TRANSKARPATSKI RUSINI TRAŽE ZVANIČNO PRIZNANJE

»PRAG, 22. septembar, 2006 (RFE/RL). Sabor Rusina Transkarpatske oblasti je prošle nedelje pozvao ukrajinskog predsednika, premijera i predsednika parlamenta da Rusinima ovog regiona zvanično priznaju status etničke (nacionalane) manjine.

Rusini, koji žive na manje-više kompaktnoj teritoriji u Ukarajini, Slovačkoj i Poljskoj su zvanično priznati kao manjina od strane Bratislave i Varšave, ali ne i od Kijeva koji ih smatra kao sub-grupu ukrajinskog naroda. Njihova borba za zvanično priznanje u Ukrajini traje već više od 15 godina.

Slične zahteve da dobiju zvanično priznanje Rusini u Ukrajini su postavljali u više navrata posredstvom Transkarpatskoh oblasnog sabora, posebno 1992. i 2002. Ali, zvanični Kijev je ove zahteve ignorisao.

Hoće li se to ponoviti i ovoga puta?

Aktivisti Trtanskarpatskog nacionalnog sabora Rusina, organizacije koja tvrdi da predstavlja interese svih Rusina oblasti veruju da se ovoga puta to neće ponoviti.

Za takav optimizam ima najmanje dva razloga.

Prvo, politički život u Ukrajini je posle dolaska na vlast predsednika Viktora Juščenka postao više demokratski (zahvaljujući čemu), Rusini su uspeli da organizuju nekoliko kulturnih manifestacija sa zvaničnom podrškom i da posredstvom lokalne televizije na sopstvenom maternjem jeziku upozunaju javnost sa svojim zahtevima. Ove godine, Rusini su, pored toga otvorili 26 nedeljnih škola za izučavanje rusinskog jezika i kulture.

Drugo, izgleda da je sada Rusinski pokret dobio zastupnika od značajnog političkog uticaja u Kijevu – Viktora Baloga (Baloha), bivšeg guvernera Transkarpatske oblasti i bivšeg ministra za vanredne situacije. Balog – u svojstvu savetnika Transkarpatske oblasti je podržao prošlonedeljni zahtev da se Rusini zvanično priznaju – nedavno je imenovan na čelo osoblja predsednika Juščenka.

Zamenik predsednika Rusinskog sabora Transkarpatske oblasti Fedor Šandor je za ukrajinski servis Radio slobodna Evropa rekao da će priznanje nacionalnog statusa Rusinima u Ukrajini u značajnoj meri podstaći razvoj njihovog jezičkog i kulturnog nasledja, koje on smatra različitim od ukrajinskog.

»Prema popisu stanovništva u decembru 2002., kao pripadnici rusinske nacionalnosti izjasnilo se 10.069 stanovnika Transkarpatske oblasti, uprkos tome što rusinska nacionalnost nije bila priznata u zvaničnom registru«, rekao je Šandor.

Najpreči zadatak, prema njemu je da se Rusinima u Transkarpatskoj oblasti omogući redovan televizijski program na govornom rusinskom jeziku, otvori katedra za Rusinistiku na univerzitetu u Užgorodu, glavnom gradu Transkarpatske oblasti, i da se standardizuje pisani jezik Rusina.

Prema nekim procnama, Rusina ima oko 1,5 miliona, od čega najviše u Ukrajini, zatim u Slovačkoj, Poljskoj, SAD i Kanadi. Ali, njihovo osećanje nacionalnog identiteta je slabo, na prvom mestu zbog toga što nikad nisu imali svoju državu, niti političku nezavisnost.

Istorija Rusina – Istočnoslovenskog naroda Karpatskih visoravni je, budući zamagljena predmet mnogih akademiskih kontroverzi.

Tokom 19 veka i sve do I svetskog rata, kada su u uslovima preovladavajućeg seoskog-agrikulturalnog društva negovali svoju sopstveni inteligenciju i artikulisali ideju etničke posebnosti, njihova otadžbina – Transkarpatska oblast (Karpatska Rusija) bila je u sastavu Austro-Ugarske.

Posle I svetskog rata i sloma Austro-ugarske države, veći deo Transkarpatske oblasti se našao u granicama Čehoslovačke, u kojoj su Rusini imali samoupravu na čelu sa sopstvenim guvernerom, školama, nacionalnom himnom i nacionalnim teatrom.

Posle II svetskog rata, Transkarpatska oblast je bila anektirana od strane Sovjetskog Saveza, koji je odbacio politiku rusinske posebnosti i proglasio Rusine za Ukrajince. Komunistički režimi u Čehoslovačkoj i Poljskoj su posle II svetskog rata takodje prihvatili sovjetsko shvatanje i Rusine u njihovim državama proglasili za Ukrajince.

Medjutim, Rusini su se ponovo pojavili posle posle sloma komunističkog sistema u Slovačkoj i Poljskoj i raspada Sovjetskog Saveza.

Prilikom popisa stanovništva u Slovačkoj 2001. upisano je 24.000 Rusina, za razliku od 17.000 koliko ih se izjasnilo deset godina ranije. Prilikom popisa u Poljskoj 2002., kao Lemko (lokalno ime za Rusine) izjasnilo se 6.000 stanovnika.

Zvanično utvrdjen broj Rusina nije naročito impresivan, ali generalni trend izgleda za njih ohrabrujući, kad se ima u vidu da se stalno povećava brojka koja je počelo od nule.

Šandor smatra da odbijanje zvaničnog priznanja Rusina šteti medjunarodnom ugledu Ukrajine.

»Bilo bi veoma značajno za Ukrajinu da zvanično prizna nacionalnost Rusinima, da bi otklonila razne manipulacije na nivou Evropske Unije«, rekao je Šandor. »Postoji Liga nepriznatih i nezastupljenih naroda (UNPO), u kojoj Ukrajina spominje na negativan način zbog toga što Rusinima nije poriznaat nacionalni identitet.

Prema završnom dokumentu Konferencije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS), održanoj u Kopenhagenu 1990., »pripadnost nacionalnoij manjini je pravo individualnog izbora ličnosti«. Šta više, u tom dokumentu se kaže da »pripadnici nacionalne manjine mogu da koriste njihova prava individualno i kolektivno sa drugim pripadnicima njihove grupe«.

Medjutim, mnogi Ukrajinci, uključujući intelektualce i akademike skloni su postaviti pitanje da li se evropski standardi u odnosu na Rusine mogu primenjivati u Ukrajini. Jedan od njih je Mikola Zbulinski, direktor instituta za literaturu Ukrajinske nacionalne akademije nauka.

»Smatram da u ovom slučaju evropsko iskustvo nije primenjiivo (u Ukrajini). Jednostavno, radi se o tome da to otvara veliki problem u vezi sa činjenicom da (u prošlosti) Ukrajina nije bila ujedinjena (nije ostvarila ujedinjenje), jer je bila deljena izmedju više imperija, (tako da) Rusini čine nerazdvojni deo ukrajinskog tela«.