povratak na sadrzaj

Proizvodnja pirinča je, kako to podaci pokazuju, na prvom mestu po površinama i značaju u ishrani stanovništva. Sa nešto preko 2 miliona hektara »pirinčanih polja«, što predstavlja oko 45 posto ukupnih površina ubiru izmedju 10 i 11 miliona tona pirinča godišnje. Iz sopstvene proizvodnje zadovoljavaju potrebe ishrane stanovništva, viškove ne izvoze da se ne bi zamerali zemljama – izvoznicima pirinča (SAD, Tajland, Vijetnam), već ih koriste za pružanje humanitarne pomoći širom sveta. Popuštajući pod pritisksom, od pre par godina uvoze pirinač iz SAD u simboličnim količinama od oko 2,0% domaće potrošnje (od uvoznog pirinča prave slatkiše i pirinčanu rakiju – sake).

Stočarstvo, medjutim, sa učešćem od oko 30,0% u vrednosti poljoprivredne proizvodnje zauzima prvo mesto, a obezbedjuje izmedju 60 i 70% domaćih potreba u mesu, mleku, jajima i mesnim preradjevinama (poslednjih godina ukupna potrošnja mesa svih vrsta iznosi oko 5,6. miliona tona, iz domaće proizvodnje zasnovane skoro u potpunosti na uvoznoj stočnoj hrani proizvode oko 3,50 miliona tona, »ostatak« dopunjuju uvozom od 2,1 miliona tona).

U strukturi proizvodnje, iza stočarstva i pirinča, slede povrtarstvo i voćarstvo, u čemu zadovoljavaju domaće potrebe, uvoz se svodi na ono što sami ne proizvode.Na kraju se nalazi proizvodnja žitarica, zrnastih i mahunastih kultura, krmnog bilja, industrijskih kultura i slično, u čemu su deficitarni: Zadovoljavaju svoje potrebe sa oko 30%, a potrebe su velike, jer na uvoznoj stočnoj hrani (kukuruz, soja, sorgum, ječam i dr.) zasnivaju razvoj stočarstva i živinarstva, tako da se na ovom sektoru javljaju kao jedan od najvećih svetskih uvoznika.

Da bi ilustrovali efikasnost proizvodnje i rentabilnost bavljenja poljoprivredom, navodimo podatak da mereno u pirinču, kao »merom svih mera« u Japanu, sa površine od 10 ari u proseku dobijaju 535 kg pirinča. Za proizvodnju ove količine utroše 39,1 sati »živog rada«, troškovi poizvodnje iznose ukupno 19.706 jena, od čega na troškove rada otpada 5.791 jen. Za »vreću« pirinča od 60 kg na tržištu po garantovanim državnim cenama dobijaju 19.000 jena. Dakle, sa 60 kg od ukupno 535 kg pirinča isplatili su troškove proizvodnje, a ostalo je – zarada, dobit (orijentacionu vrednost ovih iznosa možemo dobiti ako kurs jena u odnosu na USD računamo kao 100 prema jedan i oduzmemo jednu petinu, a prinos po hektaru ako jedinicu od 10 ari pomnožimo sa 10, pošto 1 hektaru ima 10 ari).

TAMO GDE SE DOBRO JEDE, NEMA GLADI

Politika oslonca na poljoprivredu kao osnove ekonomskog razvitka zemlje definisana je i na japanski način doslovno sprovodjena od 1945/46. Ova politika se može svesti na par osnovnih načela:«Ulagati u poljoprivredu prvo, podržati razvoj poljoprivrede da bi stvorili uslove za proizvodnju hrane neophodne za stanovništvo, sirovine za laku i preradjivačku industriju i izvoz kojim ćemo plaćati uvoz opreme i sirovina za razvoj industrije«. Opredeljenje za ubrzani razvoj poljoprivrede kao osnove za razvitak zemlje nije bilo stvar izbora, već nužnosti. Drugog izbora nisu imali, jer »u početku beše glad«, a dobro očuvana, uglavnom pirinčana polja i masa nezaposlenog, dezorijentisanog naroda i navika predanog rada jedini potencijal za razvitak. Radilo se tu i o izvesnom psihološkom motivu, ako već ne i o nacionalnom ponosu: Zemlja je pretrpela poraz i morala da prihvati posledice, ali nije htela prihvatiti poniženje da je okupator još i hrani.

Posmatrano sa današnje distance, izgleda da je to bilo i jedino područje saglasnosti političkih lidera i društva traumatizovanog porazom u ratu i okupacijom. Oko svega su se izmedju sebe svadjali i delili, ali se nisu svadjali oko politike u poljoprivredi i neophodnosti da se ide putem ubrzanog ekonomskog razvitka. Ni na jednom pitanju proces japanskog usaglašavanja nije tako dobro radio kao na pitanju ekonomskog razvitka. Sve svoje govore političari su počinjali i završavali sa izjavama da im je »privreda na prvom mestu«, »ekonomija je naša ideologija«, »u ekonomiji se sve rešava«, »blagostanje naroda je naš cilj«, »moramo raditi tako da za kratko vreme stanemo u red razvijenih i bogatih zemalja«, »mi to možemo jer smo Japanci«, itd. Da bi to ostvarili, morali su početi od poljoprivrede. Sve su podredili tom cilju. Podnosili su sa krajnjom snihodljivošću okupacioni režim, prihvatili su da im okupator piše ustav i modelira ih prema svom liku, godinama su trpeli režim prinudne uprave i ograničenog suvereniteta, prihvatili su da im pobednici odredjuju ko će im biti prijatelj a ko neprijatelj, ali nisu dozvolili da im odredjuju ekonomsku i monetarnu politiku. Branili su sebi to pravo ogorčenije nego Okinavu i ostrva oko Japana u poslednjim danima Pacifičkog rata. I sve što im je u ekonomskoj politici bilo nametnuto, a nije odgovaralo njihovim interesima odbacili su posle okončanja okupacije 1952., uzeli su stvari u svoje ruke i rešavali pitanja ekonomskog razvitka saglasno svojim tradicionalnim shvatanjima. Kako su ekonomski jačali, tako su sebi širili prostor za samostalno delovanje i menjanje suštine odnosa sa svojim pobednicima. I eno ih danas u statusu »ekonomske supersile« i »najvažnijeg strateškog partnera« jedinoj preostaloj svetskoj supersili.

Trebalo im je desetak godina da od zaostale poljoprivrede stvore »dinamičnu fabriku za proizvodnju hrane«. Seljaci koji su nekad jedva prehranjivali sebe i svoju porodicu danas sa svojih malih njiva u toku godine skidaju žetvu za žetvom kao sa industrijske trake: Pirinač rani u martu, povrće kao medjuusev, pirinač jesenji u septembru, rasadi u plastinjacima, dve žetve tamo gde ima sunca i vode, povrće uvek i svuda, voće, duvan, čaj na terasastim poljima usečenim u brdima sve do granice snega, šećerna trska u niskim, južnim krajevima, krmno bilje, ječam, ovas i raž na poljima Hokaida, cveće, pčele, svilene bube, domaća radinost za dopunu da se ne sedi besposlen izmedju velikih sezonskih radova, a tamo gde je stočar – dvadesetak goveda, stotinak svinja u turnusu kao minimum, na hiljade koka-nosilja i brojlera...

Za toliko su, razume se i skuplji od njih, jer sve ima svoju cenu. Tako intenzivna poljoprivredna proizvodnja zahteva velika ulaganja i finalni proizvod je skup, što se vidi i iz sledećeg pregleda:

Troškovi proizvodnje pirinča, mesa i drugih osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, dakle, veći su u Japanu tri do četiri puta nego u SAD, a u maloprodaji potrošači plaćaju po kilogramu osnovnih proizvoda i do pet vuta više nego američki. Ali, proizvode - jer moraju, plaćaju - jer mogu.

U uslovima kakve imaju, ni tako vrednim, preduzimljivim, obrazovanim i tehnički opremljenim seljacima kakvi su japanski ne polazi za rukom da budu rentabilni. Nema im premca po prinosima i vrednosti proizvodnje po jedinici površine, a opet nisu rentabilni. Seljaka u Japanu davno ne bi bilo da ih vlada ne štiti politikom subvencioniranja i cena, da ih ne brani od konkurencije spolja po cenu stalnih trvenja sa najvažnijim političkim i ekonomskim saveznikom – Sjedinjenim Američkim Državama (Japan i SAD su već decenijama u »neobjavljenom poljoprivrednom ratu«).

Ali, oni su tamo, sudeći po najnovijim kretanjima čvrsto rešeni i da ostanu. Tamo su, zahvaljujući saglasnosti u društvu i politici da se po svaku cenu održi sopstvena poljoprivredna proizvodnja, sopstvena proizvodnja hrane. Cena koju za to plaćaju je velika, ali društvo tu cenu plaća i održava proizvodnju da na sektoru hrane ne bi palo u takvu zavisnost u kakvoj se nalaze na sektoru energetike, minerala i sirovina.

Ono što su seljaci dobili još u prvim posleratnim godinama, kad se od njih tražilo da rade na poljima i proizvode što više hrane za narod i plaćaju poreze za finansiranje industrijalizacije, bilo je priznanje da je njihovo seljačko zanimanje – proizvodnja hrane od najvećeg nacionalnog značaja. S tim je išlo i obećanje da će im se društvo odužiti, jednom kad industrija preuzme vodjstvo u nacionalnoj privredi.

Na tome je u prvim posleratnim godinama postignut društveni konsenzus i vodjena politika ekonomskog razvitka koja rentabilnost poljoprivrede sagledava i meri širim nacionalnim interesima. A u šire nacionalne interese, znamo, ulaze takve stvari kakve su nacionalna bezbednost i nezavisnost, unutrašnji socijalni mir i stabilnost. Poljoprivredi, razvoju poljoprivrede dali su prioritet u fazi »odlepljivanja« od siromaštva, postavili su je kao osnovu ekonomskog razvitka i industrijalizacije, a proizvodnju hrane podigli na nivo patriotizma. Zahvaljujući takvoj politici, japanski seljak koji je vekovima bio na dnu društvene lestvice, vezan za pirinčano polje koje nije bilo njegovo, prvi put je prestao da bude sinonim za bespravlje i siromaštvo. Tome su doprinele i promene u vlasničkoj strukturi poseda i zemljišna reforma, sprovedena u tom periodu.

Zašto takav naglasak na proizvodnju i obezbedjivanje dovoljnih količina hrane za stanovništvo!? Zato što nema društvene i političke stabilnosti u zemlji u kojoj nema dovoljno hrane za narod po pristupačnoj ceni, govore u Japanu. Hrana je i u ovom postindustrijskom dobu u većoj ili manjoj meri isto što i zarada, nadnica. U većoj meri tamo gde izdaci iz porodičnog budžeta za hranu idu iznad 30 posto, još u većoj tamo gde ni svih 100 posto nisu dovoljni za zadovoljenje potreba. Ako se izdaci za hranu približavaju tridesetom procentu porodičnih prihoda, to je već znak da nešto nije u redu sa privredom ili sa politikom. Najčešće i sa jednim i sa drugim. Problem je, medjutim, u tome što troškovi ishrane, kako to pokazuje njihovo iskustvo padaju ispod 30 posto prihoda tek kad se nivo nacionalnog dohotka po stanovniku približi iznosu od oko 3.000 dolara. Do tada treba svi u društvu da vredno rade, i da se mnogo čega odriču.

Ostavljajućii po strani šta bi ovo poslednje moglo da znači, mora se konstatovati da su dugoročni programi zaštite poljoprivrede sveobuhvatni i da se za njihovo sprovodjenje odvajaju značajna sredstva iz budžeta, kao i posredstvom politike niskih cena poljoprivredne mehanizacije, energije, semena, veštačkih djubriva, inputa u celini. Cilj ove politike je da se obezbedi stabilnost u snabdevanju hranom iz sopstvene proizvodnje, ako se drukčije ne može onda kombinovano sa uvozom neophodnih sirovina i proizvoda za sopstvenu proizvodnju. Polazi se od toga da domaća proizvodnja hrane mora biti stimulirana korišćenjem svih potencijala, a da poljoprivredna područja i seoska naselja moraju biti očuvana i zbog širih nacionalnih interesa. U tom pogledu postoji saglasnost u društvu i povećana očekivanja javnosti. Imaju se pri tome u vidu i procene da su dugoročni izgledi za obezbedjivanje dovoljnih količina hrane u svetu sve neizgledniji, da hrana postaje sve važniji strateški faktor, da danas više od jedne milijarde ljudi u svetu gladuje, a približno još toliko pati od neuhranjenosti, te da svaka zemlja treba da maksimalnim korišćenjem sopstvenih mogućnosti daje doprinos stabilnosti u proizvodnje hrane u svetu.

Mere podrške poljoprivredi koje preduzimaju zaista su sveobuhvatne i ciljne, usmerene praktično na svaku proizvodnu grupu »korisnu za društvo«, ako već ne i na svako poljoprivredno domaćinstvo pojedinačno. Osnovno im je u tome da obezbede finansijsku stabilnost poljoprivrednih domaćinstva, jer je to uslov da se održi jedinstveni proizvodno-tehnološki proces i na taj način prevazilaze posledice usitnjenosti poseda. Ne može se desiti u Japanu da država razrezuje porez seljaku pre nego što on svede svoje bilanse, niti da porez naplaćuje na način koji bi ugrozio njegovu egzistenciju i sposobnost poljoprivredne reprodukcije. Ne može se desiti da seljaku plene traktor ili ga ucenjuju odbijanjem da mu overe zdravstvenu knjižicu zato što nije isplatio svoje obaveze prema državi. Ako do toga dodje, postavlja se pitanje da li je država ispunila svoje obaveze prema seljaku, da li je zakon dobar, da li je politika dobra, zatim se za svaki pojedinačni slučaj formira sanaciona komisija u kojoj predstavnici seljačkih udruženja imaju poslednju reč.

Ohrabrujuće je, tvrde u Japanu, iako to još uvek ne dokazuju statističkim podacima da sve više mladih ostaje na selu, kao i da medju mladim u gradskim sredinama postoji sve vidljiviji interes za bavljenje poljoprivredom. Objašnjavaju da je to rezultat saznanja da se u poljoprivredi može obezbediti ne samo sigurna egzistencija i zadovoljavajući prihodi, već i mogućnost za samostalnost, kreativnost i nezavisnost u odlučivanju kakvu industrijski rad ne dozvoljava.

Tvrde, takodje, da je odliv stanovništva iz seoskih naselja smanjen, da se seljaci-vlasnici grčevito drže svog parčeta zemljišta i istrajavaju u borbi za prilagodjavanje visoko razvijenom industrijskom društvu, novim zahtevima u strukturi ishrane, promenama u realizaciji proizvodnje i distribuciji.

*

Poljoprivredni proizvodjači su najbolje organizovan segment japanskog društva. Vredni su, obrazovani i organizovani u odbrani svojih interesa. Imaju svoja profesionalna udruženja organizovana na teritorijalnom i strukovnom principu. Udružuju se u proizvodnji tako da brišu medje izmedju svojih malih njiva, stvaraju jedinstveni tehnološki proces proizvodnje i realizacije na nacionalnom nivou, pretvarajući Japan u jednu veliku farmu. Sve svoje profesionalne, ekonomske i životne potrebe ostvaruju u okvirima svojih udruženja, koja se objedinjavaju na nacionalnom nivou u Centralni savez poljoprivrednih kooperativa – »Nokjo«.

»Nokjo« je sinonim za japansku poljoprivredu. U toj organizaciji, posredstvom strukovnih - lokalnih, oblasnih i regionalnih udruženja poljoprivrtedni proizvodjači su zastupljeni stoprocentno, u bilo koje da se učlane – postaju član Centralnog saveza -»NOKJO«.

Ali, s druge strane, ništa se u poljoprivredi ne može ni uraditi mimo poljoprivrednih kooperativa i seljačkih udruženja. Ne možete se baviti poljoprivredom ako niste primljeni kao proizvodjač u odgovarajuće udruženje. Ako ste tamo, morate poštovati sva uputstva o obradjivanju zemlje, proizvodnji, čuvanju, prometu, cenama. Ne može se ništa uraditi, proizvesti, prodati, kupiti mimo poljoprivrednih kooperativa. Treba mu traktor – nabavlja ga posredstvom kooperative, treba mu kredit, ide u zadržnu banku gde drži i uštedjevinu, treba mu seme, ide u kooperativu, tamo će mu reći i kakvo je seme za njegovu njivu najbolje, šta i kako treba da radi da dobije najbolji rezultat, zadružni veterinar će voditi računa o zdravlju njegove stoke, agronom obilaziti njegove njive, savetovati, pratiti razvoj kultura, sve što proizvede – otkupiće od njega kooperativa po unapred dogovorenim cenama...

Poljoprivredne banke, štedionice, fondovi za kreditiranje, uzajamno osiguranje, zdravstveni i penzioni fondovi, fondovi za obrazovanje i školovanje, za finansiranje stručnih ekskurzija, izleta i zimovanja u toplim banjama, za zabavu i rekreaciju, za selekciju i naučna istraživanja, veterinarske stanice, »crni« fondovi za političko lobiranje, itd., sa kojima raspolažu seljačka udruženja su ogromni, rade kao neprofitne institucije pod njihovom kontrolom. Sami finansiraju svoju delatnost, doprinose sa oko 50 posto fondovima sa kojima Japan investira širom sveta.

Zadružne organizacije »Nokjo«, zahvaljujući razgranatoj delatnosti i dobroj organizaciji deluju i kao lokalna vlast. Centralna vlast, prema tradiciji ostavlja lokalnim - seoskim i gradskim zajednicama da samostalno odlučuju o svojim poslovima (»Pirinač najbolje uspeva u miru i u decentralizovanim uslovima«). Seoske skupštine i seoske starešine su najviša i neprikosnovena vlast u svom ataru, a to su po pravilu istaknuti članovi »Nokjo« kooperativa. Seljaci-poljoprivrednici imaju tradicionalno veliki uticaj na politiku vlade i nacionalni parlament posredstvom izbora i udruženja za podršku poslanika. Nigde se političari ne dodvoravaju tako seljacima kao u Japanu, a oni u odnosu na svaku vlast deluju kao faktor pritiska i opozicije. Bez obzira na stranačku pripadnost, podržavaju one koji im najviše obećavaju, i jako pamte obećanja: Nema budućnosti političar koji ne ispuni obećanja seljacima u svom izbornom okrugu.

Sve u svemu, u seljačkim udruženjima i kooperativama treba tražiti sponu posredstvom koje se hiljade individualnih poljoprivrednih poseda povezuje u jedan jedinstveni proizvodno-tehnološki proces i doprinosi otklanjanju posledica usitnjenosti poseda.

***

U toku jednog veka, u periodu koji je počeo sa Meidji Restoracijom 1868., a završio sa pojavljivanjem »japanskog privrednog čuda« oko 1965., Japan je prešao put od seosko-poljoprivredne i na japanski način feudalne u visoko razvijenu industrijsku i na japanski način kapitalističku zemlju. U procesu dubokih društveno-ekonomskih promena ni jedno područje života nije ostalo po strani. Orijentacija na vojno jačanje i serija osvajačkih ratova koje je Japan u tom periodu vodio, dali su tom periodu posebno obeležje. Poljoprivreda je u tome imala važnu ulogu: Obezbedjivala je hranu za narod, sredstva za industrijalizaciju i vojno jačanje u suočavanju sa industrijski i vojno moćnijim SAD i evropskim zemljama, koje su silom »otvarale« Japan za saradnju i trgovinu. Selo i seljaci su obezbedjivali hranu za narod, proizvodili viškove za izvoz (čaj, svila), sirovine za industriju, radnu snagu za rad u fabrikama, vojnike za ratovanje širom Azije, selo je predstavljalo tržište za proizvode domaće industrije, koje niko u svetu nije hteo zbog lošeg kvalikteta. Drugim rečima, poljoprivreda je podnela cenu industrijalizacije i modernizacije, u krajnjem i cenu rata koji je završen porazom 1945. Japan u tome nije izuzetak, poljoprivreda je svuda, kao po pravilu plaćala cenu industrijalizacije i rata. Ono po čemu se Japan razlikuje od ostalog sveta, jesu prirodni i društveni uslovi u kojima se ovaj razvoj odvijao. Jedno i drugo toliko različito koliko je Japan različit od »ostatka sveta«.

Različito ili ne, činjenica je da je poljoprivreda, drugim rečima seljaštvo podnelo najveći teret finansiranja industrijalizacije koja je počela 1868., a završila se tako naprasno u avgustu 1945. i bilo najveća žrtva militarističke politike koja je bila ugradjena u razvoj. Posle poraza 1945., poljoprivreda je ponoovo podnela najveći teret finansiranja ekonomske obnove i održavanja unutrašnje stabilnosti, ali je u promenjenim političkim uslovima postala i korisnik rezultata tog razvoja.

Prelaskom sa feudalno-naturalnih na robno-novčane odnose krajem 19. veka, ukinut je porez u naturi (u pirinču), a uveden porez u novcu u visini od oko tri procenta vrednosti poljoprivrednog zemljišta, što je u godinama dobre žetve bilo ravno trećini prinosa. Bio je to veliki teret na seljake, jer je ostatak bio jedva dovoljan za preživljavanje i održavanje proizvodnje na minimumu. Seljaci su se zaduživali i gubili zemlju u korist poverilaca, što je dovelo do toga da su oko 1930. imali skoro polovinu seljačkih domaćinstva u statusu bezemljaša-zakupaca. Porez je u to vreme dostigao približno polovinu vrednosti prinosa pirinča, a zakup – renta dve trećine prinosa, što mali posednici i zakupci nisu mogli da plaćaju. Ogromni socijalni i politički problemi bili su u to vreme deo društvenih kretanja i predstavljali ozbiljnu pretnju sistemu i poretku. Vladajući krugovi, nespremni za promene izlaz su tražili uspostavljanjem vojno-diktatorskog režima i skretanjem unutrašnjeg socijalnog i političkog naboja u pravcu agresije i rata prema susedima na Kontinentu (»Mi smo svoju revoluciju izvezli u Mandžuriju«, govorilo se u to vreme u Tokiju). Japan, očigledno, ni u ovom pogledu nije izuzetak.

Selo je u takvim uslovima predstavljalo glavni oslonac vlasti, na selu su se čuvali tradicionalni porodično-klanovski odnosi na kojima se zasnivala apsolutistička vlast, na selu se stvarao višak pirinča i višak stanovništva, selo je obezbedjivalo neograničeni priliv jevtine radne snage tako da poslodavci u gradovima nisu imali teškoća u držanju nadnica na nivou koji je obezbedjivao akumulaciju za industrijalizaciju, niti armija za priliv vojnika za rat na prostorima Kine, Jugoistočne Azije i Pacifika.

Razlika izmedju prve faze industrijalizacije izmedju 1868. i 1945. i druge koja je počela posle 1945., sastojala se u tome što je u prvoj armija angažovala višak radne snage i koristila ga u ostvarivanju osvajačke politike, održavajući selo u stanju krajnje bede, dok je u drugoj, višak radne snage apsorbovala industrija, a rezulate napretka delila sa selom. Do toga je došlo zahvaljujući promeni u nacionalnim ciljevima i strategiji nacionalne bezbednosti – zemlja se okrenula miru i ekonomskom napretku...

*

Izmedju 1950. i 1960. beležili su povećanje poljoprivredne proizvodnje po stopi od oko 3,0% godišnje, što je bilo rezultat zemljišne reforme sprovedene 1947/48. u uslovima američke okupacije i podsticaja koji je došao sa razvitkim industrijalizacije.

Zemljišna reforma, sprovedena je »uz pomoć« američkih okupacionih vlasti u cilju prilagodjavanja društvene i ekonomske strukture Japana zahtevima savremenog kapitalističkog društva. Bio je to značajan reformski poduhvat, bez presedana u japanskoj istoriji, koji je doveo do toga da obradivo zemljište predje u svojinu onih koji su ga obradjivali. Ali, to nije dovelo do promene u strukturi poseda. Zemlja je, naime, otkupljivana od strane države od onih koji su je posedovali, ali je nisu obradjivali i pod veoma povoljnim uslovima prodavana onima koji su je decenijama obradjivali kao zakupci, pri čemu su se vlasti postarale da politikom inflacije cenu otkupa svedu na simbolične iznose. Blizu 90,0% obradivih površina prešlo je, na taj način u vlasništvo bivših zakupaca, pri čemu je svako domaćinstvo u principu došlo u posed toliko zemlje koliko je moglo obradjivati bez pomoći sa strane. Sistem zakupa, davanja i uzimanja zemlje »pod rentu«, »u arendu« i »najam« se, medjutim, obnovio i održao do danas, ali sada samo u krugu vlasnika koji su mogli obradjivati više i onih koji to nisu mogli, što je bilo posledica kretanja u radnoj snazi i delovanju tržišnih odnosa.

Iz sledećeg pregleda vidi se stanje u trukturi poseda izmedju 1910. i 1970.

Ostavljajući po strani pitanje koliko je zemljišna reforma bila prilagodjena stvarnim potrebama i očekivanjima sela, ostaje neosporno da je ovo bila najbolje prihvaćena i nikad osporavana mera sprovedena »u paketu« od strane američke okupacione uprave 1945-1952. u cilju prilagodjavanja japanske društvene i ekonomske strukture mirnodopskim ciljevima i savremenim kapitalističkim odnosima, kako su ih shvatali pobednici.

Pored, nesumnjivo, pozitivnih ekonomskih efekata, zemljišna reforma je na društvenom planu dovela do uklanjanja socijalnog naboja na selu i odnosa na kojima je održavan mit, sa poražavajućim posledicama - da je seljak, agrarno društvo, selo sa porodično-rodovskom organizacijom i tradicionalnim odnosima koji su na tome održavani u društvu predstavljalo čuvara svih nacionalnih vrednosti.

Suprotno očekivanjima, toga su se, u zamenu za zemlju najlakše odrekli seljaci, jer su oni iz svog iskustva znali kako je teška i nezahvalna bila njihova uloga »čuvara nacionalnih vrednosti« dodeljena im od onih koji su ih održavali u bedi i potčinjenosti.

Jednom na svom posedu, uključen u robno-novčane odnose i proces demokratizacije društva, podstaknut objektivnim vrednovanjem njegovog rada, seljak je u reformama i ekonomskom razvoju prihvatio ulogu važnog činioca u ekonomskog razvitku zemlje.

Onog trenutka kad je seljak izjednačen sa prihodima zaposlenih u gradu, kad je stekao mogućnost da kupuje sve što je industrija proizvodila, kad je dobio vodu, struju, školu, bolnicu, put iz svog sela do grada – demokratija je odnela prevagu nad sistemom autokratije na unutrašnjem i agresije na spoljnom planu, realnost nad mitom, prosperitet nad siromaštvom.

I pored svega, poljoprivreda nije postala »lokomotiva« razvoja, već industrija, što je i bio krajnji cilj ekonomske politike. Poljoprivreda je samo podstakla i povukla razvoj, da bi na odredjenom stepenu razvitka od oko 3.000 dolara po stanovniku, društvo i industrija koja je prevladala počelo da joj se odužuje, tako što se sistemom zaštitnih mera poljoprivreda stavljena u privilegovani položaj.

*

Inače, izmedju 1868. i 1965., dakle u periodu od skoro sto godina o kojem govorimo, poljoprivredna proizvodnja je rasla po stopi od oko 1,5%, industrijska po stopi od oko 2,5%, a stanovništvo se povećavalo po stopi od oko 1,0%, što na prvi pogled i nije baš neki spektakularan razvoj. Da bi se sagledala prava slika i značaj ovih podataka, medjutim, mora se reći da se radi o razvoju u kontinuitetu u periodu od skoro sto godina, u kojem je Japan bio oko 50 godina angažovan u seriji osvajačkih ratova širom Azije, trpeo ogromne ljudske žrtve i razaranja, da je prošao kroz nekoliko cikličnih faza razvoja i počinjao bar dva puta od nule. Za ovu našu priču o poljoprivredi, dovoljno je reći to što su, uostalom i oni sami rekli – da poljoprivreda »ne voli rat«, da u ratu »prvo strada selo i poljoprivreda« i da »najbolji pirinač raste u miru«. Bilo kako, podaci o ekonomskom razvoju Japana su veoma ilustrativni i edukativni, kao što se to može videti iz sledećeg pregleda:

Stopa rasta proizvodnje u japanskoj poljoprivredi, 1888-1985., u %

--------------------------------------------------------------------------

-1995-2000......................1,2

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Teško je doći do paralelnih podataka o stopi rasta poljoprivrede, industrije i vrednosti bruto-nacionalnog proizvoda (BNP-GNP) za navedeni period, iako ih japanska statistika svakako ima. Ali i sa poznatim podacima može se ilustrovati razvoj u celini i konstatovati da je poljoprivreda podnosila teret industrijalizacije i razvitka i da se pri tome i sama razvijala i održavala kao ekonomski i društveno korisna privredna grana. Činjenica da su poljoprivredne površine u ovom skoro stogodišnjem periodu ostale na nivou od oko 5 miliona hektara, da su na početku i na kraju ovog perioda imali oko 5 miliona »seljaka«, a da se stanovništvo povećalo za približno tri puta – sa 34 miliona 1873., došli su na 98,2 miliona 1965., odnosno na 126 miliona 1998., veoma je ilustrativna: Govori da su sa istih površina i sa istim brojem angažovanih u poljoprivredi obezbedili hranu za tri puta brojnije stanovništvo. Pri tome, snabdevenost hranom po stanovniku se sa oko 60 kg 1890 povećala na oko 150 kg 1960., odnosno na oko 600 kg 1996 godine.

Broj zaposlenih u poljoprivredi se održavao punih sto godina na istom nivou, zahvaljujući sposobnostin ostalih sektora da apsorbuju višak stanovništva i radne snage sa sela. To im je dalo za pravo da konstatuju da nema napretka u poljoprivredi ako ostali sektori nisu sposobni na apsorbuju višak radne snage koja se oslobadja modernizacijom poljoprivrede.

Povećavanje poljoprivredne proizvodnje ostvarivano je racionalnijim korišćenjem zemljišta, povećanjem upotrebe veštačkih djubriva i hemijskih-zaštitnih sredstava, uvodjenjem novih vrsta semenaa i sojeva, širenjem znanja i kulturnog nivoa seoskog stanovništva. U drugoj fazi, kad je industrija »prevladala«, povećanje proizvodnje je ostvarivano uvodjenjem mehanizacije i racionalnijim korišćenjem radne snage, kao i stimulativnom politikom održavanja relativnih cena u korist poljoprivrednih proizvoda, što je bila stvar vlade i njene obaveze »vraćanja duga« seljacima.

dalje

povratak na sadrzaj

povratak na naslovnu stranu