POLJOPRIVREDA U JAPANU

»Neka svako jede svoj pirinač«   Japanska poslovica

Sa svojih njiva, videćemo kakve su to njive, u Japanu ubiraju jednom do dva puta više nego u Danskoj, Holandiji, Nemačkoj i Francuskoj, dva do tri puta više nego u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Argentini i Australiji.

Uporedjivanje Japana sa SAD i drugim razvijenim zemljama navodjenjem podataka o stanovništvu, teritoriji i poljoprivrednom zemljištu, prirodnim resursima, proizvodnji i potrošnji, spoljnoj trgovini, dohotku po stanovniku, nacionalnom proizvodu, itd., pokazuje da je Japan ostvario izuzetno visoku produktivnost kao društvo i kao sistem uopšte, u poljoprivredi posebno. Ali, pokazuje i činjenicu da su sve postigli ljudskim radom u veoma nepovoljnim uslovima raspolaganja prirodnim resursima. Ako se uslovi u kojima Japan ostvaruje svoj ekonomski razvitak svedu na krajnji bilans, ostaje da se konstatuje da raspolažu samo sa jednim faktorom: Stanovništvom, radnom snagom. Zbog toga nije slučajno što današnji posetioci Japana, impresionirani onim što tamo vide govore da je Japan »delo ljudskih ruku«, za razliku od prvih Evropljana koji su od druge polovine 16. veka jednako impresionirani govorili da je Japan »delo Svevišnjeg«...

Uporedjivanjem sa drugim zemljama možemo dobiti prilično vernu sliku današnjeg Japana, ali ne i odgovor na pitanje kako su to oni radom samo jedne generacije od zemlje razrušene u ratu i privrede u rasulu – došli do toga što su danas. A znamo šta su danas, druga industrijska, tehnološka i finansijska sila sveta.

Baviti se japanskom poljoprivredom ne bi imalo nekog posebnog smisla, čak ni ako se radi o tako različitoj, zanimljivoj i egzotičnoj zemlji kakvom smo još uvek spremni da smatramo Japan – problemi kao i u drugim zemljama, rodila godina, omanula godina, kiša kad joj vreme nije, suša odnela letinu, veliki porezi, nezadovoljni seljaci, političari ni ovoga puta nisu ispunili predizborna obećanja, itd., kad u svemu tome ne bi bilo dosta toga od šireg, univerzalnog značaja.

Kao prvo, naravno, to je pitanje uloge poljoprivrede u ostvarivanju tako spektakularnog ekonomskog razvitka, drugo, gde je danas mesto poljoprivrede u tako razvijenoj zemlji u kojoj se sve meri i proverava kriterijumima kompjuterizovane-robotizovane industrije, treće, kako je uopšte poljoprivreda podnela teret koji su na nju svalili planeri ekonomskog razvitka kad su 1945. postavili cilj obnove i modernizacije zemlje, izgradnje »ekonomski moćnog, industrijski razvijenog miroljubivog Japana« i od poljoprivrede tražili da obezbedi hranu za stanovništvo, sirovine za laku i preradjivačku industriju i sredstva za plaćanje uvoza industrijske opreme. Drugim rečima, kako je uopšte opstala kao proizvodna grana u zemlji tako brojnog stanovništva i tako malih poljoprivrednih površina (oko 100 miliona stanovnika »na startu«, danas oko 127 miliona stanovnika i oko 5 miliona hektara).

U pokušaju da se na to nadju odgovori, moramo sebi postaviti pitanje šta znamo o Japanu, osim da je visoko razvijena industrijska zemlja, u samom svetskom vrhu po izvozu čelika, automobila, televizora, kamera, videorekordera, satova, itd., šta znamo o stanovnicima Japana osim da su obrazovani, vredni, disciplinovani, štedljivi, itd., i da su radom samo jedne generacije stvorili visoko razvijenu industrijsku zemlju koja se po svim pokazateljima proizvodnje i potrošnje svrstala odmah iza najmoćnijih Sjedinjenih Američkih Država. Naime, moramo sebi postaviti pitanje u kakvim su uslovima i na kakav način sve to postigli...

ZATO DA SE PODSETIMO:

-J a p a n - ostrvska zemlja, četiri veća, jedno manje i par hiljada malih ostrva, hridina i sprudova pruženih u poluluku sa severa prema jugozapadu nasuprot obala Severoistočne Azije. Na zapadu – preko mora koje nazivaju Japanskim – obale ruskog Sibira, Korejsko poluostrvo i obale Kine. Na istoku i jugozapadu beskrajni prostori Pacifičkog okeana i Kineskog mora.

Oko najvećeg, središnog ostrva HONŠU, što mu i ime kaže, skupili su se na severu HOKAIDO, ŠIKOKU i KJUŠU na jugu i OKINAVA na jugozapadu, kao da je bliža južnim kineskim obalama nego matičnoj grupi. Od severne obale Hokaida, sa koje se za vedra dana može videti južna obala ruskog Sahalina do Okinave – razdaljina od oko 4.000 kilometara. Klima – kontinentalna – sibirska na Hokaidu, umerena u središnoj ostrvskoj zoni, suptropska na Okinavi, sa obilnim snežnim padavinama na severu i središnoj planinskoj zoni, tajfunima i tropskim kišama u južnim zonama.

*

J a p a n – ostrvska zemlje Severoistočne Azije.

-V e ć i h od 60 kv km............................................... 30

-J a p a n – planinska zemlja

-P o v r š i n a.............................................377.829 kv km – 100 %

površina, saobraćajnice, i dr.)..................................................20,6 %

-Reka dužih od 100 km..................................44

-Jezera većih od 10 kv km..............................27

(najveće jezero Biva, 680 kv km)

***

Sve mogućnosti za povećanje poljoprivrednih površina u Japanu su davno iskoristili. Ostaje im samo more okolo da ga koriste kao polje za proizvodnju hrane. Oni to i čine veoma uspešno: Učešće »proizvoda mora« biljnog i životinjskog porekla u ishrani je sve značajnije.

U Japanu naroda mnogo, ravnica malo. Najveća ravnica se pruža u dužini od oko 600 i širini od oko 50 kilometara uz istočnu obalu Pacifika na ostrvu Honšu, jugozapadno od Tokija. To im je najvažnija poljoprivredna regija, ako ne računamo ostrvo Hokaido koje se po klimatskim i drugim osobinama razlikuje od ostalog dela zemlje (»Japanski Sibir«). Ali, to je i najvažnija industrijska regija, sa najvećom koncentracijom stanovništva. Tu, na površini od oko 40.000 kv km živi i radi oko 50 miliona stanovnika. Skoro polovina stanovništva na teritoriji koja predstavlja jedva nešto iznad jedne desetine površine zemlje. Relativna prenaseljenost u nacionalnim razmerama pretvorila se u apsolutnu prenaseljenost u regionalnim razmerama. Na jednom kvadratom kilometru zemljišta pogodnog za nastanjivanje (»Habitable Land«) u Japanu živi oko 40.000 stanovnika, u SAD oko 60. Na jednom kvadratnom kilometru poljoprivrednih površina u Japanu oko 120, u SAD samo jedan farmer. U Japanu – grad do grada, ne zna se gde se završava jedan, a počinje drugi. Uz istočnu obalu Pacifika na ostrvu Honšu, kao i uz obalu i ravnice rečnih tokova arhipelaga - milionski urbani–industrijski centri sa pratećom infrastrukturom – regija glavnog grada Tokija sa oko 28 miliona stanovnika na površini od oko 3.000 kv km, južno od njega milionski gradovi Jokohama, Kavasaki, Nagoja, Kjoto, Osaka, Kobe, Okajama, Hirošima, Jamaguči, povezani mrežom komunikacija u jedan urbanizovani region u dužini od oko 800 kilometara. Kao da obala ogromnog ostrva tone pod teretom u okean iz kojeg je izronila pre par stotina hiljada godina...

U Japanu su iskovali termin kojim mere mesto poljoprivrede u nacionalnoj privredi, tzv. Okita indeks *), koji glasi: Vrednost Bruto-nacionalnog proizvoda (BNP-GNP) podeljeno sa hektarima poljoprivrednih površina pokazuje kakve su mogućnosti poljoprivrede. Što je indeks viši, to je pritisak stanovništva na poljoprivredne površine veći, a problem obezbedjivanja hrane teži.

*) Saburo Okita, jedan od «tvoraca japanskog privrednog čuda« 60-tih, direktor Japanskog centra za ekonomska istraživanja, član nekadašnjeg Rimskog kluba, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom 70-tih, zagovornik veće pomoći Japana zemljama u razvoju i globalne politike ekonomskog razvoja koja »treba da donosi prosperitet a ne poluciju i siromaštvo«, posećivao Jugoslaviju polovinom 60-tih.

Japan je u tom pogledu (sa Kinom, Vijetnamom i još par zemalja) u samom svetskom vrhu. Ali, i u tako nepovoljnim uslovima, iz sopstvene poljoprivredne proizvodnje obezbedjuju izmedju 60 i 70 posto nacionalnih potreba u hrani. Pri tome, po strukturi i količini zadovoljavaju osnovne potrebe i specifične navike japanskog društva ( pirinač, povrće, voće, riba, živinsko meso, jaja).

*

-Japan je, znamo, razvijena industrijska zemlja, opisuju ga i danas kao »jednu veliku svetsku fabriku«. Ovo »jedna« se može shvatiti doslovno, jer je japansko društvo tako organizovano i povezano u jedan proizvodni, tehnološki, distributivni i potrošački sistem da mu je to osnovna karakteristika. Poljoprivreda, svedena na proizvodnju hrane predstavlja u tom sistemu jedno od najvažnijih mesta.

Sve je u tom sistemu podredjeno proizvodnji i ekonomskom razvitku, u čemu su kao društvo i kao sistem (»model«) postigli uspehe bez presedana. Sa nešto oko 0,3% svetske teritorije i sa oko 2,3% svetskog stanovništva, Japan učestvuje sa oko 10% u ukupnoj vrednosti svetskog proizvoda i svetskoj trgovini, uključujući i poljoprivrednim proizvodima. Japan je, pri tome jedan od najvećih svetskih uvoznika energenata, sirovina, minerala i poljoprivrednih proizvoda i jedan od najvećih izvoznika industrijskih proizvoda, rehnologije i kapitala. Godišnji uvoz je »težak« oko 700 miliona tona (kapacitet svetske trgovačke flote se kreće negde oko 550 miliona tona), vredan oko 400 milijardi dolara, izvoz je »težak« oko 40 miliona tona, vredan oko 450 milijardi dolara. Kad svedu sve svoje bilanse, izlazi da su preradom uvezenog materijala ostvarili vrednost (BNP-GNP) od oko 4.590 milijardi dolara, od toga izvezli deseti deo, ostvarili na njemu trgovinski višak od oko 50 milijardi dolara i prihod po stanovniku od oko 25.000 dolara.

Da bi razumeli okolnosti u kojima funkcioniše poljoprivreda u Japanu, zaustavićemo se na još nekim osnovnim fizičkim-društvenim i ekonomskim pokazateljima. Brojke će nam omogućiti potpuniji uvod u problematiku i približiti nas odgovorima na postavljena pitanja uloge i mesta poljoprivrede u ekonomskom razvitku Japana.

Uzećemo, za početak, podatke za četrdesetogodišnji period izmedju 1956. i 1996., koji je karakterističan po izuzetno visokoj stopi ekonomskog rasta od preko 10% u prvoj polovini (1956-1976) i umerenoj od oko 5% u drugoj polovini ovog perioda (1976-1996). Zahvaljujući tako visokoj stopi rasta, Japan se krajem 60-tih godina našao u krugu industrijski visoko razvijenih, bogatih zemalja.

JAPAN – OSNOVNI FIZIČKI I EKONOMSKI POKAZATELJI, 1956-1996.

Zahvaljujući ovakvom razvitku, Japan se uzdigao do statusa druge ekonomske, tehnološke i finansijske sile u svetu. U svemu tako blizu one prve, Sjedinjenih Američkih Država da se samo sa njima mogi i uporedjivati, ma koliko to izgledalo neumesno. Naročito ako se počne i završi sa konstatacijom da je Japan po površini oko 25 puta manji od SAD i da ima oko polovinu manje stanovnika i radne snage, a ostvaruje blizu dve trećine američkog nacionalnog proizvoda (oko 4.500 prema oko 8.500 milijardi dolara, posmatrano u desetogodišnjem proseku). Pri tome, od svega što je potrebno za industrijski razvoj Japan ima koliko za školske zbirke, a poznato je koliko toga imaju SAD.

Izgleda, po svemu, da su u pravu oni koji govore da je Japan delo ljudskih ruku....

***

SVE JE POČELO OD POLJOPRIVREDE

...I gde je u svemu tome, pitanje koje se postavlja bilo i ostalo mesto poljoprivrede, kakva je bila njena uloga u periodu industrijskog razvitka, kakva je danas kad je kvantitativni – vertikalni razvitak, očigledno dostigao svoj zenit, kakva je njena budućnost u uslovima koji zbog pada nataliteta i starenja stanovništva, a ima i drugih unutrašnjih i spoljnih – ne izgledaju nimalo obećavajući!?

Da li se, posle svih ovih pokazatelja i brojki odgovor može svesti na činjenicu da na nešto manje od 5 miliona hektara imaju nešto oko 2,6 miliona poljoprivrednih domaćinstva sa nešto manje od 4 miliona zaposlenih u poljoprivredi od kojih oko 2,5 miliona žena i oko 1,5 miliona muškaraca starijih u proseku od 50 godina?

Može, moglo bi se uzeti ove podatke i reći: Evo, to je slika japanske poljoprivrede, počiva isključivo na starijim od kojih su većina žene i zaključiti da broji poslednje dane. Moglo bi, ali bi to bilo pogrešno, jer bi se pri tome zapostavilo za japansko društvo i poljoprivredu niz veoma specifičnih karakteristika.

Zbog toga moramo nastaviti sa opisivanjem stanja, a konačne odgovore ostaviti za kraj, ako uopšte do njih budemo mogli doći.

-Poljoprivreda u Japanu: Jedna farma, jedan hektar, jedan radnik, vlasnik-farmer u 80 posto slučajeva na dopunskom radu u fabrici, na gradjevini, itd. Obavi poslove u rano jutro na svojoj farmi, posle toga ide na rad u fabriku da zaradi za japanski standard. Pored njega, njegova supruga-domaćica, jedno - vrlo retko dvoje dece, eventualno jedan ili oba ostarela roditelja. Farmer-vlasnik- »nosilac poljoprivrednih radova«, kako ga iskazuju u nomenklaturi zanimanja i statistici u oko 70 posto slučajeva stariji od 50 godina, oko 20 posto farmi bez muškog naslednika, oko 80 imaju naslednika, ali je on u oko 90 posto slučajeva definitivno digao ruke od poljoprivrede, jedva čeka da završi ili je već završio srednju školu i otišao na rad u najbližu fabriku, gradjevinu i sl., a farmu ostavio ženi, ostarelom ocu, majci, deci u školskom uzrastu.

U industriji, preko 40 posto zaposlenih mladji od 35 godina, u poljoprivredi sve same sede glave. I gde je tu i kakva im je budućnost u poljoprivredi? Jasno je zašto se i oni sami sve češće pitaju da li i kakvu poljoprivredu imaju, a iz redova političara se povremeno čuje mišljenje da, ako je to već tako – poljoprivredu treba prepustiti njenoj sudbini, a ono malo polja pretvoriti u golf terene, zabavne parkove i dečja igrališta, rentabilnije za državu, manje glavobolje bez seljaka...

Toliko o ovome opisno, a evo kako to izgleda iskazano brojkama:

Brojke pokazuju da je svega nešto više od 20% poljoprivrednih domaćinstava angažovano stalno u poljoprivredi, kao i da je odnos »muških« i »ženskih« veoma nepovoljan, a nepovoljan je i odnos »mladjih« prema »starijim«. Uporedni podaci sa stanjem u drugim delatnostima ukazuju da »selo« stari brže od »grada« i da bavljenje poljoprivredom postaje sve više uzgredno zanimanje sredovečnih ljudi, žena pretežno, kao i da se njihov broj drastično smanjuje.

Pored nepovoljnog odnosa izmedju stanovništva i poljoprivrednih površina, kao i strukture zaposlenih u poljoprivredi, za stanje karakteriše i stalni odliv radne snage iz poljoprivrede (sa sela) u druge delatnosti. Odlaze pre svega mladji muškarci, u novije vreme ne u trci za većom zaradom i boljim uslovima života, jer je u tom pogledu »selo« izjednačeno sa »gradom«, već zbog javljanja viška radne snage zahvaljujući sve većoj produktivnosti u poljoprivredi. Tako se broj radnika iz kategorije »nosioci poljoprivrednih radova« za deset godina izmedju 1985. i 1995. smanjio za jednu četvrtinu, što je ukupan broj zaposlenih u poljoprivredi smanjilo za preko 20,0 posto. Istovremeno, broj starijih od 65 godina u kategoriji »nosioci poljoprivrednih radova« povećao se sa 21,3 na 42,3 posto. Ovaj proces se nastavio i posle 1995., ali nešto sporije, zbog opštih ekonomskih i populacionih kretanja.

Japan već decenijama ima nisku stopu priraštaja stanovništva. Stopa se kreće negde oko 1,6 godišnje, odnosno 2,3 na 1.000 stanovnika i neto reprodukcionom stopom od oko 0,70 po ženi u fertilnom dobu. To ima niz negativnih posledica na društvena i ekonomska kretanja, stagnacijom stanovništva u prvom redu i »starenjem« nacije, jer je praćeno i sa produžavanjem prosečnog trajanja života, u čemu je Japan u samom svetskom vrhu (žene 84 godine, muškarci – 78 godina).

Broj stanovnika stagnira i stari. Sve je manje mladih, sposobnih za rad, sve je više starih koje treba izdržavati. Odnos mladi/stari je već prešao kritičnu granicu od 4 prema 1.

Sve se to negativno odražava na unutrašnja kretanja, u prvom redu na ekonomska. Smanjenje stope privrednog rasta i industrijske proizvodnje koju beleže poslednjih godina, politička previranja i prestrojavanja dobrim delom su posledica ovakvih kretanja. Tvrditi, medjutim, da je japanska privreda u krizi, pozivajući se na činjenicu da već deceniju beleži veoma nisku stopu rasta, nema osnova. Japanska privreda jeste u teškoćama, izazvanim izmedju ostalog političkim prestrojavanjima unutar i sporošču prilagodjavanja novim okolnostima u svetu. Nestanak bipolarnog sveta u čijim je okvirima Japan ostvarivao svoj ekonomski razvoj nije doveo do jačanja regionalnih integracionih procesa, bar ne u regionu japanskih primarnih ekonomskih i političkih interesa, za koji je japanska privreda bila pripremljena bolje nego privrede drugih razvijenih zemalja, već do jačanja procesa globalizacije. To je stvorilo teškoće japanskoj privredi, koja jeste globalno angažovana, ali funkcioniše na sopstvenim, vrlo specifičnim osnovama koje se nevoljno i sporo prilagodjavaju situaciji u kojoj preostala supersila teži apsolutnoj dominaciji. S druge strane, Japan više i nema potrebe za održavanjem visoke stope ekonomskog rasta, na stranu što je to objektivno i sve teže delom zbog demografskih kretanja, delom zbog stanja na svetskom tržištu sirovina, itd. Kao odgovor na ovu situaciju, u ekonomskoj politici Japana uočljiva su prilagodjavanja usmerena na modernizaciju finansijskog i bankarskog sistema i strukturne promene u proizvodnom sektoru, sa naglaskom na održavanje osvojenih pozicija i konkurentnosti u medjunarodnoj ekonomskoj razmeni. Ako je suditi po rezultatima (suficitom u trgovini, stanjem zlatnih i deviznih rezervi, itd.) u tome su veoma uspešni.

*

»NEKA SVAKO JEDE SVOJ PIRINAČ«

Ali, da se vratimo na našu temu, na probleme japanske poljoprivrede. Opet, i posle svega moramo postaviti pitanje kako se u ovakvim uslovima uopšte može govoriti o poljoprivredi kao proizvodnoj ekonomski rentabilnoj i društveno opravdanoj grani!? Kako oni koji se poljoprivredom bave, japanski seljaci uopšte uspevaju da opstanu i proizvode toliko da zadovolje blizu 70% ukupnih potreba u hrani stanovništva zemlje od oko 127,000.000? I da sa tako malih površina – pet miliona hektara i tako malog broja neposredno zaposlenih u poljoprivredi – učestvuju sa oko 3% u vrednosti bruto nacionalnog proizvoda koji, ma kako računali dostiže fantastičnih pet hiljada milijardi dolara (5.000.000.000.000)...

Uspevaju, zahvaljujući tome što japansko društvo i politika nisu digli ruke od poljoprivrede. Držeći se starog, mudrog načela prema kojem »I seljak ima pravo da živi« (Konfucije), čine sve da poljoprivredu održe kao zdravu, društveno korisnu ako već ne i ekonomski rentabilnu granu, a ne kao relikviju ili muzejski eksponat.

Uspevaju, zahvaljujući tome što su japanski seljaci izuzetno radni i preduzimljivi, uz to i veoma dobro organizovanmi u odbrani svojih seljačkih prava: Ni jedan ministar neće sastaviti svoj mandat, ni jedan političar neće opstat ako ne »osluškuje« seljačke zahteve.

Uostalom, Konfuciju pripisuju i diktum prema kojem »Svako treba da jede svoj pirinač«.

Održavati poljoprivredu, proizvoditi sve veće količine hrane po što pristupačnijim cenama nije stvar samo seljaka, već obaveza i cilj društva. Svima je jasno da u postojećim uslovima zadovoljiti potrebe u hrani iz sopstvene proizvodnje nije moguće. To ne polazi za rukom ni tako vrednim, preduzimljivim seljacima kakvi su japanski. Ali, proizvoditi, proizvoditi maksimalnim krišćenjem postojećih mogućnosti, po cenu najvećih ulaganja i subvencija – to je politika od koje nisu odstupili ni u najtežim vremenima. Od seljaka se uvek tražilo da proizvodi što više, od vlade da im obezbedjuje što povoljnije uslove, od potrošača da plaćaju cenu proizvodnje.

Ne dobijaju, razume se, ni seljaci sve što traže. I od njih se traži da se prilagodjavaju interesima društva i zahtevima tražnje, ali uvek u dogovoru sa njima i uz podršku svima da se održe u borbi za opstanak. Onima koji ne uspevaju da drže korak, društvo se smatra obaveznim da obezbedi egzistenciju u drugim delatnostima.

***

JEDNA NJIVA – JEDAN HEKTAR – JEDAN SELJAK

Njive japanskih seljaka su »velike« kao bašte naših seljaka u Bačkoj, Banatu i Sremu. Kamenom se može dobaciti s kraja na kraj, što se statističkim jezikom proseka iskazuje kao »jedna farma – jedan hektar, jedan radnik«. A kako to izgleda konkretno, vidi se iz sledeće tabele.

Na Hokaidu struktura poseda je drukčija, tamo skoro 50,0% poseda predstavljaju farme iznad 10,0 hektara, ali je njihov broj tako mali da niti popravlja niti kvari statistički prosek na nacionalnom nivou.

Uporedjenja radi, u strukturi našeg poseda takodje dominiraju sitna gazdinstva: Gazdinstva od jednog hektara čine 28,8 posto, do tri hektara 58,1 posto, a na gazdinstva preko 20 hektara svega 0,5 posto (ovo su stariji podaci, poslednjih godinu-dve dolazi do okrupnjavanja).

Za razliku od Japana, medjutim, mi još uvek nismo dokazali da usitnjeni posed ne mora da znači neefikasnu poljoprivredu.

Japanski stručnjaci su svojevremeno, govoreći o našoj poljoprivredi ukazivali na »velike neiskorišćene mogućnosti« (što je tipičan japanski eufemizam za opisivanje lošeg stanja) i u svojoj klasifikaciji stavljali Jugoslaviju u »sivu zonu« izmedju povremenih izvoznika i povremenih uvoznika poljoprivrednih proizvoda.

Vraćajući se na našu temu, da vidimo šta to i koliko toga sa svojih njiva japanski seljaci ubiru i proizvode:

Polovina poljoprivrednih domaćinstva, dakle, sadi, rasadjuje i žanje pirinač, što samo potvrdjuje da Japan pripada »pirinčanoj kulturi«, ali gde je mesto proizvodnje pirinča u poljoprivredi i kako to izugleda u celini videćemo iz podataka o strukturi poljoprivrednih kultura i prinosima:

dalje

povratak na sadrzaj

povratak na naslovnu stranu