini počinjeni na teritoriji pod nemačkom i madjarskom okupacijom identifikovali sa nemačkim, odnosno madjarskim narodom, odnosno nemačkom i madjarskom nacionalnom manjinom na ovom prostoru. Jedno i drugo se može prihvatiti samo kao objašnjenje, ali ne i kao opravdanje, uz podsećanje da je madjarska zajednica u Bačkoj, kad su se strasti smirile prihvaćena bez hipoteke i opterećenja dogadjajima iz vremena okupacije, što je potvrdjivano u svim kasnijim promenama političkog i ustavno-pravnog sistema na teritoriji Jugoslavije (činjenica je, medjutim, da je seme zla posejano u tom periodu s jedne i druge strane ostavilo j duboke tragove u osećanjima jednog i drugog naroda o čemu - budućnosti radi obe strane moraju podjednako da vode računa).

Negde 1956. saznalo se da je Vladimir Erdelji sahranjen u jednoj zajedničkoj neobeleženoj grobnici na Almaškom groblju u Novom Sadu. Stric Djura je ishodio saglasnost da ekshumira njegove posmrtne ostatke da bi se obavila sahrana u Djurdjevu. Rukama je kao u groznici razgrtao zemlju i prepoznao njegove ostatke po dva karakteristična prednja zuba u gornjoj vilici i vojničkim pantalonama koje je mu je dao prilikom poslednjeg vidjenja u decembru četrdeset prve. Vladimirovi posmrtni ostaci su posle toga, uz sve vojniučke počasti sahranjeni zajedno sa posmrtnim ostacima Lazara Sazdanića na srpskom groblju u Djurdjevu. Sahrani je prisustvovalo i staro i mlado i svi su se zaklinjali »Nikad nećemo zaboraviti da ste dali život za našu slobodu«. Podignut im je spomenik sa petokrakom zvezdom, na spomeniku palim žrtvama ispred škole u centru sela upisana su i njihova imena, jedno i drugo stoji još i danas, medjutim, nazivi ulica po imenu Vlade Erdelja, Lazara Sazdanića, Mudri Jakima, Vladimira Mušickog, Janka Kopčanskog, Ace Mikloša, Rajka Ilijina, Djordja Zličića i drugih žrtava racije, kao i Partizanska, Omladinska nečijom odlukom na opštinskom nivou su promenjeni 1997/98.

Milutinoviću, koje (sa neznatnim skraćenjem) glasi:

»Obraćam se Predsedniku Republike Srbije povodom nedavne odluke skupštine opštine Žabalj (Južno Bački okrug, Novi Sad) o promeni naziva ulica na teritoriji opštine. Ne znam o kakvim se promenama radi u Žablju, Čurugu i Gospodjincima, ali što se tiče Djurdjeva promene se svode na uklanjanje naziva ulica po pripadnicima Šajkaškog partizanskog odreda i žrtava racije. Skinuti su nazivi ulica Partizanska (postala Vidovdanska), Omladinska (Nikole Pašića), Braće Djitkov (Vojvode Knićanina), Žarka Zrenjanina (Zmaj Jovina), Vlade Mušickog (Laze Kostića), Toze Markovića (Marka Kraljevića), Janka Kopčanskog (Miloša Crnjanskog). Aleksandra Mikloša (Mikole Kočiša), Rajka Ilijina (Miroslava Antića), Lazara Sazdanića (Mihajla Pupina), Vlade Erdelja (Ruska-Rusinska), Svetozara Markovića -Toze (Svetosavska), Djordja Zličića (Solunskih Dobrovoljaca)...

To što su skinuti i nazivi ulica Maršala Tita, Ive Lole Ribara, Vladimira Nazora - neka ih, Glavna ulica se uvek nazivala imenom istorijskog ili aktuelnog vladara, Ivo Lola Ribar i Vladimir Nazor pripadaju drugim narodima, ako ih smatraju zaslužnim, oni će nazvati ulice njihovim imenima. Nema značaja ni to što je skinut naziv ulice Maksima Gorkog, narod njegove zemlje ga se nije odrekao, mi ga nismo morali ni prihvatiti, oni koji su doneli odluku po svoj prilici ništa o njemu nisu ni znali-osim da nije naš, ali zašto je skinuta ulica Svetozara Markovića-Toze, braće Djitkov, Vladimira Mušickog, Mudri Jakima, Vlade Erdelja, Aleksandra Miklovša, Rajka Ilijina, Lazara Sazdanića, Janka Kopčanskog, Djorjdjas Zličića...

Njih su svi u selu znali, bili su to naši seoski mladići, dvadesetogodišnjaci, članovi »SOKOLA« svi do jednog i članovi SKOJ-a neki od njih. Kod jednih i kod drugih su učili da vole svoju zemlju i da se bore protiv okupatora. Bila je za njih više nego obaveza da se u leto 1941. odazovu prvom pozivu - drugog nije bilo da krenu u borbu protiv okupatora. I otišli su, praktično goloruki - u »kukuruze« oko Tise, jer brda i šuma nema okolo, ako ne računamo Trščaru na pola puta prema Žablju od koje se odvaja puteljak prema »Crnoj ćupriji« na Tisi.

Zar u Djurdjevu i ostalim mestima Šajkaške nema više nikoga od onih hiljade porodica koje su stradale u raciji, jesu li nas baš sve istrebili? Zar se u Djurdjevu više niko ne seća da je 1956., prilikom sahrane posmrtnih ostataka Vladimira Erdelja i Lazara Sazdanića, jedan rusin, drugi srbin a kosti su im bile pomešane do neprepoznatljivosti bilo prisutno i staro i mlado iz sela i svi su se zaklinjali – nikad nećemo zaboraviti da ste dali svoj život za našu slobodu...

Niko ne može imati ništa protiv novih naziva ulica. Naprotiv, trebalo je i treba i u Djurdjevu da ulice nose nazive – od Vidovdanske do Solunskih dobrovoljaca. Ali, to nije moralo da se učini skidanjem imena ovih mladića Jer, da nije bilo njih i takvih kakvi su bili, mi bi se danas širom Bačke, ako bi nas uopšte bilo sporazumevali na madjarskom, Bačka bi se zvala »Delvidek«, Djurdjevo – »Sajkasgyorgye«, Belić Stevan – Fehir Ištvan, Joca Mali – Janoš Kiš, Crnjanski Ljubica – Fekete Iboljka...

Odbacivanje imena ulica žrtava otporu stranom okupatoru predstavlja ne samo pokušaj zatiranja sećanja na ono čime se svaki narod ponosi i zato opstaje, već i pouka i poruka da se boriti protiv okupatora za nezavisnost i slobodu, ma kakve »boje« bila - jednostavno ne vredi. Čemu se žrtvovati i ginuti, kad znamo da će generacije koje dolaze to odbaciti. Kao da sloboda ima boju, a patriotizam ideologiju!

I da simbolika bude veća, »skinuli« su i »Omladinsku ulicu«..Ko će sada, posle svega, ako oni ponovo krenu da oslobadjaju »Delvidek« i obnavljaju granice »Velike San-stefanske Madjarske -»Nagy Magyarorszaga« braniti Djurdjevo, Žabalj, Čurug, Gospodjince, Turiju, Nadalj, Bečej, Mošorin, Šajkaš, Vilovo, Kovilj, Kać, Novi Sad, koga ćemo pozivati, koju omladinu, koje borce ?

Zar u Djurdjevu nije bilo ulica, zar nije bilo mesta da se ostavi i sačuva ono što je od istorije potvrdjeno, a nadoknadi ono što je nepravedno zapostavljeno?

I šta ćemo sada, pošto smo skinuli njihova imena – raskopavati njihove grobove, rušiti spomenik ispred škole u Djurdjevu, spomenik na Tisi, na Dunavskom keju u Novom Sadu, prestati da obeležavamo godišnjicu onoga što nazivamo »Racijom« ?

rušen, ako ne i srušen spomenik žrtvama racije na Crnoj Ćupriji).

Nisu se oni koji su donosili ovu odluku samo odrekli ovih mladića, već su ih ubili po drugi put. Prvi put su ih poubijali »perjari« Horti Mikloša, kako su ih samo ubijali! Nisu gledali ko je kakve vere i nacije, nisu poštedeli nikoga ko im se našao na spisku. Poubijali su za dve nedelje na najsuroviji način preko 200 muškaraca, žena i dece na nešto oko 1800 žitelja. Istrebili su čitave porodice od najmladjih iz kolevke do najstarijih. Nastojali su da se zatre svaki trag onima koji su im se usprotivili, da se, kako su govorili za narednih hiljadu godina obeshrabri svaka pomisao na otpor.

Postali smo odjednom alergični na sve »partizansko«, udaramo glogov kolac na grob mrtvaca iz straha da ne vaskrne. Ne treba se plašiti, neće vaskrsnuti, ali ako tako nastavimo moglo bi da se rodi nešto daleko strašnije...

.

Ako je danas neprihvatljivo opredeljenje ovih mladića, zašto umesto njihovim imenima ulice nisu nazvali imenima prote Marka Zlokolice, učitelja Franje Eperta, porodice Rajter, nekoga od brojnih žrtava racije koji su jednostavno bili – seljaci, učitelji, sveštenici – patrioti. Ako je smetalo ime Djordja Zličića, zašto njegovu ulicu nisu nazvali imenom porodice Pavlović, Mladena Šovljanskog ili učitelja i učiteljice Katić (roditelji Kamenka Katića koji je čudom preživeo), svi su stanovali upravo u toj ulici, uveren sam da »Solunski dobrovoljci« ne bi imali ništa protiv, borili su se za istu stvar...

Lepo je što su odbornici, potvrdjujući politiku nacionalne ravnopravnosti koju su u smrti na Tisi potvrdjivali žrtve racije prilikom promena dali jednoj ulici ime rusina Jaše Bakova. Zaslužio je profesor-sportista, rodjen u Djurdjevu, živeo je tamo jedno vreme kao dečak, predstavljao je Jugoslaviju na Olimpijadi u Berlinu 1936. Bilo je, medjutim, više razloga da Jaša Bakov dobije ulicu u Ruskom Krsturu, Somboru, Novom Sadu, Beogradu, Pančevu, gde je posle 1945. vaspitavao čitave generacije atletičara – »motkaša« i drugih i ostavio daleko dublji trag.

Lepo je što su jednoj ulici dali ime Mikole Kočiša, rodjenog u Djurdjevu, učitelju, lingvisti, poeti. Ali, ako je namera bila da se jednoj ulici da ime nekog rusinskog »velikana« koji ne miriše na »crveno«, onda je pre Mikole Kočiša ulicu trebalo nazvati imenom Dr Gabrijila Kostelnika, sveštenika, pisca, filozofa, kodifikatora – »oca« rusinskog književnog jezika, koji je svojim delom i na kraju tragičnom smrću 1948. (ubijen u Lavovu od pripadnika ukrajinske »Crne legije«, pošto je vernike Galicije vratio pod okrilje Pravoslavne crkve) ostavio traga u Evropskoj kulturi. Kakve je samo stihove ostavio tugujući u tudjini za svojim rodnim krajem:

Bačko moja Bačko Voljim tvojo polja

(da bi se razumelo, prevod očigledno nije potreban)

(Napomena: odgovora na ovo pismo nije bilo, istine radi - nije se ni očekivao)

+++

govorio Viktor Orban, tadašnji premijer Madjarske

iz Bukurešta, specijalno za »Politiku«, M. Petrović

(izvodi)

»Kruže jednodušna mišljenja zvaničnih i nezvaničnih ličnosti da na taj uvodnik valja gledati kao na udaranje zvona na uzbunu. Jer, kao što se vidi »kosovska formula« bi mogla da se upotrebi i u slučaju rumunskih transilvanskih okruga (Hargita i Kovasna), gde je madjarski živalj u relativnoj većini«.

»Nije se još ni stiglo do potpisivanja jednog privremenog sporazuma za Kosovo, nije ostvarena ni obustava vatre kako je dogovoreno u Rambujeu, a što se tiče konačnog statusa ove pokrajine – o konačnoj odluci će se ponovo diskutovati tek kroz tri godine, kad, evo madjarski premijer Viktor Orban stavlja prst na geografsku kartu Jugoslavije ukazujući na sledeću ratnu pozornicu: VOJVODINA«.

»Naravno, Orban ni izdaleka nije u položaju jednog Staljina u Jalti da bi mogao da šeta svoj umazani prst po karti Evrope kako bi nacrtao dokle bi otprilike hteo da proširi svoju dominaciju. On je samo premijer jedne zemlje skrominih razmera, sveže unapredjene u NATO, koja takodje pokušava da iskoristi tragediju što se sručila na prostore nekadašnje Jugoslavije«, piše rumunski dnevnik i nastavlja:

»Za ratne profitere se uopšte uzev smatraju trgovci oružjem, špekulanti, svakojaki prevaranti pri čemu se ispušta da se kaže da postoje i politički profiteri, oni koji koriste svaki trenutak kako bi dostigli sopstvene ciljeve, kao što to čini madjarski premijer koji huška na etničku netolerantnost i na raščlanjavanje jedne susedne države.

»Ostavimo po strani činjenicu da su, za razliku od Kosova gde su Albanci u ubedljivoj većini, u Vojvodini – Srbi u većini, istaknemo insistentnost sa kojom on želi da nametne ideju da bi »kosovski model«, odnosno »suštinska autonomija« (kakav dijabolični pronalazak!) sa sopstvenom vladom, pravosudjem, sopstvenim snagama reda i da ne govorimo o krajnjoj situaciji nezavisnosti, odnosno secesije, koju bi trebalo »implementirati« u...svim zonama naseljenim sa više narodnosti – preuzimam izraz madjarskog premijera. Drugim rečima, danas na Kosovu, sutra u Vojvodini...A prekosutra? U Hargiti i Kovasni?« (Kraj izvoda)

Za razliku, politika madjarskih vlasti prema ne-madjarskom življu uopšte i srpskoj manjini konkretno (prema »Južnim slovenima« kako su srpsku zajednicu nazivali zajedno sa hrvatskom i slovenačkom. do promena 1989/90.), predstavljala je nastavak politike Austrougarske-dvojne monarhije zasnovane na prisilnoj madjarizaciji, što je dovelo do toga da je danas učešće trinaest zvanično priznatih nacionalnih manjina (bugarska, grčka, jermenska, nemačka, poljska, rumunska, rusinska, slovačka, slovenačka, srpska, ukrajinska, hrvatska i romska) u ukupnom stanovništvu svedeno na jedva nešto oko 4,0%. Današnja Madjarska, kao malo koja evropska zemlja približila se »idealu« jednonacionalne države.

U tom procesu madjarizacije, srpska zajednica u Madjarskoj je svedena na simbolično prisustvo od oko 0,2% u ukupnom stanovništvu (prema zvaničnim rezultatima popisa stanovništva iz 1990., kao pripadnici srpske manjine izjasnilo se 2.905 lica, dok je 2.953 izjavilo da im je maternji jezik srpski, u odnosu na popis 1980., što je za 100 više nego prilikom popisa 1980., ali se broj onih koji su izjavili da im je maternji jezik srpski sa 3.426 smanjio na 2.953.). Priznanje manjinskog statusa i prava »prema najvišim eropskim standardima« za srpsku zajednicu je stiglo prekasno (kao i za slovenačku, hrvatsku i rusinsku, u velikoj meri i za rumunsku i slovačku). Srpska manjina u Madjarskoj spada u kategoriju »naroda koji iščezavaju«, više nema snage ni za prostu reprodukciju, o nekoj revitalizaciji - ne može ni da se govori. Slično se dogodilo i sa Rusinskom zajednicom u madjarskim Karpatima čiji je broj od par stotina hiljada danas sveden na par stotina, ali zato u tim krajevima ima par stotina hiljada madjara – grko-katoličke crkve, medju kojima živi sećanje na karpato-rusinsko poreklo, ali svega njih nekoliko još mogu da govore jezikom svojih predaka.

Sledi članak Korneli Kiša »Honvedi nisu bili fašisti«, objavljen u beogradskom DANASU i reagovanje-pismo M. Hornjaka redakciji lista DANAS tim povodom koje nije objavljeno.

KIOSK - DANI DANAS, 27. SEPTEMBAR 2004.

 Koji su ciljevi organizacije "64 županije" i zbog čega se Vaša organizacija zove tako?
KIŠ: Cilj naše organizacije je overavanje prava na samoopredeljenje Mađarima, koji žive u Karpatskom basenu, na osnovu internacionalnih ljudskih i manjinskih prava, kao i prikazivanje nepravednosti, koje su nastale usled zaključenja ugovora o miru, posle Prvog svetskog rata. Ime naše organizacije upućuje na 64 županije, od kojih je nastala nekadašnja Mađarska. Ujedno, ime ukazuje i na teritorije na kojima živi mađarski narod. Ovo je jedan "misaoni naziv", iza kojeg nema nikakvih namera koje bi potraživlae ma kakve teritorije. Možemo videti da Evropa danas napreduje prema ukidanju granica. Najbolji primer za to je Evropska unija, prema kojoj se primiče svaka država na našem kontinentu.

 Kako deluje Vaša organizacija na teritoriji Vojvodine? Koliko ima članova i kakva joj je organizaciona struktura?
KIŠ: Omladinski pokret "64 županije" ima organizacioni deo u svakoj državi u Karpatskom basenu. Centar je u Segedinu, gde je pokret i osnovan 2001. godine. Službeno osnivanje u Vojvodini bilo je 12. juna ove godine. Imamo organizacione delove na skoro celoj teritoriji naše Pokrajine, a najvažniji su u Novom Bečeju, Subotici, Srbobranu i organizacioni deo u Potisju, sa centrom u Bečeju. Taj grad je centar cele vojvođanske organizacije. Na pitanje u vezi broja članova, hvala Bogu, ne mogu tačno da odgovorim, jer skoro svakog dana primamo nove prijave, ali članova, za sada, imamo preko dvesta. Član naše organizacije može biti svako, ali samo do 35. godine. Zato imamo i puno simpatizera, koji ne mogu da budu redovni članovi. Njihov broj je još veći od broja članova.

 Kakav je odnos Vaše organizacije prema sadašnjim granicama Srbije i Mađarske? Zalaže li se Vaša organizaicja za reviziju granica uspostavljenih 1918?
KIŠ: Kao što sam već jednom izložio naše mišljenje, mogu samo da ponovim. Mislimo da nema potrebe za granicama. Kada koristimo reč "revizija", mi ne mislimo na reviziju granica, nego na vraćanje opštih ljudskih prava, koja su nam oduzeta. Mi samo hoćemo da imamo ista prava i, naravno, obaveze koje imaju narodi koji žive zajedno sa nama. To se odnosi i na teritoriju Vojvodine, ali i na svaku državu, koja je u susedstvu Mađarske. Osećamo svakog dana da smo manjina i znamo da nije dobro biti u ovakvom stanju. Zbog toga ne bi menjali granice, nego bismo ih ukinuli. Mi bismo samo želeli da postanemo ravnopravni stanovnici Evrope.

 Kakav je stav organizacije "64 županije" prema "internacionalizaciji vojvođanskog pitanja"?
KIŠ: Vojvodina je jedna multietnička regija i pitanja u vezi ove teritorije ne može da rešava samo srpska vlast. Ovi šovinistički napadi, koje podnose uvek etnički manjinci, prekoračili su delokrug Srbije.

 Šta mislite o skupu honveda, mađarskih veterana iz Drugog svetskog rata, koji su se borili na strani nacista i fašista, koji je organizovan u redakciji "Mađar soa"?
KIŠ: Najveća je omaška, a to sam čitao skoro svugde, da su honvedi bili fašisti. Prvo, službena državna forma Mađarske bila je kraljevina do 15. oktobra 1944, znači i za vreme vraćanja mađarske vojske na teritoriju Vojvodine. To je za vas bila okupaicja, a za nas oslobođenje. Vojnici mađarske vojske bili su vojnici Mađarske kraljevine, a ne vojnici jedne fašističke države. Oni su se borili za svoju otadžbinu, kao što su to radili i na drugoj strani srpski vojnici. Iako je neko od mađarskih vojnika učinio zločin nad nekim, sigurno je dobio svoju kaznu. Ovi stari honvedi su se skupljali samo da budu nekoliko sati zajedno, a ne da prave revoluciju. Njih treba poštovati, a ne govoriti o njima stvari koje nisu istina.

 Želite da kažete da Mikloš Horti i Mađarska država nisu bili saveznici Nemačke i Italije u Drugom svetskom ratu?
KIŠ: U Mađarskoj do 1944. odnosno do 15. oktobra te godine, nije na vlasti bio fašistički režim. Posle jeste. Kada su ušli u Bačku i Baranju, 1941. još je na vlasti bio Mikloš Horti, koji nije bio fašista. Branko Žujović

******************************************************

Pismo Mihajla Hornjaka povodom predhodnog teksta

Gospodin Grujica Spasović.

Alekse Nenadovića 19/23

Poštovani gospodine Uredniče,

Šaljem Vam reagovanje na tekst-intervju gospodina Korneli Kiša, predsednika organizacije »64 županije« koji ste preuzeli iz dnevnika »Dani«. Šaljem i par priloga koji ilustruju pitanja o kojima je ovde reč. Da li ćete to objaviti ili ne, to je razume se apsolutno vaše pravo. Prihvatam takodje da postoje teme o kojima je u nekim vremenima celishodnije ćutati nego govoriti. Smatram, medjutim da se to ne odnosi na stavove koje je izneo gospodin Korneli Kiš, na koje treba odgovoriti jasno i sa činjenicama. Da li sam uspeo u tome ili ne, to ostavljam na ocenu Vama i čitaocima vašeg lista.

Povodom onoga što je gospodin Korneli Kiš izneo u razgovoru za »Dane« (?) bilo bi dovoljno reći samo da čovek ne zna istoriju sopstvenog naroda i sve zaboraviti - kad se ne bi radilo o predsedniku nacionalne-manjinske organizacije naziva »64 županija« koji asocira na veliku, pred-trianonsku Madjarsku (»Cipovka«), na Hortijevu Madjarsku, okupaciju Bačke i tzv. Raciju 41/42. ( »Hidek Napok«, »Hladni dani«), i kad to ne bi bilo objavljeno bez komentara u uglednom dnevniku kakav je »DANAS«...

Da li su honvedi (bili) fašisti ili ne, da li je Madjarska u vreme Horti Mikloša bila fašistička zemlja ili ne o tome je istorija rekla svoju reč u vreme kad je to bilo aktuelno, što ne znači da i danas to ne bi moglo da bude predmet akademske rasprave lišene dnevnih političkih potreba, pri čemu se ne bi moglo zaobići ono što su o tome rekli ozbiljni zapadni, ali i madjarski autori. U tom cilju, toplo preporučujemo gospodinu Kišu da za početak pregleda šta su o tome rekli madjarski autori Barany George, The Dragons Teeth, The Roots of Hungarian Fasism i Ranki Gyorgy, The problem of Fasism in Hungary, u zborniku koji je sastavio Peter F. Sugar pod naslovom Native Fasism in the successor states, 1918-1945, Santa Barbara 1971., pp. 432, kao i Enike A. Sajti (Hungarians in the Voivodina 1918-1947., Columbia University Press, 2003., pp. 581).

Ako to ne bude dovoljno, tamo će naći još i druge literature, a u nacionalnim institucijama u Budimpešti mogu se naći dokumenta o sudjenjima vojnim i političkim rukovodiocima Hortijeve Madjarske posle Drugog svetskog rata (dokumenata ima i u Novom Sadu). Na kraju, radi svestranijeg sagledavanja problema može »izaći« i na interenet i pod FASCISM IN HUNGARIA i HUNGARIAN IRREDENTISM pregledati makar samo nekoliko od prvih hiljadu i nešto jedinica, pretežno iz zapadnih izvora.

Ovo poslednje se preporučuje i svima kod nas koji prate probleme o kojima govori gospodin Korneli Kiš.

Bilo kako, ono što i bez toga za upućene i neupućene možemo reći, jeste da se ne treba olako razbacivati sa »nadevanjem imena« - ne mora uvek biti »fašističko« sve ono što nije »demokratsko«, kao što nije »demokratsko« ni »liberalno« sve ono što se tako naziva. Od kvalifikacije stanja društveno-političke strukture i nadevanja imena važnije je pratiti »misaone procese« u glavama političkih delatnika i »duhovno stanje« u osnovi društva – da bi razjasnili suštinu pojavnih oblika i njihov učinak na stanje u društvu.

Imajući ovo poslednje na umu, polazimo od istorijske činjenice da je Madjarska u vreme Horti Mikloša i honveda bila saveznik fašističke Nemačke, učestvovala komadanju Čehoslovačke 1938/39., u agresiji na Jugoslaviju i na Sovjetski Savez 1941., i privremeno okupirala deo jugoslovenske teritorije Vojvodine koja se naziva BAČKA (nećemo se valjda sporiti još i oko ovoga!?), gde su pripadnici njenih oružanih snaga zvani honvedi, izmedju 06. aprila 1941. i 22. oktobra 1944., sprovodeći politiku državnih vlasti kojima je na čelu stajao regent-admiral Horti Mikloš počinili dela okvalifikovana na sudjenjima glavnim vinovnicima u Budimpešti i Novom Sadu kao ratni zločin i zločin protiv civilnog stanovništva (termin genocid više odgovara, ali tada još nije bio u upotrebi) i tako dolazimo do činjenice da u pogledu »učinka« izmedju fašističke Nemačke i Hortijeve Madjarske, ma kako nazvali društveno-politički režim - nije bilo razlika. Iza jednih i drugih su na teritorijama koje su privremeno okuprali ostajala zgarišta, ruševine i leševi.

Izjavu gospodina Kornelija Kiša da je cilj njegove organizacije »overavanje prava na samoopredeljenje Madjarima koji žive u Karpatskom basenu, na osnovu internacionalnih ljudskih i manjinskih prava, kao i prikazivanje nepravednosti koje su nastale usled zaključenja ugovora o miru posle Prvog svetskog rata« (Trianonskog ugovora o miru, Versaj, 1920., napomena m.h.) ne bi morali uzeti kao potvrdu da je »žal za pred-trianonskom« Madjarskom još uvek živa u izvesnim segmentima današnje madjarske politike (»Nem, nem, soha nem!«), kad slične izjave u ovo naše vreme revizije istorije i teritorijalnih preraspodela ne bi nalazili u stavovima odgovornijih predstavnika raznih madjarskih organizacija i institucija, o čemu svedoči i aktueliziranje pitanja položaja madjarske nacionalne manjine u Austriji, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rumuniji, Srbiji-Crnoj Gori praćeno povremenim manje ili više otvorenim natezanjima sa svakom od ovih zemalja – »dobitnika nepravednog Trianonskog sporazuma«. Pošto takvih izjava ima, postavlja se pitanje o kakvom se to »overavanju prava na samoopredeljenje Madjara koji žive u Karpatskom basenu« radi!?

Kad je reč o statusu, pravnom položaju i pravima madjarske i svih nacionalnih manjina koje žive u »Karpatskom basenu« - od razboritih državnika evropske orijentacije koji žele dobro svom narodu i život u miru sa svojim susedima očekuje se da stvarne probleme postavljaju konkretno, s pozivom na unutrašnje ustavno-pravno rešenje svake zemlje i relevantne - obavezujuće OUN i Evropske konvencije, bez prizivanja na revidiranje prošlosti.

Povodom shvatanja »Karpatskog basena« kao »istorijske teritorije madjarskog naroda«, ostaje samo da se kaže da niko nema »tapiju« na teritoriju od Karpata do Jadranskog mora na jednoj, Drave i Dunava na drugoj strani. Ma kako ovu teritoriju nazivali, istorijski ona pripada svim narodima koji su je nekad posedovali, čak i Turcima da ne zaboravimo reći, a faktički i aktuelno – onima koji i danas žive na toj teritoriji u medjunarodno priznatim državama.

Sada nešto o staroj dami koja se zove »Učiteljica Istorija«

»Istorija« je bila nepravedna ne samo prema madjarskom, već i drugim narodima, posebno prema malim i nejakim, a kao po pravilu prema onima koji su pokušavali da od prošlosti prave budućnost. Da ne bi išli daleko u traženju primera, možemo uzeti Jugoslaviju koja je stvorena i medjunarodno priznata u isto vreme kad i Madjarska i kao i ona bila prinudjena da se u ono vreme i kasnije-sve do ovih naših vremena odriče teritorija koje su joj pripadale po istorijskom, etničkom, geografskom i političkom pravu i principu, ostavljajući pri tome izvan svojih granica veliki broj sunarodnika-pripadnika matičnog naroda koji su u medjuvremenu u Madjarskoj i susednim zemljama (osim u Rumuniji), nasilnom politikom asimilacije svedeni na broj koji više ne garantuje ni opstanak, o nekoj revitalizaciji da se i ne govori.

Priznanje etničkog-nacionalnog identiteta, manjinskog statusa i prava koje je srpska manjina (da se zadržimo samo na njoj) u Madjarskoj dobila posle promena krajem 90-tih prošlog veka došlo je za nju prekasno i ona sada služi samo za dokazivanje pravilne politike prema nacionalnim manjinama (današnji madjarski zakoni o pravima manjina su zaista na najvišem evropskom nivou!).

Današnje granice Madjarske identične su sa granicama ustanovljenim posle Prvog svetskog rata Trianonskim sporazumom 1920., sa neznatnim korekcijama u korist Čehoslovačke posle Drugog svetskog rata. Dvojna Austrougarska imperija je u Prvom svetskom ratu poražena i »demontirana« po nacionalnoj osnovi. Madjarska je u tom procesu dobila nezavisnost, ali izgubila oko 58% stanovništva i blizu dve trećine teritorije koju je posedovala kao članica dvojne monarhije. U Drugom svetskom ratu, kao saveznik hitlerove Nemačke, Madjarska je na kratko vratila deo izgubljenih teritorija, da bi ih opet poražena izgubila obnavljanjem predratnog stanja. Na sablji stečeno, na sablji izgubljeno.

Ma koliko »Trianonsko rešenje« bilo »bolno« a može se raspravljati i koliko je bilo pravedno prema madjarskom narodu ostaje činjenica da je ono bilo u skladu sa principom emancipacije naroda koji su sačinjavali Austrougarsku imperiju. Na teritoriji koje su Madjarskoj kao delu dvojne monarhije »oduzete« i dodeljene Austriji, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Ukrajini, Rumuniji i Kraljevini SHS madjarsko stanovništvo je tada činilo i danas čini manjinu. U nekim je u medjuvremenu i nestalo, jedino se u Jugoslaviji-Srbiji-Crnoj Gori održalo ako ne i povećalo, zahvaljujući statusu i pravima koje ima od 1918. godine do danas. A da je madjarska nacionalna manjina ovde imala i da ima problema – to je istina, ali da bi ih rešili treba govoriti konkretno o problemima, a ne o oživljavanju prošlosti.

»Etničke granice madjarskog naroda se ne poklapaju sa državnim granicama«, reče jednom gospodin Viktor Orban, vidjen nedavno kao gost u AP Vojvodini, prvi premijer nekomunističke Madjarske i predsednik »Fidesz« (Omladinske) stranke koju treba da prihvatimo takvom kakva je, ali možemo i treba da postavljamo pitanja povodom ovakvih izjava. Posebno one da se »smatra predsednikom svih Madjara u Karpatskom basenu«, kao i one da će se, budući je »...Madjarska ojačana posle ulaska u NATO...posle Kosova moći sa više šansi unapredjivati ideja shodno kojoj bi medjunarodna zajednica trebalo da podrži rešavanje problema Vojvodine u kojoj, kao i na Kosovu žive brojne narodnosti...«

Evo, tim povodom prvo pitanje i odgovor : Ima li neka država u Evropi, da ne idemo dalje čije se granice poklapaju sa etničkim granicama? Nema, ali ako već tražimo neku koja se približava ovom »idealnom rešenju« onda ćemo u samom vrhu naći – Madjarsku u kojoj oko 96% stanovništva čine Madjari, ostatak od oko 4% stanovništva čine : Romi sa oko 2%, Nemci oko 1,2%, Rumuni oko 0,8%, Srbi oko 0,2%, Jermeni oko 0,1%, itd., ono malo Jevreja što je ostalo posle holokausta u vreme Horti Mikloša izgleda da se više ne iskazuje u zvaničnim podacima, jer se vode kao Madjari, pošto se znanje madjarskog jezika uzima kao oznaka nacionalne pripadnosti (»Jezička madjarizacija«). Ne iskazuju se ni Karpatski Rusini (ostalo ih je jedva nešto oko 1000, od kojih samo par stotina zna maternji jezik, ali zato Madjara grko-katoličke veroispovesti, karpato-rusinskog porekla ima oko 290.000, što predstavlja oko 2,2% ukupnog stanovništva, nastanjenih najvećim delom u severoistočnim oblastima Madjarske - »istorijskoj otadžbini« Karpatskih Rusina...

Što se tiče granica, ostaje još samo da se kaže da se u Evropi granice ne ukidaju, još uvek se tačno zna gde se završava Francuska a počinje Nemačka, kao i gde se završava Madjarska a počinje Austrija, Slovačka, Ukrajina, Rumunija, Srbija, Hrvatska, Slovenija, već se samo otvaraju za protok znanja, kapitala, tehnologije, dobrih ljudi, pozitivnih ideja, itd.

 jednu stranicu nazad