KOLIKO RUSINA ŽIVI U TRANSKARPATSKOJ OBLASTI ?
Bogdan Hrobal
Povodom objavljivanja „Enciklopedije istorije i kulture Rusina" (izdanje Paul Robert Magoči i Ivan Pop), na godišnjoj skupštini Asocijacije za izučavanje nacionalnosti na Kolumbija univerzitetu 5. aprila 2003. godine održan je okrugli sto. Taras Kuzio, prof. univerziteta Toronto je tom prilikom konstatovao da nema podataka o broju Rusina u Transkarpatskoj oblasti. On je naglasio da ne negira da oni žive u toj oblasti, već da jednostavno nema specifičnih podataka koji bi ukazivali na njihovo prisustvo. Kuzio je dodao da bi podaci o popisu stanovništva Ukrajine iz 2001. godine mogli pružiti potrebne podatke, ali da prilikom popisa Rusinima nije bilo dozvoljeno da svoju nacionalnost izraze sa imenom RUSIN.
Došlo je do čudne situacije, ukrajinska vlada u Kijevu nije dozvolila Rusinima u Transkarpatiji da se kao takvi registruju prilikom popisa, dok sa druge strane, ukrajinski naučnik iz Kanade traži podatke o njihovom broju. Šta je pogrešno u celoj ovoj priči?
Očigledno da nije greška u zahtevu prof. Kuzio. Njemu su potrebni statistički podaci o broju Rusina radi naučnih istraživanja. Prof. Kuzio svakako nije jedini zainteresovan za ove statističke podatke. Sami Rusini (a možda i drugi) su se svakako ponadali da će popis stanovništva potvrditi njihovo tvrdjenje o rusinskoj etničkoj strukturi ovog regiona – dok su neki Ukrajinci ( a možda i drugi) oponenti rusinske stvari izražavali nadu da će se popisom stanovništva pokazati da je prisustvo Rusinskog etnosa u demografskoj strukturi beznačajno.
Razultati popisa bi najverovatnije smanjili brojku od 650.000. o kojoj se govori u nekim rusinskim publikacijama. U isto vreme, rezultati bi najverovatnije išli nasuprot tvrdjenju o „univerzalnom ukrajinstvu" Transkarpatije koje je zastupljeno u mnogim ukrajinskim publikacijama. Ma kakva bila očekivanja u pogledu popisa, na njih treba zaboraviti zbog nepostojanja zvaničnih podataka o rezultatima popisa.
Moglo bi se postaviti pitanje zašto ukrajinska vlada odbija Rusinima da izjašnjavaju ka takvi i zašto su oni umesto toga bili upisivani kao Ukrajinci (svi koji su se na popisu izjasnili kao Rusini bili su kasnije upisani kao Ukrajinci). Zašto bi navodno jedna Evropska, demokratska zemlja pribegla takvoj prevari?
Drugi ukrajinski naučnik koji je učestvovao u diskusiji, Roman Senkus konstatovao je da je odluka da se Rusinima ne dozvoli opcija predstavlja -„glupost". Senkus to, inače, nije elaborirao.
Neko će možda reći da je „glupost" dovoljno objašnjenje za politiku Kijeva, ali to nije dovoljno za mene. Ja sam uveren da ova politika nije samo čista „glupost" već smišljeno, proračunato nastavljanje politike prinudne kulturne asimilacije rusinske populacije od strane Kijeva. Čitalac treba samo da se podseti na neslavni „Plan mera u cilju rešavanja problema Ukrajinaca-Rusina" (iz 1996.godine koji možete pročitati na engleskom jeziku na adresi : http://www.lemko.org/rusyn/kurasen.htm ).
U svetlosti stare politike suprotstavljanja apsolutno svemu rusinskom, logično je što Kijev nije hteo da prihvati dokaz da u Transkarpatiji žive Rusini (i još, nedaj bože, u velikom broju!). Sa ovim „otkrićem" došla bi obaveza da ovoj neželjenoj manjinskoj zajednici daju političko priznanje i finansijsku podršku za njenu kulturnu aktivnost. Po svoj prilici došlo bi i do pojačanog monitoringa i pritisaka od strane domaćih i stranih nevladinih organizacija.
I sve to samo zato da bi se dobila tačna predstava o demografskoj realnosti? Ma kakvi. Bolje pribeći starim, oprobanim i proverenim metodima komunističkog režima korišćenim radi prilagodjavanja realnosti njihovim ciljevima. I tako je Kijev odlučio da otkloni neizbežno negiranjem postojanja Rusina upravo na način kako su to nekada Rusi negirali postojanje Ukrajinaca. Veoma je loše što su ukrajinski lideri učili istoriju na ruskoj istoriji represivne, dominantne većine umesto na sopstvenoj istoriji ugnjetene manjine.
Na kraju, kakve su političke posledice ove navodne „gluposti" Kijeva? Odbijanje da Rusini budu registrovani u popisnim materijalima ravno je odbijanju političkog priznanja Rusina i finansijske pomoći za njihovu kulturnu aktivnost. To daje ukrajinskoj vladi deset dodatnih godina (do sledećeg popisa) da uči ove Rusine da oni nisu Rusini, već smušeni Ukrajinci.
Medjutim, loše u svemu tome, loše za Kijev, je to što će pre ili kasnije morati da se suoči sa činjenicom da neki ljudi znaju istinu i da će tu istinu javno reći. Svet je već načisto sa manipulacijama Kijeva sa rezultatima popisa.
Kada Ukrajina bude tražila prijem u članstvo Evropske unije, rusinski „problem" koji ona radije ignoriše postaće jedna od prepreka za njen prijem.
Pojedini faktori će već danas – možda svesni zavere Kijeva da sakrije postojanje Rusina rado prihvatiti to što je prof. Pjotr Wrobel sa univerziteta Toronto u svojoj knjizi „Post-komunistička Ukrajina" (2002.) nazvao kao „imperijalizam nad etničkim manjinama" . Bohdan Harasimiv sa svoje strane govori o 600.000 Rusina u Transkarpatiji (čime predstavljaju većinsko istočno-slovensko stanovništvo u regionu) kao o činjenici (što je, eto iznenadjenja, prof. Kutio osporavao u recenziji koju je pisao za ovu knjigu).
Uzimajući sve u obzir, možda bi trebalo da zaključim sa komentarom prof. Aleksandra Motila sa Rutgers univerziteta. Naime, na pitanje dali „Enciklopedija istorije i kulture Rusina" ugrožava integritet ukrajinske države, Motil je kategorički odgovorio negativno. Predstavljala bi pretnju, dodao je, ako je ova država tako „uzdrmana" i „jadna" da jedna obična knjiga može da uzrokuje njen slom. U tom slučaju, rekao je, Ukrajina bi morala da se dobro pogleda u ogledalu i pristupi temeljnim reformama da bi bila u stanju da se okrene Rusinskom pitanju.
Kada je ovaj tekst već bio napisan, objavljeni su rezultati popisa stanovništva u Ukrajini. Na veliko iznenadjenje registrovano je postojanje 10.200 Rusina. Na iznenadjenje. pošto Rusine nije trebalo upisivati - ali, da li to zaista predstavlje iznenadjenje? Ne. Navedena brojka je takva da se mogla predvideti: Mala. U sličnim okolnostima grupacija koja smatra da je zapostavljena u rezultatima popisa treba da se osvrne sama na sebe, ali u ovom slučaju čini se da pre svega diskriminatorna praksa ukrajinske vlade treba da bude apostrofirana. Jer, koliko pouzdani mogu da budu podaci sa popisa kada su popisivači instruirani u specijalnom priručniku da nepostoji rusinaska nacionalnost i upisani Rusini treba da budu zabeleženi kao Ukrajinci !? U ovoj situaciji nameće se pitanje: Odakle je navedena brojka Rusina uzeta? S druge strane, ako je to broj Rusina koji su nekako uspeli da se „prokrijumčare", kako to da je od 650.000 uspelo da se registruje samo 10.200 ?
Objavljivanje rezultata popisa Rusina još jednom potvrdjuje da se ne radi o glupom postupku ukrajinske vlade – sasvim suprotno, rusinsko pitanje se u ovom slučaju tretira sistematski i smišljeno sa ciljem njegovog „rešavanja" (u sovjetskom stilu). Ako neko traži podatke o broju Rusina, evo uh u rezultatima popisa – njihov broj je 10.200, a ne 650.000 ! To uopšte nije glup – to je veoma lukavo. Prvo izmanipuliši popis koliko možeš, zatim daj svetu brojke. Problem (za ukrajinsku vladu) je, medjutim. u tome što su ovi metodi veoma dobro poznati i zaista ne mogu nikog da obmanu.
Memorandum Svetskog saveta Rusina (izvršnog organa Svetskog Kongresa Rusina), 02.06.2003.
VLADI UKRAJINE :
Rusinske organizacije u Transkarpatskoj oblasti i ukrajinski državljani rusinske nacionalnosti u više navrata su upućivali predstavnicima vlade Ukrajine i onima na najvišem nivou predstavke povodom kršenja prava Subkarpatskih Rusina. Na žalost, odgovori koje su dobijali na svoje predstavke potvrdjuju da u pristupu Rusinskom pitanju državni organi Ukrajine zvanično stoje na stanovištu uspostavljenom od strane Sovjetskog totalitarnog režima posle prisajedinjenja oblasti Subkarpatska Rus Ukrajinskoj SSR 1944-1946.
Ne samo da vlada nezavisne Ukrajine nije odustala od politike asimilacije i etnocida prema Rusinima uspostavljene i sprovodjene od strane totalitarnog režima već je otvoreno ispoljila svoje anti-rusinske namere. Medju institucijama državne vlasti, Kabinet ministra Ukrajine sa svojim „Predlogom mera radi rešavanja problema Ukrajinaca-Rusina" (No. 13.884/2 od 07.oktobra 1996.) je najaktivniji u sprovodjenju anti-rusinske politike. (dokument je dostupan na adresi www.lemko.org/rusyn/kurasen.htm ). Ovim se jasno potvrdjuje da vlada Ukrajine ima za cilj da pojača i sprovede potpunu asimilaciju i etnocid Subkarpatskih Rusina i tako onemogući preporod Karpato-Rusinskog naroda koji je bio priznat još 1918-1919. od strane medjunarodne zajednice ( posebno u Sen-žermenskom sporazumu) kao samobitan Slovenski narod. Ovaj čin priznanja rusinske nacionalne zajednice od strane medjunarodne zajednice danas je prihvaćen od svih demokratskih nacija sveta.
Navedeni „Predlog mera ..." ukrajinske vlade u odnosu prema Rusinskom pitanju nije opozvan i pored njegovog jasnog anti demokratskog karaktera. Naprotiv, sve rusinske organizacije Transkarpatske oblasti svedoče da ukrajinska vlada sistematski, aktivno i na svaki mogući način nastavlja sa ispunjavanjem ovih sramnih mera, što je jasno potvrdjeno pojavljivanjem još jednog dokumenta, formulisanog od strane „Nacionalnog instituta za medjunarodnu bezbednost", pod naslovom „ Destruktivni potencijal Rusinskog pokreta u Transkarpatskoj oblasti. Takav pritisak na Rusine ukrajinska valda vrši ne samo u Ukrajini, već skriveno u svim zemljama gde žive Rusini.
Rusinski problem se predstavlja jednostrano i iskrivljeno u duhu principa utvrdjenih od strane bivšeg totalitarnog režima. To se očigledno potvrdilo u pripremama i sprovodjenju popisa stanovništva u Ukrajini 2001. godine što je suštinski uticalo na dobijanje netačnih rezultata popisa rusinaskog stanovništva. Prema tvrdjenju rusinskih organizacija u Subkarpatskkoj oblasti, šesto pitanje na popisnom upitniku bilo je „vaše etničko poreklo" bilo je u „instrukcijama" za popisivače zamenjeno pitanjem „vaša nacionalna pripadnost" i propraćeno objašnjenjem da nacionalnost „RUSIN" ne postoji u Ukrajini. Tako su Rusini bili smišljeno onemogućeni da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Rusini su insistirali na pravu da upišu svoju nacionalnost i jezik kao Rusinski. Medjutim, koristeći metodologiju totalitarnih režima i rezultate totalitarnih „naučnih istraživanja" u društvenoj sferi, ukrajinska vlada je bez ikakve osnove prilikom popisa označila pripadnike ovog starog slovenskog naroda kao „etničke ukrajince".
Dok su na svoje brojne peticije rusinske organizacije dobijale arbitrarne odgovore zasnovane na tzv. „naučnim istraživanjima", zahtrvi V svetskog kongresa Rusina ukrajinska vlada potpuno je ignorisala.
Svetski savez Rusina izražava zabrinutost ne samo povodom kršenja individualnih ljuckih prava, već povodom kršenja prava čitave rusinske populacije u Ukrajini. To stvara negativnu sliku Ukrajine kao države u vidjenju Evropske i medjunarodne demokratske zajednice. Očekujemo od vlade Ukrajine da prema Rusinima zauzme stav zasnovan na demokratskim principima i ispuni predloge i preporuke V svetskog kongresa Rusina i na taj način potvrdi napredak u približavanju standardima Evropske zajednice, što će učiniti da bude prihvaćena kao prijatelj od strane madjunarodne zajednice Rusina.
S poštovanjem,
Aleksandar Zazuljak,
Predsednik Svetskog saveza Rusina
Pritisak na Rusine u Rumuniji
08.10.2003.godine, pod brojem 555 u parlamentu republike Rumunije registrovano je sledeće pismo a upućeno je predsedniku parlamenta.
Savez Ukrajinaca Rumunije
Gospodine,
Pre tri godine Ruminski parlament priznao je postojanje rusinske manjine u našoj državi, nevezano za Ukrajinu. Tim aktom napravljena je velika greška i to greška protiv bilo koje naučne dokumentacije. Svi rumunski naučni radovi u toj oblasti, rečnici i enciklopedije dokazuju da su Rusini i Ukrajinci isto.
Zbog toga, Rusini nisu posebna nacionalna manjina i ne pripadaju drugoj državi osim Ukrajini. Rusini nemaju poseban jezik, literaturu, kulturu i religiju u poredjenju sa ukrajincima. Oni su deo ukrajinskog naroda kao što su Moldavci, Vlasi i Transilvanci deo rumunskog naroda.
Vredi napomenuti ćinjenicu da Rumuni nikada nisu smatrali Rusine za poseban narod odvojeno od Ukrajinaca, a redovna statistika je priključivala Ukrajincima šačicu osoba koji sebe smatraju Rusinima.
Znači, suočeni smo sa jednostavnim problemom terminologije. Naziv RUTEN dat je Ukrajincima koji su živeli u bivšoj Austro-Ugarskoj imperiji i nema stvarni etnički značaj (kao i staro ime Vlah za Rumune). Zbog toga što nema podršku u realnosti naziv RUTEN je napušten u korist sinonima Ukrajinac još u samoj Austro-Ugarskoj imperiji.
S druge strane, mi tvrdimo da je tzv. Rusinska Kulturna Unija u Rumuniji iznenada osnovana pred izbore 2000. godine, dala 1700 glasova u okrugu Prahovo, što je apsurdno jer na popisu stanovništva 2002. godine nijedan Rusin nije registrovan u tom okrugu, tako da je ta situacija dala mogućnost nekim sumnjivim osobama da postanu članovi rumunskog parlamanta. Ti prevaranti, kao što je Georg Fircak, uopšte ne koriste Rusinski (Ukrajinski) jezik već samo Rumunski i Madjarski, a tekstovi što su oni objavili a tiču se rusinskog pitanja, dokazuju potpuni nedostatak znanja iz te oblasti.
Eto, zbog toga vam Ukrajinska Unija u Rumuniji ukazuje na eksperiment nekih ljudi koji se trude da Rumunija prizna narod koji ne postoji. Treba li Rumuniji još jedna nacionalna manjina, i to manjina koju niko ne priznaje na celom svetu ?
Dokumenti koje koristi Georg Fircak kao činjenice su samo patetični falsifikati koje su napravili madjarski iredentisti. Georg Fircak uhvatio je pogrešnog zeca kada je svoju organizaciju nazvao RUTEN (Ukrajinac)- RUSIN dokle god rusini žive u Podkarpatskoj Ukrajini, Madjarskoj, Slovačkoj, Poljskoj i Srbiji a ne u Rumuniji. Znači Georg Fircak ima savez u Rumuniji a njegovi članovi žive u Podkarpatskoj Ukrajini i ostalim zemljama.
Ta vrsta „KLONIRANIH" manjina kao što su Rusini, nisu na čast Rumuniji već, naprotiv, sramota ove države. Rumunija to ne zaslužuje.
Molimo Vas, gospodine predsedniče, da ne dopustite „kloniranje" manjina koje u Rumuniji ne postoje.
S poštovanjem
ing. Stefan Tkačuk
podpredsednik Saveza Ukrajinaca Rumunije
****
Poštovani čitaoci,
Verujem da ste primetili kakve kontradiktornosti piše g. Stefan Tkačuk.
Na primer, piše o tome da je na izborima 2000. god. bilo 1700 Rusina u okrugu Prahovo a da 2002. god. na popisu nije zabeležen ni jedan. Očigledno je zaboravio da je skoro na samom početku svog pisma napisao da je zvanična statistika priključivala Ukrajincima šačicu osoba koji su sebe smatrali Rusinima (to je praksa i u Ukrajini). Zatim piše „Treba li Rumuniji još jedna nacionalna manjina, i to manjina koju niko ne priznaje na celom svetu ?" a zatim u nastavku pisma nabraja zemlje gde Rusini žive i priznati su kao nacionalna manjina (osim u samoj Ukrajini gde ih ima najviše). Pored toga u prvom redu svog dopisa sam je napisao da je rumunski parlament pre 3 godine priznao rusinsku nacionalnu manjinu nevezano za Ukrajinu.
Sve to dokazuje da je „Plan mera za rešavanje problema Ukrajinaca-Rusina"iz 1996. godine izdat od strane Vlade republike Ukrajine još uvek jako aktuelan i da se mnogi jako trude da ga sprovedu.
Ko zna, možda je i dobro da su poslali takav dopis pa sad parlament Rumunije "zna" da pravi greške i da su pripadnici ukrajinske nacionalne manjine pozvani da na to upozore i ispravljaju njihove greške.
Ukrajina u Evropi i svetu
Na jednom medjunarodnom skupu neočekivano se otvorila rasprava o Rusinskom pitanju. U Kijevu se 21.02.2004. god. sastalo više od 220 učesnika da raspravljaju o trenutnom stanju u Ukrajini na skupu pod nazivom „Ukrajina u Evropi i svetu". Učestvovali su predstavnici 27 zemalja, medju kojima je bilo 24 ambasadora, kao i više poslanika ukrajinskog parlamenta. Predsednik Leonid Kučma poslao je osam svojih predstavnika da izlažu stanovišta svoje vlade. Medju njima je bio premijer, ministar inostranih poslova, ministar pravede sa dva svoja prva savetnika. Medju učesnicima iz sveta bili su: bivši američki državni sekretar Madlen Olbrajt i bivši predsednik Republike Češke Vaclav Havel.
Konferenciju je organizovao Boris Tarasjuk, predsednik komiteta za Evropske integracije u ukrajinskom parlamentu, bivši kandidat za predsednika Ukrajine na programu reformi i Viktor Juščenko, bivši premijer Ukrajine. Održavanje konferencije je organizaciono i finansijski pomogla Global Fairness Initiative iz Vašingtona, koja je kao svog predstavnika na konferenciju poslala profesora Paula Roberta Magočija sa univerziteta Toronto.
Na plenarnoj konferenciji jedan deo je bio posvećen raspravi o odnosima Ukrajine sa susednim zemljama. Pavel Demeš, bivši ministar medjunarodnih odnosa iz Bratislave počeo je svoje izlaganje napomenom da Slovačka i Ukrajina imaju mnogo zajedničkih interesa, nevezano za to što se ne slažu oko toga dali je Andi Vorhol bio Slovak ili Ukrajinac. Nastavivši svoju diskusiju u ozbiljnijem tonu izjavio je da se Slovačka svojim ulaskom u Evropsku uniju 01.05.2004. god. neće ograditi novim gvozdenim zidom prema državljanima Ukrajine.
U prisustvu 173 predstavnika informativnih medija iz Ukrajine i 15 iz drugih zemalja, profesor Magoči izneo je otvoreno svoje neslaganje sa tim Demešovim stavovima. On je naglasio da je Slovačka bila prva zemlja koje je, kao budući član EU uvela vize žiteljima Ukrajine. „Istina je da svaki državljanin Ukrajine ima pravo podneti molbu za Slovačku vizu, ali njena nenormalno visoka cena praktično onemogućava ukrajinske državljane, prvenstveno one iz Transkarpatske oblasti, da predju preko tog ekonomskog zida."
Predstavnici EU su na osnovu toga pozvali Slovačku i Ukrajinu da naprave „meku granicu" , i da se dogovore o tome da se režim prelaska preko granice ne rešava u centralnoj vladi u Bratislavi i Kijevu već na nivou lokalnih, pograničnih vlasti.
Profesor Magoči je dalje naglasio da je Andi Vorhol bio Karpato-Rusinskog porekla, što znači različito od slovačkog ili ukrajinskog. „Što je još važnije", rekao je profesor Magoči, „ U Slovačkoj ima tri puta više Rusina od Ukrajinaca i skoro šest puta više onih koji govore rusinskim jezikom nego onih koji govore ukrajinskim jezikom."
„Učesnici na medjunarodnim skupovima nemaju pravo propagirati svoju mitologiju o nepostojećem Karpato-rusinskom narodu. Zastupati takve stavove je potpuno neprikladno članovima EU koji puno rade na zaštiti nacionalnih manjina ne samo u zemljama EU već i u zemljama van unije." rekao je u nastavku prof. Magoči.
Demeš je na to odgovorio da on s tim što je rekao nije hteo otvoriti „Rusinsko – Ukrajinsko kontraverzno pitanje" i dodao „Slovačka je sretna što za svoje žitelje ima i Rusine i Ukrajince."
Rasprava se , medjutim, nije završila na tome, jer je bivši ministar inostranih poslova, i bivši predsednik skupštine OUN Genadij Udovenko, vidno uzbudjen i uznemiren izašao sa svojim stavom da: „Rusinsko pitanje nije na dnevnom redu ove konferencije. Ali ja ipak moram reći da se Ukrajina dobro ophodi prema Rusinima, nezavisno od toga da se držim stava da Rusini predstavljaju subetnos Ukrajinske nacije." rekao je bivši diplomata i sadašnji pristalica reformske orijentacije u ukrajinskoj politici kojoj je na čelu Viktor Juščenko, protivnik politike Leonida Kučme.
Nepredvidjena diskusija i Rusinima izazvala je interesovanje medju diplomatama EU i predstavnicima zamalja koji su bili tu zastupljeni, kao i medju novinarima iz sveta i Ukrajine koji kao da nisu bili svesni činjenice da jedan samosvestan narod živi sa obe strane granice. Neki su bili duboko potrešeni stanjem koje po njima predstavlja nepriznavanje ljuckih prava (u konkretnom slučaju nepriznavanje prava na svoj nacionalni identitet).
Stav Ukrajine prema Rusinima je opet naveden kao primer njene autoritativne tendencije. To što još više daje razloge za zabrinutost, je da reformsko krilo opozicije u odnosu prema Rusinima zastupa iste nedemokratske stavove.
Copiright Rusyn International Media Center, 2004.