РУСНАК ИНФО

Јужни федерални универзитет са седиштем у Ростову на Дону је на Светог Николу 2008. године, угостио историчаре, политикологе и лингвисте из Русије, Украјине, Молдавије, Чешке и Србије. Већи део учесника су били представници русинске народности – мале групе источних Словена, која је током своје историје живела на територији Карпата и Прикарпатја, због чега су и називани Карпаторусини

На конференцији под називом ''Геноцид и културни етноцид Русина Карпатске Руси (краја XIX до почетка XXI века)'', на пленарном заседању и у секцијама прочитани реферати су тематски били много шири, али нису одступали од контекста конференције. Осим политичких, геополитичких, стратешких, енергетских, правних и социјалних, разматрана су и културна и језичка питања, а такође и проблеми миграције и недовољне осветљености русинског питања. Например, мало ко зна да су светски познате личности као композитор Дмитриј Бортњански, аутор поп-арта Енди Ворхол и штампар Франциск Скорина по свом пореклу били Русини. Ако се дубље завири у историју настанка русинске културе и упореди са данашњим стањем и положајем Русина у земљама источне Европе (историјска судбина је одлучила тако да Русини данас живе у Русији, Украјини, Чешкој, Словачкој, Пољској, Мађарској, Молдавији, Румунији, Хрватској и Србији), неискусног истраживача ће изненадити огроман број тамних места у официјелној историји, пре свега савремене Украјине.

Управо за осветљивање тих тамних мрља и постављање тачке на свако ''и'' недавно је формиран Центар украјинистике Јужног федералног универзитета (још један сличан је основан на основи МГУ) који је и организовао ову конференцију, како би непристрасно и објективно био размотрен овај проблем, а кроз призму најразличитијих методологија – од историјско-филозофске, културолошке, језичке до правне и геополитичке.

Конференцију је отворио директор Центра за украјинистику ЈФУ Едуард Попов, затим је емитована радна верзија документарног филма који је посвећен трагедији Русина Карпатске Руси. На почетку пленарног заседања, реферат који је био посвећен националној политици Украјине и проблему националних мањина, поднела је главни научни сарадник руског Института стратешких истраживања, доктор историјских наука, Тамара Гузенкова (Москва), подвукавши да се нова историја Украјине дели на четири периода. Први (1991/93. г.) је покушај надетничке консолидације на социјално-политичкој основи. У другом који је трајао до 1996. је текао ''идеолошки'' рад у хуманитарној сфери, који се касније (трећи период 1997/2004.) претворио у дерусификацију и формирање политике према националним мањинама. После Мајдана (''наранџасте'' револуције) се та политика још више појачала и на њеној основи је нова политичка елита престала да признаје Русинима било какву историјску и културну уникалност и уврстила их у неки субетнос Украјинаца.

Докторант историјских наука Сергеј Суљак (Кишињов-Молдавија) је свој реферат посветио историји русинског народа, тачније, трагичном периоду, када је Аустро-Угарска за време Првог светског рата направила прве концентрационе логоре у Европи: Терезин и Талергов у које су због својих русофилских погледа и припадности источном православљу затварана русинска интелигенција. Он је говорио и о политичким процесима који су се у то време водили против истакнутих Русина, као и о положају Русина у Мађарској и Чешкој. Критички се осврћући на данашњу академску средину. Сергеј Суљак је критички констатовао да чак и поједини руски научници олако преузимају став украјинских колега према русинским етнонимима и закључке који у већини случајева нису сасвим истинити.

Реферат премијера Републике Подкарпатска Русија (град Ужгород-Украјина) Петра Гецка ''Правни нихилизам Украјине по русинском питању'' био је посвећен анализи украјинског Устава и међународних уговора везаних за ову област. У свом реферату он је открио потпуну нелегитимност украјинског правног система у односу на данашњу административну област државе – Закарпатску област, која је до 1945. године улазила у састав Чехословачке, као аутономна.

Овај реферат је био у складу са рефератима и иступањима других учесника из те области, који су такође обраћали пажњу на питањима права и државности. Тако према украјинском Уставу Украјину обавезују само они документи које је потписивала Радјанска Украјина. Имајући то у виду, уговор о Поткарпатској Руси, која је постала Закарпатска област у саставу Совјетске Украјине се не односи на данашњу Украјину, зато што је био потписан између Чехословачке и СССР, а правни наследник СССР је Руска Федерација.

И овде се јавља важно питање: У ком својству и на основу којих правних аката Република Украјина (која је постала суверена захваљујући неспоразуму 1991. године) се односи према Подкарпатској Руси (Закарпатској области)? На народном референдуму 1991. године у Закарпатској области, 78 % становништва се изјаснило за статус ''специјалне самоуправне административне територије" и донето је решење о стварању аутономије, што украјинска власт прећуткује све време. Правно гледано, према нормама међународног права, територија Подкарпатске Руси се налази, под окупацијом Украјине. Последњи догађаји, везани за прогон русинских првака од стране украјинске полиције, потврђује ову чињеницу.

Министар спољних послова Републике Подкарпатска Рус Владимир Паук је логично наставио иступање свог колеге Петра Гецка рефератом "Украјински државни 'План решавања проблема Русина-Украјинаца'"- који је у ствари планирани геноцид Русина на крају 20. и на почетку 21. века. ''План'' говори сам за себе. У њему се експлицитно преносе задаци украјинским организацијама у иностранству (у Србији је то Савез РусинаУкрајинаца) да разреше русинско питање тако што Русина као Русина нема и не може бити.

Политички аналитичар, уредник сајта ''Геополитика.ру'' и водећи експерт Центра геополитичких експертиза Леонид Савин (Москва) је почео са геополитичко историјском анализом региона и прешао на разматрање свих релевантних карактеристика русинског етноса додајући да се осим опште етничких карактеристика код Русина јавља и политичка идентификација.

У контексту украјинске државности било је декларисано да грађани ове државе имају сва политичка права као и грађани Европске Уније. Истовремено Украјина користи политичке механизме за брисање етничке идентификације и не извршава правне обавезе које је преузела на себе од УН и Савета Европе.

Доктор филозофских наука и професор Одсека за русинистику Новосадског универзитета, Михајло Фејса говорио је о облицима и методама украјинизације Русина у Србији и њиховом одразу на статус русинског језика у Србији. Он је истакао да Русини у Србији имају образовну вертикалу, од предшколске установе, преко три основне школе и једине гимназије на свету, до факултета, односно до Одсека за русинистику. Имају и Национални савет, Новинско-издавачку кућу Руске слово, Русинску редакцију у Заводу за уџбенике, Завод за културу, радио и ТВ емисије, и све то под покровитељством Републике Србије. Русини Закарпатске области Украјине немају ништа од тога. За Русине у Србији је веома значајно да коначно и Русини у Закарпатској области Украјине буду признати као Русини, а не као субетнос украјинске нације, између осталог и због тога што би флоскуле које пласира Савез РусинаУкрајинаца, типа русински језик је дијалект украјинског и сличне, биле у потпуности депласиране. Русински језик је аутохтон словенски језик који има карактеристике и источнословенских и западнословенских језика. О томе је аутор писао у више својих радова, који су објављивани у иностраним научним публикацијама, јер украјинизујуће уредништво НИУ Руске слово годинама одбија да објављује његове радове. Посебно се то односи на радове у којима побија дезинформације и фалсификовања историје према којима су се пре 250 година у Врбас и Куцуру доселили Украјинци, иако десетине примарних историјских докумената недвосмислено говоре да су се у доба Марије Терезије доселили Русини.

Професор Фејса је пренео и поенте прилога "Русини у Војводини између оспораване прошлости и неизвесне будућности" аутора Михајла Хорњака из Београда, који није био у могућности да дође на Конференцију. Хорњак истиче да је на примеру русинске националне заједнице могуће извести закључак да се и малобројна етничка заједница може одржати ако је државне власти признају као такву, равноправну у свим правима са већинским-државотворним народом. Аутор наглашава да су оспоравања Русина у Војводини/Србији унета споља, од стране Украјине, и да су базирана на украјинској етноцентричној политици према којој не постоји русински национални идентитет у Украјини. Украјинске власти су толико агресивне да Русине у Војводини убеде да су Украјинци јер сматрају да ако би се они, као најразвијенији део русинског етноса, са тим помирили, решен је и проблем Русина у Украјини, који до нестанка совјетског лагера нису имали право ни да се називају својим именом.

Професор руског језика, члан Славистичког друштва Србије, Радојка Тмушић Степанов, је говорила о улози руског језика и руске књижевности у борби против етноцида и Срба и Русина краја 20, почетка 21. века, износећи чињенице о процесу прогона руског језика и руске књижевности из школа, а руске културе из Србије након таласа ''обојених револуција'', које су почеле управо у Србији, у Београду, а што се конкретно руског језика тиче, од реформе образовања у Србији коју су започели и провели либерали. Она је такође упозорила да треба избегавати тзв, европске стандарде, јер они у себи носе невидљиве елементе етноцида народима којима су намењени. О лицемерју и двојности ових стандарда писали су сви значајни писци и српске и руске и русинске књижевности. То уједно доказује да је књижевни текст неопходан у учењу руског језика као страног, да управо руска књижевност, као највиша и најдубља и највећа књижевност света може пружити праву слику освету око нас. Познато је да Болоњска декларација доноси програме учења страног језика па тако и руског на нелитературним текстовима. Циљ је створити масу необразованих људи којима се може лако управљати. То је највише уперено на непокорени део становништва планете, а то су словенски народи, понајпре источни, којима припадају и Руси и Русини. Она је подвукла да је изучавање руског језика и књижевности у школама словенских држава животно неопходно за очување аутохтоних цивилизацијских карактеристика словенског социума.

На конференцији је било речи и о раду русинског друштва у Москви, које носи име А. Духновича. О томе је говорио сарадник Центра украјинистике и белорусистике МГУ Михаил Дронов. Доктор историјских наука Дмитриј Филипових изнео је мало познате податке о војничким подвизима Русина за време Другог светског рата.

Доктор историјских наука и водећи научни сарадник Руске академије наука (РАН) Александар Крилов је разматрао русинско питање у спектру енергетских узајамних односа Русије, Украјине и Европе.

Доцент Факултета историје Јужног федералног универзитета Сергеј Шпагин окарактерисао је Русине као народ који се налази у стадијуму између реликта и геноцида, подвукавши супротност њиховог положаја у данашњем ''нововерсајском'' међународном систему, у коме питање појмова и система вредности отворено, док у претходном систему реликтни етноси нису имали свој суверенитет.

Конференција је на крају свог рада донела резолуцију која ће бити упућена светском академском друштву, органима власти разних држава и разним међународним организацијама.