РУСНАК ИНФО

ЊАРАДИ Владо

ВОДИЦА ПОРЕД РУСКОГ КРСТУРА

-ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ-

Поред некадашњег пута од Крстура према Сомбору преко Брестовца и Стапара, на хоризонту панoнске равнице стоји усидрена бела црквица која се, као какав дворац уздиже у нобо. То и јесте дворац посвећен Мајци Божијој. Уз сам дворац је бунар где су се десила многа чуда и оздрављења, на месту на које и данас долазе многи верници.

Историја овог светилишта почиње 7. јула 1817. године.

Људи су остали касно на њиви да доврше започете послове. Усред ноћи су се чули подземни шумови, а изнад бунара се појавила светлост. Нико није поверовао тим људима већ је све протумачено као халуцинација. Зато нам нису позната ни имена очевидаца. Друга необична појава се збила 1822. године (у неким документима стоји 6. јуна, око поднева). Две девојчице, Јелисавета, кћи Андрије Рамача и Јелена, кћи Михајла Виславског, враћајући се из Филипова (Бачки Грачац) у Крстур, виделе су изнад бунара прекрасно обучену девојку, са распуштеном дугом косом. Када су се приближиле више је није било. Код куће су све испричале. Од тада, како сазнајемо из писма свештеника Јанка Копчаја упућеном Крижевском владики 1827. године, необичне појаве поред бунара су све учесталије. Јављају се у облику звезде, ватре, женске фигуре, чудних звукова и у сновима.

Већина људи који су се срели са необичним појавама нису веровали у чудеса, али су после разговора са другима схватили да се нешто ипак дешава. Људи из околних места и салаша су се све више окупљали око бунара молећи се, верујући да је бунар свето место, а вода из њега исцељујућа. Исцељујуће моћи Мајке Божије осетили су верници без обзира на вероисповест и нацију. Било је ту Русина, Мађара, Немаца, Срба...

Једно од првих оздрављења се десило 1823. године, када је потпуно слепог човека излечила молитва и вода из бунара. Касније се спомиње још неколико оздрављења, међу којима и немачког ковача из Куле, римокатолика Јосифа Фишера, који је био слеп осам година. Верујући у Мајку Божију која му је вратила вид, у знак захвалности даровао је икону на стаклу, високу једну стопу (31 цм) и исто толико широку, која је постављена поред бунара. Ређају се оздрављења: жене из Стапара која је седам година била тешко болесна, дечака из данашњег Малог Иђоша који је после тешке болести проходао. Ту су и четрнаест чуда оздрављења која је писмено упутио у Темишвар крстурски парох Јанко Гвожџак 1857. године. Црква је на ова збивања гледала са великом предострожношћу. Чак је свештеник Јанко Копчаји наредио да се бунар исчисти до дна неће ли наћи решење мистерије. У више наврата су стране црквених власти образовале комисије да утврде веродостојност чуда која су се дешавала око бунара.

Године 1855. изнад бунара је постављена икона Мајке Божије, а поред бунара крст. 1856. године је изграђена прва дрвена капелица, а две године касније из Кричеваца и Темишвара је добијена дозвола за градњу садашње црквице поред бунара по коме је и добила име Водица, и посвећена је имену безгрешног зачећа пречисте Девице Марије. Архитекта је био Карло Гфернер из Сомбора који је градњу финансирао личним средствима, а тек 1866. године исплаћено му је 2200 царских форинти које су прикупили верници. На то нас упућују списи крижевачког владике Георгија Смичикласа. 1861. године жена Михаила Рамача је дала да се изради икона Девице Марије са малим Исусом, која је стављена у позлаћени рам. Висока 6 стопа (186 цм) и широка две и по стопе (78 цм) била је постављена у централном делу цркве све до 1943. године када је пресељена на леву страну и када је урађен иконостас. Њега је радио академски сликар из Куле Лазар Микулић. У знак захвалности Мајци Божијој и чудотворној води верници су остављали дарове, а они што су проходали штаке као доказ. 1894. године је поред Водице изграђен црквени дом предвиђен за монахе. Захваљујући верницима инвентар црквице се обогаћује тако да у једном тренутку само икона има преко 50.

Светилиште годишње посећује и до 14 000 људи, а процесије долазе и из других места: Куцуре, Врбаса, Куле, Ђурђева, Новог Сада, ...Задња процесија је била после Другог светског рата. Из инвентара сазнајемо да 1894. године у Водици има три звона, најтеже 270 кг, средње 67 кг и најлакше 28 кг. Једно је за време Првог светског рата пресељено у цркву у Крстуру и враћено назад 1923. године. Звоно из капелице у Лабудњачи поред Вајске, које је било бачено у Дунав, постављено је у торањ црквице. 1926. године је реновирана Водица. 1941. године Водице преузима др Венедикт Сабов, у име Василијанаца све до 1950. године. Његовим доласком Водице су знатно обогаћене у духовном и материјалном смислу. 1957. године се ограђује део дворишта око црквице, а бунар се хигијенски затвара.

Године 1967. се темељно реновира црквица, 1968. покривен је део дворишта поред бунара јер црквица није могла да прими све вернике који су долазили да се поклоне Мајци Божијој. 1987. се због дотрајалости руши стари црквени дом, а наредне се већ, уз велику помоћ верника, на истом месту гради, као и асфалтирани пут до Крстура. У два наврата 1983. и 1987. године црквене власти Водицу проглашавају за место отпуста, а крајем 1997. Водица посвећена Мајци Божијој стављена је под заштиту државе као културно добро.

2003. године на основу одлуке покрајинског завода за заштиту споменика културе, Водици се даје аутентични првобитни изглед, адаптира се изнутра и споља, кровна конструкција и торањ на који се поставља нови позлаћени крст. 2004. године се уз помоћ верника уводи струја.

После детаљног реновирања, 2. X 2004, Водица је посвећена у присуству пет владика - кир Георгиј Џуџар, егзарх Апостолског егзархата за гркокатолике у СЦГ, кир Славомир Микловш, кир Јоаким Хербут, кир Кирил Стојанов, кир Георгиј Гашпаровић - и двадесетак свештеника. Што се тиче грађевинских радова, срушен је бочни део и црквици је дат првобитни изглед. Кров је покривен новим црепом, а торањ је обложен бакарним лимом. Урађена је и изолација. Унутрашњост је реновирана у потпуности - од пода, преко зидова, до плафона. Урађен је нов иконостас. Доведена је струја, а постављен је и хидрофор за воду. Највећи донатор је био Владо Молнар из Бачке Тополе. Велику заслугу имају и Црквени одбор и верници из Руског Крстура (Јоаким Чизмар, Мирон Костелник, Славко Рац и др.), као и верници из других парохија. Сви радови су вођени под надзором Покрајинског завода за заштиту споменика културе.

ЛИТЕРАТУРА