Ne ulazeći u »Razloge nezadovoljstva nacionalnih manjina u Srbiji« kako ih je opisao gospodin Julijan Tamaš (»Ornamentalni dokaz da je car velikodušan«, DANAS, dvobroj 10/11. decembar 2005.), ograničavajući se kolikogod je to moguće na stavove koji se odnose na Rusine, objektivnosti i istine radi - rekao bih sledeće:

Tvrdjenje da se »Rusini u srednjoj Evropi, znači u Slovačkoj, Madjarskoj, Poljskoj, Ukrajini, Rumuniji i Srbiji nalaze u malim enklavama, od nekoliko stotina do nekoliko desetina hiljada, kao rudiment jedne davne istočnoslovenske mase pre formiranja ruske, ukrajinske i beloruske nacije«, da su »najvitalniji i jedino izvorno autentični, iako konzervisani, danas Rusini u Bačkoj, ostalo je egzorcizam, oživljavanje mrtvih kao deo strateških projekata pojedinih državotvornih nacija u srednjoj Evropi, uglavnom usmerenih na destabilizaciju Ukrajine«, i ono što dalje u ovom tekstu po ko zna koji put ponavlja redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu za predmete Rusinske književnosti i Ukrajinske književnosti, akademik Nacionalne akademije nauka Ukrajine u Kijevu i predsednik Vojvodjanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu - zaista govore o potrebi izučavanja ovde kod nas, da se opet ograničim – ove »rusinske problematike« (i srpskog jezika, ne bilo uzgred!).

Stavovi koje zastupa akademik J. Tamaš predstavljaju čisti »egzorcizam« zasnovan na politici nepriznavanja nacionalnog identiteta Rusinima preuzetoj iz sovjetskog-lagerskog nasledja, samo što je ideološka, »marksistička« argumentacija onog vremena danas zavijena u mitološku odoru »integralnog nacionalizma« i svedena na »rezultate naučnih istraživanja ukrajinske akademije nauka« prema kojima Rusini predstavljaju »subetnos ukrajinske nacije« (kao da se i na ovom malom primeru može uočiti izvesna zakonomernost u evoluciji pojedinih socijalističkih zemalja u tranziciji!).

Ovde medju nama, kao zagovornik ove politike javlja se Savez Rusina i Ukrajinaca (Jugoslavije) Srbije i Crne Gore, osnovan pod okriljem SK SSRNJ 1991. Medju osnivačima i predsednicima ovog Saveza u dva mandata nalazimo i ime akademika Julijana Tamaša.

Tvrdjenje u ovom prilogu akademika J. Tamaša prema kojem su »ranija SFRJ (»na žalost«) i današnja Srbija i Crna Gora, arbitrirali u konačnom razdvajanju Rusina od Ukrajinaca, istorijski neopravdano...« - predstavlja čistu istorijsku i naučnu besmislicu. Jer, »na žalost« istina je da je »ranija SFRJ«, prihvatajući kao i u svemu delimično sovjetsku-lagersku politiku u prvim popisima stanovništva posle 1945. Rusine i Ukrajince statistički iskazivala pod zajedničnim imenom »Rusini-Ukrajinci«, ne menjajući ništa u njihovom statusu i položaju. Jugoslavija se, na sreću, posle raskida sa Sovjetskim Savezom vratila na politiku priznavanja posebnog nacionalnog identiteta Rusinima i Ukrajincima, utemeljenu u Kraljevini SHS, za razliku od zemalja sovjetskog bloka u kojima su Rusini dekretom proglašeni za Ukrajince i zabranjeno i samo spominjanje imena Rusin sve do raspada sovjetskog bloka.

Neupućenim neće biti lako da shvate šta je hteo da kaže akademik J. Tamaš u odgovoru na pitanje koje je sam sebi postavio: »Na osnovu čega to tvrdim?« Evo i njegovog odgovora: Na osnovu nepotpisanih a pripremljenih bilateralnih ugovora izmedju dve zemlje. U tačci (!?) sedam Ukrajina je insistirala na formulaciji da »Ukrajina ima Rusine i Ukrajince kao dva vida svoje istorijske dijaspore« (!?).

Pravi galimatijas tek dolazi, evo ga čitaocu na razmišljanje: «U poslednjem uputstvu Direkcije za Rusiju i Istok, prilikom inauguracije (!?) ambasadora Demčenka, Ministarstvo spoljnih poslova SCG govori samo o ukrajinskoj dijaspori kao o 5000 Ukrajinaca koji žive u Vojvodini. O 15.000 Rusina, iako ih se Ukrajina ne odriče (!?), ni traga.

Zašto je to tako, evo i opet objašnjenja: «U enklavama Rusina, kanadski profesor Magoči (koji, uzgred nije akademik kako ga predstavljaju, nego član Kraljevskog društva istoričara Velike Britanije, dakle profesionalne asocijacije) stvara udruženja Rusina i poštovaoca Rusina, mada živih Rusina koji znaju bilo koju verziju rusinskog jezika i žive kao Rusini (!?) tamo uglavnom nema; tako podgreva emocije o nacionalnoj pripadnosti i na bazi populizma – iako u jednoj mini-mini verziji – jer većina Rusina ne zna sopstvenu, na činjenicama zasnovanim istoriju, trudi se da većinu, koja ne zna okrene protiv rusinske manjine koja zna istorijske činjenice. Emocije, populizam, većina protiv manjine i evo – prosto neverovatno u takvoj maloj zajednici, ali ono što u velikim nije čitljivo u malim zajednicama postaje jasnije i čitljivo – rusinskog fašizma«.

Ovde je svaki komentar suvišan, iole racionalna komunikacija dalje nemoguća. Ostaje samo da se podsetimo izreke prema kojoj »ništa nije tako teško kao pobijati pokušaje da se od prošlosti koje nije bilo gradi budućnost koje ne može biti«.

Zato, da podsetimo da je pitanje postojanja nacionalnih manjina faktičko, a ne pravno i političko pitanje. Pravno i političko postaje tamo gde se manjinama osporava priznanje nacionalnog identiteta, status i prava koja s tim idu. Poreklo, ime, pripadnost, jezik i sve što nacionalnu manjinu čini takvom kakva jeste - ne može se utvrdjivati dogovorima, bilateralnim i drugim sporazumima; postojanje ili ne »matične zemlje« ne može imati uticaja na definisanje njenog statusa, što sve podjednako važi kako za Srbe, Hrvate, Madjare, Slovake i kakvih nas ovde ima, tako i za – Ukrajince i Rusine, ovde i tamo...

I da dodamo da Rusini ne žive nigde u malim enklavama, zna se gde žive i koliko ih ima, treba samo pogledati zvanične podatke o popisima stanovništva u zemljama u kojima žive. U Ukrajini, na žalost, nema zvaničnih podataka o njihovom broju, ali nije tajna da u svom istorijskom habitatu - u Zakarpatskoj oblasti predstavljaju većinsko stanovništvo, a u svetu najbrojniju rusinsku zajednicu.

Posledice politike nepriznavanja nacionalnog identiteta Rusina od koje je posle nestanka Sovjetskog Saveza odustala Rusija u želji da »ispravi istorijsku nepravdu prema Rusinima i ukaže primer Ukrajini« i sve bivše lagerske zemlje izuzev Ukrajine osećaju se i danas. Proces nacionalne emancipacije ide sporo i sa nejednakim rezultatima od jedne do druge zemlje, ali se ostvaruje u sve povoljnijim uslovima, pošto su Poveljom OUN, rezolucijama i konvencijama OEBS i drugih medjunarodnih organizacija stvoreni legalni društveno-politički okviri za ostvarivanje kulturnih i drugih prava nacionalnih manjina. Pitanje njihove nacionalne emancipacije posmatra se sa stanovišta ljudskih i gradjanskih prava koja uključuju i pravo na nacionalnu samobitnost i kulturni razvoj.

Sve u svemu, Rusini nigde nisu poslednji Mohikanci, nemaju razloga da skaču u duboku provaliju.

РУСНАЦИ НА ИНТЕРНЕТУ  CYBER RUTHENIA   CYBER ART  DOWNLOAD RUSYN FONT  АРХИВА  ПОЧАТНИ БОК